|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
Narudžba knjiga / Purchasing of the books / Bücher bestellen
|
|
|
|
|
Radmila Vukadin, Novi Sad, Srbija
Radmila Vukadin, rođena 1960.godine u Subotici. Završila studije Žurnalistike na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. Radim kao novinar u Subotici. Pišem pesme i kratke priče. Do sada nisam objavljivala svoje poetske i prozne radove.
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
|
Priče u stihu
Radmila Vukadin je nova zvijezda u galaksiji Poetika. Zatomljena godinama prividom vlastite sujete da možda nije dovoljno dobra da predoči stihove urbi et orbi, otrgnula se iz košmara svakodnevnice i istkala biserje riječi unutar valova misli. Njenih. Ili sam se prevario. Možda su to bili valovi riječi unutar biserja misli. Bilo kako bilo, pred nama je pjesnikinja osebujnog izraza. Njene pjesme su priče u stihu. Ljubavne ili ne. Ali, pjesme. Poetika sublimaris sopstvenih nadanja. Odsjaji mogućih čuđenja dok „diše horizont, pustinja ćuti trepereći slikom fragmenta neke davne priče...“ kako i sama veli, piše. Pitkost je izražena u metaforama istoznačnosti unutar predočenih riječi. Složenost misli je deifinisana u obuhvaćenim cjelinama duha koji je pred nama. Dok pjesme vrludaju vrtovima nade, pred nama je sa naklonom pjesnik- Radmila Vukadin. Riječ urednika Sabahudin Hadžialić |
Stories in verse
Radmila Vukadin is a new star in the galaxy called Poetics. Withheld for years of the semblance of her own vanity that might not be good enough to present the verses urbi et orbi, she tore up from the nightmare of everyday life and wove a pearls of words within the waves of thoughts. Hers. Or am I wrong? Perhaps these were the waves of words within the pearls of thought. Either way, we have the poet with a peculiar expression. Her poems are stories in verse. Love poems or not. But poems. Poetics sublimaris of her own hopes. Reflections of the amazement as possible while, "breathes the horizon, the desert is silent flickering image of a fragment of some ancient story ..." says to herself, she writes. Readability is expressed in metaphors of the same things within the given words. Complexity thinking is defined in covered entities of the spirit that lies ahead in front of us. While the poems wander through the gardens of hope, in front of us is, with a bows of hope, a poet Radmila Vukadin. Editor's word Sabahudin Hadzialic |
PUSTINJA, LETO I MI
Još plešu uspomene u venama,
još su ti oči lektira nepročitana
na polici od dana,
koji pulsiraju u mojoj utrobi
kao u tučku cveta.
Pamtim svaki tren tog leta
na krilima od pene,
tebe i mene
otkinute od sveta,
dva deteta što prva slova sriču
i ne pitaju kako se pišu,
rođeni sa naukom
predavanja zakonima
puti.
Diše horizont,
pustinja ćuti
trepereći slikom
fragmenata neke davne priče,
da li liče
i druge ruke na naše
kad su pune zagrljaja?
Dok se nišane uzavreli trenuci
sa podnevnom jarom,
gledam kroz mrak trepavica
sa strepnjiom starom
sve prošle eone,
ti skidaš pantalone,
ja svoju kožu izvrćem
na postavu,
spuštamo bisere u travu
da se kotrljaju,
dve minijature sjedinjene čežnjom
u prostranstvu.
Školjka nad nama se sklapa
dok rumen neba kapa
rosom nežnom
kupajuć' vlati,
mi čisti u pozlati dana
kad brana
popušta
i bujica plavi kristalni svemir.
Zrikavci ispisiju nemir
po nasim zenicama
koje se šire,
dok horizon
nad nama nestaje
i uvire
u naša tela,
zgusnuta i vrela.
Bliže, još bliže doleće
vetar da nas miluje
svilom peščanog praha
što pada po nama,
i pustinja sama
strepi
kad se u njoj ljubav porađa,
kad prvi put dolazi na svet
leptir onaj zlatni.
Naš sat ne kasni,
već vreme ubrazava,
njiše se trava,
mi u kolevci vekova,
sami,
jedini glumci u drami,
čija se premijera daje
na otvorenom, u osami,
negde na kraju sveta,
jednog odsanjanog leta.
.........................................
NAVIKA
Zašto da poričemo,
kada je kraj prekoračio prag
zapinjući za pohabane rese tepiha.
Linija beskrajnog vidokruga
presečena strelom u oku
odapetoj sa nategnutih glasnica.
Ti odlaziš, džepova punih klikera,
zveče kao neizgovorene reči kajanja
na ispoliranoj usni.
Ja ostajem, sa svojim snovima
pod jastukom
napunjenim stajaćim vodama.
Upotrebiću svoje gatke,
izbrojaću uglove sobe
i sanjati predele bez otisaka
lica sa tražilice,
praznina će opisati krug
oko moje glave
pročešljavajući zamršene dodire
na mojoj kosi.
Zaspaću prvi put
bez pokreta koje si
ostavljao na mojim plahtama
izbeljenim nesanicom,
dok sam ležala
na ivici kreveta
pridržavajući se
za otkucaje stare budilice.
U isčekivanju smo
odlaska na počinak grada,
koji će nas naučiti
bezglasnom rastajanju.
Sve tiše tutnje
šine tramvaja
na poslednjoj turi,
odlaze noćni gosti,
otiđi i ti.
Pogasi kitnjaste lampe
i navuci baldahine
da ti ne vidim
ispražnjene oči
okrenute zaboravu.
Ne volim rastanke
čak i kada ne bole,
ovaj će sigurno zaboleti, sutra,
navikom buđenja
grada pod prozorima.
...............................................
USPAVANKA ZA HEROJA
Ne ideš ti nigde od mene jelene,
makar ti morala vezati korak
olovnim čvorovima.
Ne dam da budeš lak plen
lovcima na glavu za pladanj Iroda,
žrtvovan na orgiji pijanih izroda.
Evo već skidam mrežu pauka
kojom si ko' stepeništem
krenuo ka nebu tuđih jauka.
Sakrivam te u čauru bube svilene
da ti ispredem ležaj kolevku
i njišem snovima majke i žene
znaš kako nežno
(možda beznadežno)
do prvih povika s nebeskih zvonika.
Znam, ubediću te, pričekaj samo,
imam još stotinu igara za tebe,
eto, stani na zenicu moga oka,
ma koliko mala za tvoja stopala,
zavrti se oko sebe,polako, bez skoka,
i videćeš u krugu polarnu zvezdu,
oreol na svecu i našu decu
dok boje dugu.
Igraj se odraslog, ne govori više
kako svet i noćas prokišnjava,
da su ti oči otišle za vetrom,
a rogovi i glava trofej na grobnici,
ne opraštaj se, iako bi neoproštaj
ko' bezglasni krici još više boleo,
zbog pitanja izniklih na strmoj litici
sa koje se bacaju bezimeni ljudi,
Uz mene budi ti beli jelene
jer znaj,
ako nestaneš, klovnovi plaču
za dvorskim ludama,
carevi se samo valjaju po tronu
pohabanom smehom s patinom dosade
i prezrivim ehom.
Zato sad spavaj pod mojom kosom,
u mojim očima,
i ne slušaj glas noćobdija sova
kad samotne krenu da love zvezde,
beli jednorozi neka noćas jezde
srebnim kopitama, šumama od snova.
...............................
SAN KAMENE PTICE
Probudi me,
da usnom raspleteš
moje saplitanje
o korenje snova.
Probudi me,
sanjala sam samoću
u košnici sveta,
jato divljih guski
padalo je s kišom
po bolom ukletim
sivim zgarištima.
Probudi me,
da ne slušam u snu
plač žalosnih vrba
s crnim velovima,
jecanje virova
dok gutaju senke
zvezda padalica,
padala sam s njima
na krvavi mesec
oslikan na vodi,
bez ijedne želje.
Probudi me,
da me ne odvuku
potrošene misli
daleko od tebe,
lokvanji su noćas
cvetali na kripti
ledene grobnice
u mojim grudima.
Probudi me,
ne znam jesam živa
dok me ne probudiš,
da izvučem čula
iz bačenih meža
pijanih ribara
što ribare kradom
dubinama duša
u sred lovostaja.
Probudi me,
drhtim od hladnoće
u utrobi noći
koja jede decu
s belogom na čelu
grešnoga začeća.
Daj, probudi me
iz mrtvog vulkana
neokamenjenu,
još sam malo topla
za tvoje poljupce.
..........................................
NEZNANKA
Ko sam ja
što ti rasplićem prste
sa vrhovima od zlata
pokupljenog sa moje kože
kad otvorim prašumi vrata
i pustim da ti se množe
divlje zveri u utrobi
od čijeg ljubavnog zova
usna u prah se drobi.
Pokrećem u tebi oluju,
ploviš niz moju struju
bez znanih obala ko' spona,
drhti ti prepona
od mog svilenog stiska,
bacam ti pod kožu čini
dok se od bezglasnog vriska
rasprskavaju crveni rubini
cveta što buja iz trave.
Nabraću ti usnama mili
glave zumbula plave
i na grudi ih složiti,
oganj strasti založiti
na razgranatim butinama,
uplešćemo se rukama
i kosama,
zanjihaće se pod nama
opijene rosama
zanosno poljske vlati.
Da li ćeš bar ti znati
ko sam ja tada bila,
kad su nas
ružičasta krila
u nebo ponela,
dva tela
sjedinjena, vrela
na putu sunca se srela,
sa nebeskog čela
zvezdanu svetlost ukrala
i jedno drugom dala
sve što krv i koža daje.
Sada na svojim prstima
ove zlatne odsjaje
ližeš kao zver ranu,
da zauvek ostanu
čisti na tvojoj koži,
da ti blistaju
poput fatamorgana
dok se sećanja listaju
u pustinji budućih dana,
da ne izbledi strana
tajnama ispisana
kako te ljubila žena
sama sebi neznana.
......................................
BEZIMENA
Odbacila sam ga,
tal belutak sa belegom
od rečnih nemira utisnutih
po oklopu,
odskočio je dva, tri puta,
napravio krugove na
svojoj kolevci,
mreškajući čelo
onoj koja ga je rodila, ljuljala,
zaogrtala u bele haljetke
i na kraju izbacila na obalu
u ruke znatiželjnog deteta
izazvanog da oproba
veštinu odbacivanja.
Izbrisala sam ga, jer,
kome još treba ime,
zvučna vibracija
koja utihne
čim se u grlo ušunja muk,
osušen trag daha na staklu
vagona koji juri tunelom
u steni ranjenoj dinamitom,
poruka urezana na stećku
pored puta
zaspalog
u zatravnjenom vremenu.
To nisam ja,
to je trag u netragu,
kaplja što se otkida
sa tavanice pećine
i sjednjuje u gorskoj suzi
koja dariva belucima
dečije ruke
za vežbanje odbacivanja.
Ja sam Bezimena.
......................................
KAD ME BOLIŠ
Desi se da tvoj lik
bez poziva uplovi
u moje oči
obrasle šumom
srebrne ive,
ko duh iz boce
prošlost iskoči
i sve agonije
opet ožive.
Jecaju drumom
promašaji naši,
padaju cvetovi
s gole magnolije.
Iz dubina i tmuša
moga bića,
u kojima lira
odu sete svira,
ko niska od staklića
zazveči bol.
Zadrhti duša
od tog zvuka,
od sivo-ledene
objave jauka
koji će razbuditi
i celi svemir.
Razulareni nemir
kao konjica
kroz mene protutnji
i izlomi moj svet
u parčiće,
nestaju lica
koja volim,
potamni sunce
pogase se zvezde.
Od siline kojom me boliš
rastoči se i duga.
To je ona samotna tuga
što gladnu vučicu
tera na urlik
u sred beline,
koji se do neba vine
i kida krzno planine,
puneći pećine
jezivim ehom,
ko smehom
hijene.
Kad u mene
nadođe plima
sanjanih slika
pa se u bezdan
tamni otisne,
boli bol bez oblika,
hoće da naglas vrisne,
zbog praznine
stiska u ruci
koja bi u tvoj dlan
da klizne.
Zaboliš me bolom ptičijeg muka
što bezglasno tišinu para,
ta buka od jauka
u tmini nabrekloj
boli do praska
i rane otvara.
Val bola
moje kopno
u živo blato pretvara.
O, kako me boliš
kad tonem u njega
bez traga.
Bol preko praga
izdržive patnje
moje je snage krah.
Puca kristal usana
drobeći osmeh u prah
i svaku reč na pola.
Duša gola,
sa ožiljcima
od tvojih boljki,
ko zatočeni biser boluje
u svojoj sedefnoj školjki.
Još plešu uspomene u venama,
još su ti oči lektira nepročitana
na polici od dana,
koji pulsiraju u mojoj utrobi
kao u tučku cveta.
Pamtim svaki tren tog leta
na krilima od pene,
tebe i mene
otkinute od sveta,
dva deteta što prva slova sriču
i ne pitaju kako se pišu,
rođeni sa naukom
predavanja zakonima
puti.
Diše horizont,
pustinja ćuti
trepereći slikom
fragmenata neke davne priče,
da li liče
i druge ruke na naše
kad su pune zagrljaja?
Dok se nišane uzavreli trenuci
sa podnevnom jarom,
gledam kroz mrak trepavica
sa strepnjiom starom
sve prošle eone,
ti skidaš pantalone,
ja svoju kožu izvrćem
na postavu,
spuštamo bisere u travu
da se kotrljaju,
dve minijature sjedinjene čežnjom
u prostranstvu.
Školjka nad nama se sklapa
dok rumen neba kapa
rosom nežnom
kupajuć' vlati,
mi čisti u pozlati dana
kad brana
popušta
i bujica plavi kristalni svemir.
Zrikavci ispisiju nemir
po nasim zenicama
koje se šire,
dok horizon
nad nama nestaje
i uvire
u naša tela,
zgusnuta i vrela.
Bliže, još bliže doleće
vetar da nas miluje
svilom peščanog praha
što pada po nama,
i pustinja sama
strepi
kad se u njoj ljubav porađa,
kad prvi put dolazi na svet
leptir onaj zlatni.
Naš sat ne kasni,
već vreme ubrazava,
njiše se trava,
mi u kolevci vekova,
sami,
jedini glumci u drami,
čija se premijera daje
na otvorenom, u osami,
negde na kraju sveta,
jednog odsanjanog leta.
............................................
SUNCE NAD RAVNICOM
Kad sunce odskoči ko' lopta
nad ovim mirnim pejsažom,
krajolik sa stažom
od vekovnog strpljenja,
koji je pustio i Panonsko more
da iscuri iz njega,
bez htenja
da ga zarobi
u svojoj utrobi,
taj krajolik oživi
nekom lepotom tajnom,
zablista, peni i cveta,
raskošan u jednostavnosti biva,
dok se zlatni odsjaj razliva
nebom i zemljom bez smetnje
u duge dane letnje.
Znana mu je maršruta,
pa mileći nebom broji
drvorede pored puta
i žuta polja suncokreta,
čijim je glavama
kao i njemu
programirana ruta.
Zaduženje im je dnevno
da iz punog okreta
nazdravljaju pomalo leno
na četiri strane sveta
a u sumrak klanjaju sneno.
Nikad nećemo znati
šta je istina prava,
tih milion sunčanih glava
da li su onom velikom
što s neba
u ravnicu svraća,
drugovi, deca il' braća.
Možda i nisu važne
ove rodbinske veze
ali laičke teze
o srodstvu velikog sunca
i malih suncokreta
tema su svakog leta
slikara i poeta.
..................................................
NESLANA POEMA...sa okusom soli
Ostavljana ( I )
Ne sećam se dana
dok sam još skidala
med s tvojih usana
milovala oči boje ćilibara
ispijajala telo sa okusom nara
da nisam od tebe
nebrojeno puta
svakoga minuta
bila ostavljana
i zaboravljana.
Samoća uz tebe grickala je krevet
ko miš krišku sira s tragovima buđi,
iako si hteo da me voliš jako
da nam dani budu od noćiju luđi,
nešto te teralo da me zaboravljaš.
Nešto je škripalo. Da li demencija?
Ne, nije.
Emocionalna inteligencija,
za koju ne sazna naobrazba tvoja,
kod tebe je bila natprosečno niska.
Tačnije, tvoj EQ beše jako mali.
Znao si ti dobro da ti nešto fali
jer žena sa tobom ostaje bez vriska,
ma koliko da je tvoje telo pali.
Uvodni sentiment što u prvoj strofi
obeleži pesmu, bio mi je greška,
jer ne volim lično, kad se prijatelju
dok mi čita pesmu pojavljuju bore,
čelo mu se mreška,
usne mu bez smeška.
Više volim fore.
Zato ću da probam da
sa ovom temom
krenem ispočetka.
Ostavljana ( II )
Ostavljao si me, ti konju i keru
(ili još bolje, ti truli švaleru)
kao olovku na nekom šalteru,
kao kišobran u gradskom prevozu,
il' kesu sa hranom u radničkom vozu.
Dolazio si retko, najviše ko' gost
kad mi slučajno na vrata pokucaš
jer za jednu noć treba da se snađeš,
misleći da možeš da se potucaš
od žene do žene,
pa koju pronađeš samu u noći,
u samoći da joj se privališ,
da je po(h)vališ, da proveriš samo
da li joj još fališ.
E moj sine majke nečije,
nisi preboleo bolesti dečije
pa mi sad donosiš
u krevet zauške.
Uzimaš me danju kao kruške
koje se kradom najslađe beru,
a za večerom ostajem gladna
onako jadna u svojoj samoći,
jer tvoj (pogled) voli da zanoći
u nekoj crnoj rupi ...svemira.
Ma briga te, kad zbog nemira
koji me skoli
(jer me moj dika premalo voli)
moram da potražim utehu u hrani,
pa posle, kad se vage setim,
psujem i tarani,
šnicli i krompiru,
što ih ne pustih na miru
u ostavi.
I tražim cigaretu u postavi
kaputa nošenog lane.
Znam, kriziram zbog tvoje banane
koju si obećao sa službene ture,
ne znam tačno koje,
one kad si lovio kengure
ili one po žarkoj Africi
kad si ubio lava, na slici.
Ma sve su ovo među nama laži,
tek sad počinje dvoboj pravi,
kad zmija uzme žabu da davi.
Sad mi pokaži tvoje voće južno,
da li visi tužno
ili se vere visoko na grane,
ko ti ga bere, moj jarane
kada sa mnom nisi,
odgovori, di si
sinoć bija.
Vratia se Šime, pa vidim da jesi
al meni ne prija
više tvoja hrana
bajata, od nekolko dana
čuvana van frižidera...
Ostaće nedovršena
ova pesma vruća,
ponestade mi nadanuća,
ali ko hoće da i dalje pišem
one sentiše sa puno kiše
iz oka što liše,
a ne ove "bez štapa i kanapa",
neka mi Persen u čašu ukapa
da pundravce svoje smirim,
zaobiđem postmodernu,
(ciglu iz koje se porodi skakavac)
stavite mi na usta katanac
da ne brukam sebe ko' poetu,
i nanosim ja pesništvu štetu.
....................................................
ŠALTERUŠA
Molim Vas, Prosim Vas,
Pliz, Pažalusta
il' možda još bolje
mađarski: Kerem,
izgleda da treba
da se derem
da bi šalterska bista
kad čeka nas trista
molbu mi čula i glas.
Dok mi u redu
za vratom dišu
diplomu eksperta
već mi pišu,
za moljenje ja sam
stručnjak postala
nijedan ispit nisam pala
kolokvijum iz podmićivanja
u kešu sam dala.
Teorija još je
đene-đene,
al' praktični deo
baš je za mene.
Laktam se, guram,
čepam i gazim,
naglas vičem
i pravim scene,
ma šta da pazim
dok pravda vene.
Službenica sa šaltera
"tera kera"
meni u inat,
ne da mi primat
čelnog u redu.
A još u zoru
pred vrata sam stala
portiru prvo mito sam dala
ali izgleda, bilo je malo,
šefu je više u džep palo,
(sad mi je predmet na dnu
ko' u najcrnjem snu).
Poznatu facu
iza stakla gledam,
sanjam je i noću i na javi,
kako će pečat da mi stavi
bez smrknutog lica,
to je samo sitnica
od onog kako treba,
ne tražim od nje parče 'leba
ni gutljaj vode.
O Bože, jedini rode
nas poniženih,
i tebe molim
kazni je što strože.
Neka se i njoj desi
da pred šalter stane,
pa jednom i ona bude
sa ove druge strane
i naleti na iste mane
šalterske kamarile
koje i nju krase.
Da potroši dane i dane
dok joj problem reši
uz devizni keš i mito
službenik druge klase.
Neka na koži oseti tada
šta je to prava muka,
dok pred svojom
kopijom stoji
i iz sopstvenog
džepa plaća
da joj se isti predmet
sto puta nazad ne vraća.
Još plešu uspomene u venama,
još su ti oči lektira nepročitana
na polici od dana,
koji pulsiraju u mojoj utrobi
kao u tučku cveta.
Pamtim svaki tren tog leta
na krilima od pene,
tebe i mene
otkinute od sveta,
dva deteta što prva slova sriču
i ne pitaju kako se pišu,
rođeni sa naukom
predavanja zakonima
puti.
Diše horizont,
pustinja ćuti
trepereći slikom
fragmenata neke davne priče,
da li liče
i druge ruke na naše
kad su pune zagrljaja?
Dok se nišane uzavreli trenuci
sa podnevnom jarom,
gledam kroz mrak trepavica
sa strepnjiom starom
sve prošle eone,
ti skidaš pantalone,
ja svoju kožu izvrćem
na postavu,
spuštamo bisere u travu
da se kotrljaju,
dve minijature sjedinjene čežnjom
u prostranstvu.
Školjka nad nama se sklapa
dok rumen neba kapa
rosom nežnom
kupajuć' vlati,
mi čisti u pozlati dana
kad brana
popušta
i bujica plavi kristalni svemir.
Zrikavci ispisiju nemir
po nasim zenicama
koje se šire,
dok horizon
nad nama nestaje
i uvire
u naša tela,
zgusnuta i vrela.
Bliže, još bliže doleće
vetar da nas miluje
svilom peščanog praha
što pada po nama,
i pustinja sama
strepi
kad se u njoj ljubav porađa,
kad prvi put dolazi na svet
leptir onaj zlatni.
Naš sat ne kasni,
već vreme ubrazava,
njiše se trava,
mi u kolevci vekova,
sami,
jedini glumci u drami,
čija se premijera daje
na otvorenom, u osami,
negde na kraju sveta,
jednog odsanjanog leta.
.........................................
NAVIKA
Zašto da poričemo,
kada je kraj prekoračio prag
zapinjući za pohabane rese tepiha.
Linija beskrajnog vidokruga
presečena strelom u oku
odapetoj sa nategnutih glasnica.
Ti odlaziš, džepova punih klikera,
zveče kao neizgovorene reči kajanja
na ispoliranoj usni.
Ja ostajem, sa svojim snovima
pod jastukom
napunjenim stajaćim vodama.
Upotrebiću svoje gatke,
izbrojaću uglove sobe
i sanjati predele bez otisaka
lica sa tražilice,
praznina će opisati krug
oko moje glave
pročešljavajući zamršene dodire
na mojoj kosi.
Zaspaću prvi put
bez pokreta koje si
ostavljao na mojim plahtama
izbeljenim nesanicom,
dok sam ležala
na ivici kreveta
pridržavajući se
za otkucaje stare budilice.
U isčekivanju smo
odlaska na počinak grada,
koji će nas naučiti
bezglasnom rastajanju.
Sve tiše tutnje
šine tramvaja
na poslednjoj turi,
odlaze noćni gosti,
otiđi i ti.
Pogasi kitnjaste lampe
i navuci baldahine
da ti ne vidim
ispražnjene oči
okrenute zaboravu.
Ne volim rastanke
čak i kada ne bole,
ovaj će sigurno zaboleti, sutra,
navikom buđenja
grada pod prozorima.
...............................................
USPAVANKA ZA HEROJA
Ne ideš ti nigde od mene jelene,
makar ti morala vezati korak
olovnim čvorovima.
Ne dam da budeš lak plen
lovcima na glavu za pladanj Iroda,
žrtvovan na orgiji pijanih izroda.
Evo već skidam mrežu pauka
kojom si ko' stepeništem
krenuo ka nebu tuđih jauka.
Sakrivam te u čauru bube svilene
da ti ispredem ležaj kolevku
i njišem snovima majke i žene
znaš kako nežno
(možda beznadežno)
do prvih povika s nebeskih zvonika.
Znam, ubediću te, pričekaj samo,
imam još stotinu igara za tebe,
eto, stani na zenicu moga oka,
ma koliko mala za tvoja stopala,
zavrti se oko sebe,polako, bez skoka,
i videćeš u krugu polarnu zvezdu,
oreol na svecu i našu decu
dok boje dugu.
Igraj se odraslog, ne govori više
kako svet i noćas prokišnjava,
da su ti oči otišle za vetrom,
a rogovi i glava trofej na grobnici,
ne opraštaj se, iako bi neoproštaj
ko' bezglasni krici još više boleo,
zbog pitanja izniklih na strmoj litici
sa koje se bacaju bezimeni ljudi,
Uz mene budi ti beli jelene
jer znaj,
ako nestaneš, klovnovi plaču
za dvorskim ludama,
carevi se samo valjaju po tronu
pohabanom smehom s patinom dosade
i prezrivim ehom.
Zato sad spavaj pod mojom kosom,
u mojim očima,
i ne slušaj glas noćobdija sova
kad samotne krenu da love zvezde,
beli jednorozi neka noćas jezde
srebnim kopitama, šumama od snova.
...............................
SAN KAMENE PTICE
Probudi me,
da usnom raspleteš
moje saplitanje
o korenje snova.
Probudi me,
sanjala sam samoću
u košnici sveta,
jato divljih guski
padalo je s kišom
po bolom ukletim
sivim zgarištima.
Probudi me,
da ne slušam u snu
plač žalosnih vrba
s crnim velovima,
jecanje virova
dok gutaju senke
zvezda padalica,
padala sam s njima
na krvavi mesec
oslikan na vodi,
bez ijedne želje.
Probudi me,
da me ne odvuku
potrošene misli
daleko od tebe,
lokvanji su noćas
cvetali na kripti
ledene grobnice
u mojim grudima.
Probudi me,
ne znam jesam živa
dok me ne probudiš,
da izvučem čula
iz bačenih meža
pijanih ribara
što ribare kradom
dubinama duša
u sred lovostaja.
Probudi me,
drhtim od hladnoće
u utrobi noći
koja jede decu
s belogom na čelu
grešnoga začeća.
Daj, probudi me
iz mrtvog vulkana
neokamenjenu,
još sam malo topla
za tvoje poljupce.
..........................................
NEZNANKA
Ko sam ja
što ti rasplićem prste
sa vrhovima od zlata
pokupljenog sa moje kože
kad otvorim prašumi vrata
i pustim da ti se množe
divlje zveri u utrobi
od čijeg ljubavnog zova
usna u prah se drobi.
Pokrećem u tebi oluju,
ploviš niz moju struju
bez znanih obala ko' spona,
drhti ti prepona
od mog svilenog stiska,
bacam ti pod kožu čini
dok se od bezglasnog vriska
rasprskavaju crveni rubini
cveta što buja iz trave.
Nabraću ti usnama mili
glave zumbula plave
i na grudi ih složiti,
oganj strasti založiti
na razgranatim butinama,
uplešćemo se rukama
i kosama,
zanjihaće se pod nama
opijene rosama
zanosno poljske vlati.
Da li ćeš bar ti znati
ko sam ja tada bila,
kad su nas
ružičasta krila
u nebo ponela,
dva tela
sjedinjena, vrela
na putu sunca se srela,
sa nebeskog čela
zvezdanu svetlost ukrala
i jedno drugom dala
sve što krv i koža daje.
Sada na svojim prstima
ove zlatne odsjaje
ližeš kao zver ranu,
da zauvek ostanu
čisti na tvojoj koži,
da ti blistaju
poput fatamorgana
dok se sećanja listaju
u pustinji budućih dana,
da ne izbledi strana
tajnama ispisana
kako te ljubila žena
sama sebi neznana.
......................................
BEZIMENA
Odbacila sam ga,
tal belutak sa belegom
od rečnih nemira utisnutih
po oklopu,
odskočio je dva, tri puta,
napravio krugove na
svojoj kolevci,
mreškajući čelo
onoj koja ga je rodila, ljuljala,
zaogrtala u bele haljetke
i na kraju izbacila na obalu
u ruke znatiželjnog deteta
izazvanog da oproba
veštinu odbacivanja.
Izbrisala sam ga, jer,
kome još treba ime,
zvučna vibracija
koja utihne
čim se u grlo ušunja muk,
osušen trag daha na staklu
vagona koji juri tunelom
u steni ranjenoj dinamitom,
poruka urezana na stećku
pored puta
zaspalog
u zatravnjenom vremenu.
To nisam ja,
to je trag u netragu,
kaplja što se otkida
sa tavanice pećine
i sjednjuje u gorskoj suzi
koja dariva belucima
dečije ruke
za vežbanje odbacivanja.
Ja sam Bezimena.
......................................
KAD ME BOLIŠ
Desi se da tvoj lik
bez poziva uplovi
u moje oči
obrasle šumom
srebrne ive,
ko duh iz boce
prošlost iskoči
i sve agonije
opet ožive.
Jecaju drumom
promašaji naši,
padaju cvetovi
s gole magnolije.
Iz dubina i tmuša
moga bića,
u kojima lira
odu sete svira,
ko niska od staklića
zazveči bol.
Zadrhti duša
od tog zvuka,
od sivo-ledene
objave jauka
koji će razbuditi
i celi svemir.
Razulareni nemir
kao konjica
kroz mene protutnji
i izlomi moj svet
u parčiće,
nestaju lica
koja volim,
potamni sunce
pogase se zvezde.
Od siline kojom me boliš
rastoči se i duga.
To je ona samotna tuga
što gladnu vučicu
tera na urlik
u sred beline,
koji se do neba vine
i kida krzno planine,
puneći pećine
jezivim ehom,
ko smehom
hijene.
Kad u mene
nadođe plima
sanjanih slika
pa se u bezdan
tamni otisne,
boli bol bez oblika,
hoće da naglas vrisne,
zbog praznine
stiska u ruci
koja bi u tvoj dlan
da klizne.
Zaboliš me bolom ptičijeg muka
što bezglasno tišinu para,
ta buka od jauka
u tmini nabrekloj
boli do praska
i rane otvara.
Val bola
moje kopno
u živo blato pretvara.
O, kako me boliš
kad tonem u njega
bez traga.
Bol preko praga
izdržive patnje
moje je snage krah.
Puca kristal usana
drobeći osmeh u prah
i svaku reč na pola.
Duša gola,
sa ožiljcima
od tvojih boljki,
ko zatočeni biser boluje
u svojoj sedefnoj školjki.
Još plešu uspomene u venama,
još su ti oči lektira nepročitana
na polici od dana,
koji pulsiraju u mojoj utrobi
kao u tučku cveta.
Pamtim svaki tren tog leta
na krilima od pene,
tebe i mene
otkinute od sveta,
dva deteta što prva slova sriču
i ne pitaju kako se pišu,
rođeni sa naukom
predavanja zakonima
puti.
Diše horizont,
pustinja ćuti
trepereći slikom
fragmenata neke davne priče,
da li liče
i druge ruke na naše
kad su pune zagrljaja?
Dok se nišane uzavreli trenuci
sa podnevnom jarom,
gledam kroz mrak trepavica
sa strepnjiom starom
sve prošle eone,
ti skidaš pantalone,
ja svoju kožu izvrćem
na postavu,
spuštamo bisere u travu
da se kotrljaju,
dve minijature sjedinjene čežnjom
u prostranstvu.
Školjka nad nama se sklapa
dok rumen neba kapa
rosom nežnom
kupajuć' vlati,
mi čisti u pozlati dana
kad brana
popušta
i bujica plavi kristalni svemir.
Zrikavci ispisiju nemir
po nasim zenicama
koje se šire,
dok horizon
nad nama nestaje
i uvire
u naša tela,
zgusnuta i vrela.
Bliže, još bliže doleće
vetar da nas miluje
svilom peščanog praha
što pada po nama,
i pustinja sama
strepi
kad se u njoj ljubav porađa,
kad prvi put dolazi na svet
leptir onaj zlatni.
Naš sat ne kasni,
već vreme ubrazava,
njiše se trava,
mi u kolevci vekova,
sami,
jedini glumci u drami,
čija se premijera daje
na otvorenom, u osami,
negde na kraju sveta,
jednog odsanjanog leta.
............................................
SUNCE NAD RAVNICOM
Kad sunce odskoči ko' lopta
nad ovim mirnim pejsažom,
krajolik sa stažom
od vekovnog strpljenja,
koji je pustio i Panonsko more
da iscuri iz njega,
bez htenja
da ga zarobi
u svojoj utrobi,
taj krajolik oživi
nekom lepotom tajnom,
zablista, peni i cveta,
raskošan u jednostavnosti biva,
dok se zlatni odsjaj razliva
nebom i zemljom bez smetnje
u duge dane letnje.
Znana mu je maršruta,
pa mileći nebom broji
drvorede pored puta
i žuta polja suncokreta,
čijim je glavama
kao i njemu
programirana ruta.
Zaduženje im je dnevno
da iz punog okreta
nazdravljaju pomalo leno
na četiri strane sveta
a u sumrak klanjaju sneno.
Nikad nećemo znati
šta je istina prava,
tih milion sunčanih glava
da li su onom velikom
što s neba
u ravnicu svraća,
drugovi, deca il' braća.
Možda i nisu važne
ove rodbinske veze
ali laičke teze
o srodstvu velikog sunca
i malih suncokreta
tema su svakog leta
slikara i poeta.
..................................................
NESLANA POEMA...sa okusom soli
Ostavljana ( I )
Ne sećam se dana
dok sam još skidala
med s tvojih usana
milovala oči boje ćilibara
ispijajala telo sa okusom nara
da nisam od tebe
nebrojeno puta
svakoga minuta
bila ostavljana
i zaboravljana.
Samoća uz tebe grickala je krevet
ko miš krišku sira s tragovima buđi,
iako si hteo da me voliš jako
da nam dani budu od noćiju luđi,
nešto te teralo da me zaboravljaš.
Nešto je škripalo. Da li demencija?
Ne, nije.
Emocionalna inteligencija,
za koju ne sazna naobrazba tvoja,
kod tebe je bila natprosečno niska.
Tačnije, tvoj EQ beše jako mali.
Znao si ti dobro da ti nešto fali
jer žena sa tobom ostaje bez vriska,
ma koliko da je tvoje telo pali.
Uvodni sentiment što u prvoj strofi
obeleži pesmu, bio mi je greška,
jer ne volim lično, kad se prijatelju
dok mi čita pesmu pojavljuju bore,
čelo mu se mreška,
usne mu bez smeška.
Više volim fore.
Zato ću da probam da
sa ovom temom
krenem ispočetka.
Ostavljana ( II )
Ostavljao si me, ti konju i keru
(ili još bolje, ti truli švaleru)
kao olovku na nekom šalteru,
kao kišobran u gradskom prevozu,
il' kesu sa hranom u radničkom vozu.
Dolazio si retko, najviše ko' gost
kad mi slučajno na vrata pokucaš
jer za jednu noć treba da se snađeš,
misleći da možeš da se potucaš
od žene do žene,
pa koju pronađeš samu u noći,
u samoći da joj se privališ,
da je po(h)vališ, da proveriš samo
da li joj još fališ.
E moj sine majke nečije,
nisi preboleo bolesti dečije
pa mi sad donosiš
u krevet zauške.
Uzimaš me danju kao kruške
koje se kradom najslađe beru,
a za večerom ostajem gladna
onako jadna u svojoj samoći,
jer tvoj (pogled) voli da zanoći
u nekoj crnoj rupi ...svemira.
Ma briga te, kad zbog nemira
koji me skoli
(jer me moj dika premalo voli)
moram da potražim utehu u hrani,
pa posle, kad se vage setim,
psujem i tarani,
šnicli i krompiru,
što ih ne pustih na miru
u ostavi.
I tražim cigaretu u postavi
kaputa nošenog lane.
Znam, kriziram zbog tvoje banane
koju si obećao sa službene ture,
ne znam tačno koje,
one kad si lovio kengure
ili one po žarkoj Africi
kad si ubio lava, na slici.
Ma sve su ovo među nama laži,
tek sad počinje dvoboj pravi,
kad zmija uzme žabu da davi.
Sad mi pokaži tvoje voće južno,
da li visi tužno
ili se vere visoko na grane,
ko ti ga bere, moj jarane
kada sa mnom nisi,
odgovori, di si
sinoć bija.
Vratia se Šime, pa vidim da jesi
al meni ne prija
više tvoja hrana
bajata, od nekolko dana
čuvana van frižidera...
Ostaće nedovršena
ova pesma vruća,
ponestade mi nadanuća,
ali ko hoće da i dalje pišem
one sentiše sa puno kiše
iz oka što liše,
a ne ove "bez štapa i kanapa",
neka mi Persen u čašu ukapa
da pundravce svoje smirim,
zaobiđem postmodernu,
(ciglu iz koje se porodi skakavac)
stavite mi na usta katanac
da ne brukam sebe ko' poetu,
i nanosim ja pesništvu štetu.
....................................................
ŠALTERUŠA
Molim Vas, Prosim Vas,
Pliz, Pažalusta
il' možda još bolje
mađarski: Kerem,
izgleda da treba
da se derem
da bi šalterska bista
kad čeka nas trista
molbu mi čula i glas.
Dok mi u redu
za vratom dišu
diplomu eksperta
već mi pišu,
za moljenje ja sam
stručnjak postala
nijedan ispit nisam pala
kolokvijum iz podmićivanja
u kešu sam dala.
Teorija još je
đene-đene,
al' praktični deo
baš je za mene.
Laktam se, guram,
čepam i gazim,
naglas vičem
i pravim scene,
ma šta da pazim
dok pravda vene.
Službenica sa šaltera
"tera kera"
meni u inat,
ne da mi primat
čelnog u redu.
A još u zoru
pred vrata sam stala
portiru prvo mito sam dala
ali izgleda, bilo je malo,
šefu je više u džep palo,
(sad mi je predmet na dnu
ko' u najcrnjem snu).
Poznatu facu
iza stakla gledam,
sanjam je i noću i na javi,
kako će pečat da mi stavi
bez smrknutog lica,
to je samo sitnica
od onog kako treba,
ne tražim od nje parče 'leba
ni gutljaj vode.
O Bože, jedini rode
nas poniženih,
i tebe molim
kazni je što strože.
Neka se i njoj desi
da pred šalter stane,
pa jednom i ona bude
sa ove druge strane
i naleti na iste mane
šalterske kamarile
koje i nju krase.
Da potroši dane i dane
dok joj problem reši
uz devizni keš i mito
službenik druge klase.
Neka na koži oseti tada
šta je to prava muka,
dok pred svojom
kopijom stoji
i iz sopstvenog
džepa plaća
da joj se isti predmet
sto puta nazad ne vraća.
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro culture magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
