|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
|
|
|
Veselin Dželetović, Beograd, Srbija
|
Rođen je 1962. godine u Lipljanu, na Kosovu i Metohiji. Predsednik je Udruženja pisaca Poeta. Objavio je veliki broj književnih kritika i prikaza na knjige, recenzija, kao i osam knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik nekoliko časopisa, priređivač mnogih zbornika i urednik dve antologije poezije. Njegove pesme prevedene su na devet jezika i objavljivane u stranim časopisima širom sveta. Dobitnik je mnogih priznanja i povelja od kojih su mu najdraža: „Majstorsko pismo“ za poeziju, priznanje „Srpski vitez“ i Specijalno priznanje „Akademije Ivo Andrić“...
Član je mnogih književnih klubova i udruženja: UKS (Udruženje književnika Srbije) IFJ (Internacionalne federacije novinara) NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije) Društvo književnika Kosova i Metohije Udruženja pisaca Poeta... Živi i radi u Beogradu. |
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
|
СВА БОЛ СВИЈЕТА
Бјеше ли то Тин, Ујевићу што тежи, или Алекса што Емини бјежи? Ал' љубав боемштину лијечи кад жели себе да овјековјечи Боли љубавне ономад стремећи сутрашњици отад Веселин и даље јесте несташан иако бјеше расељено расејан Но, нада и даље постоји умна да умријети неће посљедња Пјесме његове Моравом плове да се не забораве Или једноставно ... опстану. ------ Љепота тренутка инспирације понекад ствара претпоставку чињења алтернативе надању. Веселин Џелетовић је пјесник. Који одсјаје прошлости претаче у музу садашњости. Без претенциозности и наметања. Већ са дозом поштовања читаоца, прије свега. Љубављу омеђен са надом у боље и садржајније друштво. Ријеч уредника Сабахудин Хаџиалић |
|
ŠAROV
Nemam ni kuću, srušena osta, trošna je bila, ko velim ja -- gradu srušiše četiri mosta pa vidi, opet blista i sja. Nemam ni njivu, uzeo skot, premda nije ni bila plodna: gaj i šumarak, dokle je plot, a zemlja smonica, nije baš rodna. Kola sam imao, oteo gad, audi stotka, koža i klima, ali sam ipak shvatio sad teže je palio kad dođe zima. Zamakli tek smo iz našeg sela kad horda zveri nagrnu, banu, plakala tad je kolona cela, nestade selo u jednom danu. Krenuli redom sve da pale, počeli najpre od krova, a onda su dole iza štale naleteli na Šarova. Kidisao, lajao je, sa njima se tuk’o, zlotvora je uvek prepoznati znao a lavež je njegov tek onda zamuk’o kraj bunara mrtav kad je pao. Biće još kuća, njiva i kola, pa sve to čovek stvara, ali nikad više toliko bola i nikad više Šarova stara. Dušu još imam, ranjenu samo, srećan što nisam i bez nje ost’o, poruku šaljem zverima tamo, neka vam bude od Boga prosto. Praštam vam kuću, njivu i kola, za vašu dušu palim sveću, praštam vam čak i trenutke bola, ali vam Šarova oprostiti neću. SANjOHODAČ Sanjohodio sam kroz iluzije satkane između smrti i rađanja sunca. Noćobdijao pesmom zagrljen, ljubavlju dotaknut, sa damama nedosećanim. Životovrednov’o nevažne zablude, grleći zaborav i snove. Kafanotragao za istinama ištući sebe, živeo u stihovima kao da sanjam, sanjao kao da živim, al’ uvek pevao u slavu trenutka sadašnjeg. NE VOLIM DA PIJEM Ne volim da pijem, al' sam pijan često jer nekako uvek to spontano krene pijanstvo je moje to poslednje mesto gde još mogu sresti tople oči njene Ne volim da pijem, al' tad je se setim sećanja su snažnija kako vino stiže i što više pijem s pesnikom ukletim njeno mi je lice sve bliže i bliže Ne volim da pijem, al' tad mi se vraća požudna i nežna kao prvog dana i seda kraj mene, čak i piće plaća, sve da mi olakša, da zaceli rana Kako vreme teče uspomena bledi al' da mislim o njoj nikad nisam prest'o, pokušao jesam, ali znam ne vredi, ja ne pijem zbog nje, al' sam pijan često NA MORAVI NjENO IME PIŠE Gospođi Jelici - Razumnoj Oj, Moravo zašto tužno hučiš svoju tajnu poveri nam, reci, progovori, nemoj da se mučiš ispovedi, pa mirno poteci. Kaži sejo, šta se tada zbilo na trenutak kada si zastala da za večnost, ti u svoje krilo primiš nežno dva anđela pala. Koja žena u tebi se skriva dok na vodi njeno ime piše kakva ljubav u tebi počiva takve neće biti nikad više I sad noću, kada padnu zvezde na tvom toku da oglednu lice zabljesne ih lik Vojvode Prijezde i njegove gospođe Jelice. Val za valom dok nežno romori otkriva mi tajnu što si skrila sad Jelicu čujem gde govori „Morava nas voda odranila“ „Nek Morava voda i sarani“ brzacima - prenose nam frule oj, Moravo, molim te zastani baš tu podno Todorove kule Toj ljubavi da odamo slavu tihim hukom i suzom u oku ja ću smerno, samo pognut glavu ti pomamna zastani u toku... |
U DRUŠTVU VASKRSLIH BOEMA
Samujem noćas u društvu poeta što stihove nežne pokloniše rodu, poluprazna flaša samo ih ometa inače su davno želeli da odu. Pored mene levo, Serjoža je seo Isidoru neku doziva kroz suze i kerušu koju spasiti je hteo, još proklinje gazdu što joj štenad uze. Dučić šeta međ’ gomilom granja, kroz svitanja kada zora rudi, tu traži samoću gde sedi i sanja, i reč kao prasak što prirodu budi. Đura sedi, sam za svojim stolom, zove Anu što toči i služi naučio živeti je s bolom, al’ za Milom još mu srce tuži. Šantić stoji nasred hridi crne da ostane ovde - svome rodu zbori dok zrak sunca što lagano trne nigde takvom toplinom ne gori Miljković uporno uzalud je budi posvađanih obala gledajući reku a u snu se trza neshvaćen od ljudi dok ubicu sanja - reč prejaku neku Plovimo setom u nemirnom čunu osećanja tupih od ljubavnih draži Serjoža bi hteo da premokri lunu, na prozoru stoji, svoju metu traži. Samujem tako dok se zora sprema, izmučenoj flaši nikako da svane u svitanju tužnom nikog sa mnom nema, otišli pesnici u buduće dane. JEDINO LJUBAV UBIJA BOEME U oblaku dima i rujnome vinu mi žurimo nikud, ne žaleći vreme prkoseći svima ćutimo istinu da jedino ljubav ubija boeme. SLEPA ULICA Dve džukele na pokisloj ulici dva pogleda i teška ćutnja krv na mojoj i njegovoj vilici između pogleda neka slutnja. On jak i stamen repom maše ja lelujam celim bićem gleda mi oči, u njima flaše i dušu koja odiše pićem. Ja gledam njega i on shvata taj tužni pogled koji ga strelja koji u njemu traži brata, iskrenog druga i prijatelja. Ćutimo pretnje, a ne znamo čije negde u gradu, na putu slepom ja brišem kišu niz obraz što lije on blago gleda mašući repom. Razumemo mi se, nasred puta slepa ne želeći ništa, ni manje ni više on plakati ne zna, a ja kus bez repa dve džukele tužne same ispod kiše. OVA JE PESMA POSVEĆENA TEBI Zaiskriš ponekad mislima mojim zatreperiš nežno taman da zaboli zapitam se onda da li ja postojim da bi im’o neko večno da te voli. I dođeš tako tek da ne daš mira u snove moje samotne i duge obično noću kad muzika svira il’ kad su oči tako pune tuge Prošetaš sama hodnicima uma kroz koje niko nije smeo proći stazama misli skreneš li sa druma gde god zakoračiš meni ćeš doći Zato te molim ne dolazi više niti u snove nit’ u misli moje k’o one letnje nenadane kiše k’o ljubavi što već ne postoje A suze teške prosute bez broja koje ni vreme ne može da briše one su, draga, ova pesma moja posvećena tebi i nikome više RUŽIN TRN U žuboru reke i mirisu cveća slutim novu ljubav svetliju i višu k’o oluja teška kad se predoseća kao lasta koja naslućuje kišu O zašto takvu nezaslužnu kaznu u liku tvome sudbina mi šalje nudiš lepotu i dušu praznu milosti nemaš a mučiš dalje Nemajući snage da od tebe odem zarobljen virom u matici rečnoj ja ću kao slavuj na trnje naboden bolno pevat’, ruži, o ljubavi večnoj LEPOTI TVOJOJ DARIVAĆU RIME Kroz tminu grotla, predvorja pakla bitišem davno otaljane dane u kamenom srcu, što je k’o od stakla poslednji zrak si što može da grane O djevo bajna, osvetlaj mi dane utehu pruži pesniku što pati ljubavlju tvojom izvidaj mi rane ponovo osmeh na lice mi vrati Lepoti tvojoj darivaću rime ljubavi koju neizmerno daješ nežno ću tvoje šaputati ime kroz pesme moje gde večno traješ. |
 |
 |
|
ШАРОВ
Немам ни кућу, срушена оста, трошна је била, ко велим ја -- граду срушише четири моста па, види, опет блиста и сја. Немам ни њиву, узео скот, премда није ни била плодна: гај и шумарак, докле је плот, а земља смоница, није баш родна. Кола сам имао, отео гад, ауди стотка, кожа и клима, али сам ипак схватио сад теже је палио кад дође зима. Замакли тек смо из нашег села кад хорда звери нагрну, бану, плакала тад је колона цела, нестаде село у једном дану. Кренули редом све да пале, почели најпре од крова, а онда су доле иза штале налетели на Шарова. Кидисао, лајао је, са њима се тук’о, злотвора је увек препознати знао а лавеж је његов тек онда замук’о крај бунара мртав кад је пао. Биће још кућа, њива и кола, па све то човек ствара, али никад више толико бола и никад више Шарова стара. Душу још имам, рањену само, срећан што нисам и без ње ост’о, поруку шаљем зверима тамо, нека вам буде од Бога просто. Праштам вам кућу, њиву и кола, за вашу душу палим свећу, праштам вам чак и тренутке бола, али вам Шарова опростити нећу. ЈЕДИНО ЉУБАВ УБИЈА БОЕМЕ У облаку дима и рујноме вину ми журимо никуд, не жалећи време пркосећи свима ћутимо истину да једино љубав убија боеме.СЛЕПА УЛИЦА Две џукеле на покислој улици два погледа и тешка ћутња крв на мојој и његовој вилици између погледа нека слутња. Он јак и стамен репом маше ја лелујам целим бићем гледа ми очи, у њима флаше и душу која одише пићем. Ја гледам њега и он схвата тај тужни поглед који га стреља који у њему тражи брата, искреног друга и пријатеља. Ћутимо претње, а не знамо чије негде у граду, на путу слепом ја бришем кишу низ образ што лије он благо гледа машући репом. Разумемо ми се, насред пута слепа не желећи ништа, ни мање ни више он плакати не зна, а ја кус без репа две џукеле тужне саме испод кише. ОВА ЈЕ ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ТЕБИ Заискриш понекад мислима мојим затрепериш нежно таман да заболи запитам се онда да ли ја постојим да би им’о неко вечно да те воли. И дођеш тако тек да не даш мира у снове моје самотне и дуге обично ноћу кад музика свира ил’ кад су очи тако пуне туге Прошеташ сама ходницима ума кроз које нико није смео проћи стазама мисли скренеш ли са друма где год закорачиш мени ћеш доћи Зато те молим не долази више нити у снове нит’ у мисли моје к’о оне летње ненадане кише к’о љубави што већ не постоје А сузе тешке просуте без броја које ни време не може да брише оне су, драга, ова песма моја посвећена теби и никоме више РУЖИН ТРН У жубору реке и мирису цвећа слутим нову љубав светлију и вишу к’о олуја тешка кад се предосећа као ласта која наслућује кишу О зашто такву незаслужну казну у лику твоме судбина ми шаље нудиш лепоту и душу празну милости немаш а мучиш даље Немајући снаге да од тебе одем заробљен виром у матици речној ја ћу као славуј на трње набоден болно певат’, ружи, о љубави вечној ЛЕПОТИ ТВОЈОЈ ДАРИВАЋУ РИМЕ Кроз тмину гротла, предворја пакла битишем давно отаљане дане у каменом срцу, што је к’о од стакла последњи зрак си што може да гране О дјево бајна, осветлај ми дане утеху пружи песнику што пати љубављу твојом извидај ми ране поново осмех на лице ми врати Лепоти твојој дариваћу риме љубави коју неизмерно дајеш нежно ћу твоје шапутати име кроз песме моје где вечно трајеш. |
У ДРУШТВУ ВАСКРСЛИХ БОЕМА
Самујем ноћас у друштву поета што стихове нежне поклонише роду, полупразна флаша само их омета иначе су давно желели да оду. Поред мене лево, Серјожа је сео Исидору неку дозива кроз сузе и керушу коју спасити је хтео, још проклиње газду што јој штенад узе. Дучић шета међ’ гомилом грања, кроз свитања када зора руди, ту тражи самоћу где седи и сања, и реч као прасак што природу буди. Ђура седи, сам за својим столом, зове Ану што точи и служи научио живети је с болом, ал’ за Милом још му срце тужи. Шантић стоји насред хриди црне да остане овде - своме роду збори док зрак сунца што лагано трне нигде таквом топлином не гори Миљковић упорно узалуд је буди посвађаних обала гледајући реку а у сну се трза несхваћен од људи док убицу сања - реч прејаку неку Пловимо сетом у немирном чуну осећања тупих од љубавних дражи Серјожа би хтео да премокри луну, на прозору стоји, своју мету тражи. Самујем тако док се зора спрема, измученој флаши никако да сване у свитању тужном никог са мном нема, отишли песници у будуће дане. САNjОХОДАЧ Сањоходио сам кроз илузије саткане између смрти и рађања сунца. Ноћобдијао песмом загрљен, љубављу дотакнут, са дамама недосећаним. Животовреднов’о неважне заблуде, грлећи заборав и снове. Кафанотрагао за истинама иштући себе, живео у стиховима као да сањам, сањао као да живим, ал’ увек певао у славу тренутка садашњег. НЕ ВОЛИМ ДА ПИЈЕМ Не волим да пијем, ал' сам пијан често јер некако увек то спонтано крене пијанство је моје то последње место где још могу срести топле очи њене Не волим да пијем, ал' тад је се сетим сећања су снажнија како вино стиже и што више пијем с песником уклетим њено ми је лице све ближе и ближе Не волим да пијем, ал' тад ми се враћа пожудна и нежна као првог дана и седа крај мене, чак и пиће плаћа, све да ми олакша, да зацели рана Како време тече успомена бледи ал' да мислим о њој никад нисам прест'о, покушао јесам, али знам не вреди, ја не пијем због ње, ал' сам пијан често НА МОРАВИ NjЕНО ИМЕ ПИШЕ Госпођи Јелици - Разумној Ој, Мораво зашто тужно хучиш своју тајну повери нам, реци, проговори, немој да се мучиш исповеди, па мирно потеци. Кажи сејо, шта се тада збило на тренутак када си застала да за вечност, ти у своје крило примиш нежно два анђела пала. Која жена у теби се скрива док на води њено име пише каква љубав у теби почива такве неће бити никад више И сад ноћу, када падну звезде на твом току да огледну лице забљесне их лик Војводе Пријезде и његове госпође Јелице. Вал за валом док нежно ромори открива ми тајну што си скрила сад Јелицу чујем где говори „Морава нас вода одранила“ „Нек Морава вода и сарани“ брзацима - преносе нам фруле ој, Мораво, молим те застани баш ту подно Тодорове куле Тој љубави да одамо славу тихим хуком и сузом у оку ја ћу смерно, само погнут главу ти помамна застани у току... |
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro culture magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: contact_editor@diogenpro.com;
Narudžbe/Order: orderyourcopy@diogenpro.com
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: contact_editor@diogenpro.com;
Narudžbe/Order: orderyourcopy@diogenpro.com
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
