|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
|
|
|
Igor Rems, Keln, Njemačka
Pjesnik i slikar, rođen je u Baru, Jugoslavija (Crna Gora)
Objavio sledeće poetske knjige:
Na Vratima Carstva Nebeskog, 1996
Divlja Reka, 1996
Gradovi, 1998
Hodočašća, 1999, 2004 (drugo dopunjeno izdanje)
Wallfahrten, 2005
Slep od Svetlosti, 2007
U Vatri Spavaju Boje, 2008
Tajna Etruske Tišine, 2009
Žena Koje Nema, 2011
-
Dobitnik je književnih nagrada:
Povelja Rastko Petrović, 2000, Beograd
Naji Naaman, međunarodna književna nagrada, 2003, Liban
Kočićevo Pero, 2006, Banja Luka
Irin Pirin, 2009, Bugarska
Povelja Karađorđević, 2006, Beograd
Menzionati Straodinari, međunarodna književna nagrada NOSSIDE-2010, Ređo Kalabrija, Italija
Hermes, 2011, Larisa, Grčka
Prevođen na nemački, engleski, poljski, francuski, italijanski, makedonski i bugarski.
Član je UKS, UKCG i UK Nemačke.
Imao više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Živi u Baru i Kelnu
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
|
Nostalgični vapaji
Čudne misli kasom prolaze krajolikom nečijih snova, dok poezija Igora Remsa ispisuje odsjaj sposobnosti da opstane unutar poetike kajanja. S nadom da sjećanje opstaje. Sjećanje na nju. Ljubav. Sjećanje na njega. Čovjeka. I sjećanje na sve. Život. Nostalgični vapaji ljudonostalgičara odjekuju kanjonima utjehe dok se urušavaju stijene žalosnih sudbina na njega. On opstaje uvjeren da je vrijedilo, prije svega, ispisati ove retke. Poetske priče. Igora Remsa. Riječ urednika Sabahudin Hadžialić 27.11.2011. |
Nostalgic crying
Strange thoughts trotting goes through the landscape of someone's dreams, while poetry of Igor Rems prints out the reflection ability to survive within the poetics of regret. Hoping that the memory persists. The memory on her. Love. The memory on him. Human being. The memory on all. Life. Nostalgic cries human-nostalgic one echoing through canyons of comfort while the rocks of sorrowful fate collapsing on him. He survives convinced that worthed, above all, to print out these lines. Of poetic stories. Of Igor Rems. Editorial note Sabahudin Hadžialić 27.11.2011. |
|
ћирилица
ДЕВИЧАНСКА БЕЛИНА ПЛАТНА МОЈ СЛИКАР Из девичанске белине платна графитом Извлачиш моја тешка бедра У даху сам Риба Пуноће Осмехом ми плови јеванђељска икра Покретима привремене потпуности назначиш Грех густ као тајна етруске тишине Снажне руке обавијају усред рањивог јутра Зачету белину жедног ми трбуха У кругове се плету Гнезде две голубице снежне отекле од зрелог меда Безгласна у питомости давања кожа поприма боју Лета Мирисима отвара се дивља оскоруша Додирнута циметним акварелом свитања Караванима прстију низ кичму отвараш језера Бездан Грлатог лабуда нек окруне бисером Звезде пред нежно потонуће ПРЕ НЕГО ГЛАСОМ СВА ИСЦУРИМ Гори месец Црвена светлост легла по липама Утонулим у реку Из лишћа гледају ме непознате Очи Блесну голо раме Пашњак на твојим грудима Блиставе капи сушим ужареним длановима Колико Јуче говорио си о бојама Ван Гогу О плаветнилу Душе Девичанству Сплету сенки И ништа о томе Да ће одлазак узвитлати просуто лишће Покренути Бунар ћутње Ту више нису твоје очи које носе Уличну светлост Одблесак црних кула у води Мостове који прождиру реку и удар градске уре У којем се сударише наше руке пре зоре Док смо испраћали чамце надуте маглом и морнаре С погледима испуњеним господством лабудова Где су сада звезде упаљене вршцима ужарених Прстију Чекањем подсећам на раскршћа без Путоказа из којих израстам сунцокретна са дебелим Семенкама Ходочасница чија су колена обале Приспеле за прихват лађе Нека ти на њима долазак Буде молитва пре него гласом сва исцурим ОСМЕХОМ ОТКРИВАШ ХОД И трајаше звук сањив од спарине Улепљен Житким летом Троми брод Нагнут над Манастирским зидом По степеништу Играла просута со Танка у струку У рукама Монаха жеђ наслућена Хлебови даривани Од Бога миришу у звуку Наговештавају Светковину У магли зрелог зрака мину Твоја сен Осмехом откриваш ход Суноврат Лета Нога покренута из корена бездна Печат неба Пој пути узвитлане у висовима Светилишта У теснацу простора где рађа Се жеља нага као твоја нога Пролазиш Невеста Блистава У злату младости Верна једино звуку утопљеном У наборима твојих свилених хаљина ЛУМБАРДА Дајани Улице приљубљене једна уз другу Старе камене Куће провирују кроз малене прозоре Рибље подне Открива смеђи трбух Сунчева базалтна кошуља Упија пот твојих жедних капака Миришљава куло Невесто кукурузне крви Падам кроз свилене вртове Воћњаке млечних колена Кроз белину осенчену Копљем сата Дванаест удараца одјекну Торањ Катедрале Св. Рока пада у бездан Рађам се на твом Вилинском длану улепљен сољу Мирисом младог Ветра сјајним бедрима покренут Наг између јуче И сутра Жар камења нас уједа Прашина винограда И спржена земља Светлост оштри зубе на клупко У суноврату Игру мора на слепој кожи Зрелим Рукама време меси глину Песак у грлу Твојa Рамена раздвојена као писак ластавице погођене У лету Ноге беле тополе кренуле ка Зениту Додирнух раж сунца у средишту круга Подне Постаде невидљиво Његов модар бат олистао Од бројева покори Свет САРАЈЕВО Љубио сам јој груди отворене шкољке Са дебелим бисерима у мрком средишту Пили вино мерлот Јели туфахије са орасима Свијећа на столу издисала Катедрални сат Ударио затим још једном Жена коју сам Требао да волим уплетала се у моју сијенку Нага силазила низ тамну руку Бијеља од Хљеба ребрима меким рушила свијет Ујутро када је моја туга одморена и душа Остала прилијепљена иза зида сна Пролазимо уским улицама Устима тражимо Звијезде Испијамо уснули мирис хладноће Прве капи јутарњега злата Говорим јој истину У дамару бола узидала се као свијетлост У мраку Посматрам чудна лица мимо нас Дјеца говоре ријечи које не разумијем Туђе Жене кроте моје погледе Бијелина преварена Нашим присуством промиче као трамвај У бесаној ноћи Она говори како је у зидовима Катедрале посматрала моје очи како није Смијела прећи преко моста на Миљацки Дозивали је гласовима мртвог чворка Снијег је висио по ниским крововима Његово дебело тијело било надувана риба Фебруар је прелетио преко чела оставио Сијенку издужену као вијугава ласта Нисам знао да посматрам катедралу Последњи пут Све је престало бити И град и топла жена ПАШТРОВСКА НОЋ Удара Перун целу ноћ Звечи дугачко копље Златан непробојан штит Искре огњеног бата Упија глатка кожа уљаног огледала Одјеци громова Надјачавају рику црних паштровских брда Тресу се хаљине уморних монахиња маслина Лепљива јегуља склупчана на мојим грудима Удише смрт Давно су отишли дечаци Из трсја Крај обале посматрали су твоје мрко тело Заслепљено мелодијом покрета Дубоко доле Рикала је глад упаљене звезде Устаје зора Ваздух се тешко дише згуснут сјајем јутра Свитање притиска лице уз прозорско окно у ком Твоји прсти траже логику Смисла Све сједињено Мирише олисталим гласом док траје прича У светлосном напону и удар два била утопљених у једно КИША НАД КОТОРОМ Иза прозора заробљеним зеленим шкуретам Промаче бледа сена Данима дажд испира дланове Испружене у глуво новембарско небо Одјекује Стара градска ура Мирише заливски ветар на алге и со На рамену ујед летос остављен када си ми показала Болну агонију песка Доле у ували где су се димили Векови у лету пламених галебова Време је њушило Остављене стопе у песку и жути је слепац напуштао Узорани океан Ниси проговорила ни Реч Гледала си Како се отвара тамни пупак ноћи Гута нас у њему Заробљене Ниси имала снаге да останеш у разлистаној Тами Звезде су губиле правац Тонуле у црно мастило Лето се порађало на твом голом трбуху Љубав гасила На мојим влажним длановима Ноћ црна гробница Легла на мојим грудима Олеандри огрнути зеленим Кабаницама без очију претворени у сенке беже Рубовима мола у густу пустош преварену мирисом Твога тела Један црвени траг на небу покрену твој Уснули хороскоп да сиђеш старим каменим степеништем Видех те тада последњи пут Само киша Киша И моји ужарени дланови Господе пада ли то крв КО СИ ТИ Испијена месечевом усном Моја сена раздвојена Крећем се по кући Као утвара Причам са тобом Тако знам Да ме нећеш чути Немам храбрости Врата да отворим Плашим се да видим Дима стуб Из твојих трагова Како се вије Миришем јастук По ко зна који пут Из шибља твог ока Излазе чудне Мале животиње Гризу ми прсте Ходам насумице Заслепљена срна Распукла смоква Скрива Под уснама грех Коре сећања плануше Стаблом мог страха Горим Као вештица из Castilla Твоје Ван Гогово око Посматра мој пад Спасити ме неће Нити једна песма Ти ниси други Ко си ти Неко ко је давно умро Сада се светиш Новом рођењу Казујеш Упаљен си тренутак Смрт је обмана Здробљена Твојим прстима Моје траве миришу Ти си двоструко време Ја - закључана ствар Под плавом куполом Коб нам се смеши Копљаник си Преторијанац Краљ Ја само жена Црни кристал Располућена твојом загонетком ПИЧИЈА Пичија Пичија Мирише на младу смолу бора Дрхтајима помера живу кожу Вертикалу света Светлост сабира у јединствену ћутњу осмеха Отвара вишебојну подвојеност Византијску Игру мужа и љубавника Предео давања замириса Циметном бојом хоризонта Предајем Ти набубрели Брег линију црног чемпреса Последњу одбрану Упали препланулу капију чекања Молитвом мога млека Окруни пределе зрења Плаву трагику рибе Подижу се колена снежна Два лабуда близанца Врисну тама брадавица Задрхташе ребра која точе уље маслињака Крикну ужас бедара Тешки брод Квасац Из којег извире и нараста свет 
|
latinica
DEVIČANSKA BELINA PLATNA MOJ SLIKAR Iz devičanske beline platna grafitom Izvlačiš moja teška bedra U dahu sam Riba Punoće Osmehom mi plovi jevanđeljska ikra Pokretima privremene potpunosti naznačiš Greh gust kao tajna etruske tišine Snažne ruke obavijaju usred ranjivog jutra Začetu belinu žednog mi trbuha U krugove se pletu Gnezde dve golubice snežne otekle od zrelog meda Bezglasna u pitomosti davanja koža poprima boju Leta Mirisima otvara se divlja oskoruša Dodirnuta cimetnim akvarelom svitanja Karavanima prstiju niz kičmu otvaraš jezera Bezdan Grlatog labuda nek okrune biserom Zvezde pred nežno potonuće PRE NEGO GLASOM SVA ISCURIM Gori mesec Crvena svetlost legla po lipama Utonulim u reku Iz lišća gledaju me nepoznate Oči Blesnu golo rame Pašnjak na tvojim grudima Blistave kapi sušim užarenim dlanovima Koliko Juče govorio si o bojama Van Gogu O plavetnilu Duše Devičanstvu Spletu senki I ništa o tome Da će odlazak uzvitlati prosuto lišće Pokrenuti Bunar ćutnje Tu više nisu tvoje oči koje nose Uličnu svetlost Odblesak crnih kula u vodi Mostove koji proždiru reku i udar gradske ure U kojem se sudariše naše ruke pre zore Dok smo ispraćali čamce nadute maglom i mornare S pogledima ispunjenim gospodstvom labudova Gde su sada zvezde upaljene vršcima užarenih Prstiju Čekanjem podsećam na raskršća bez Putokaza iz kojih izrastam suncokretna sa debelim Semenkama Hodočasnica čija su kolena obale Prispele za prihvat lađe Neka ti na njima dolazak Bude molitva pre nego glasom sva iscurim OSMEHOM OTKRIVAŠ HOD I trajaše zvuk sanjiv od sparine Ulepljen Žitkim letom Tromi brod Nagnut nad Manastirskim zidom Po stepeništu Igrala prosuta so Tanka u struku U rukama Monaha žeđ naslućena Hlebovi darivani Od Boga mirišu u zvuku Nagoveštavaju Svetkovinu U magli zrelog zraka minu Tvoja sen Osmehom otkrivaš hod Sunovrat Leta Noga pokrenuta iz korena bezdna Pečat neba Poj puti uzvitlane u visovima Svetilišta U tesnacu prostora gde rađa Se želja naga kao tvoja noga Prolaziš Nevesta Blistava U zlatu mladosti Verna jedino zvuku utopljenom U naborima tvojih svilenih haljina LUMBARDA Dajani Ulice priljubljene jedna uz drugu Stare kamene Kuće proviruju kroz malene prozore Riblje podne Otkriva smeđi trbuh Sunčeva bazaltna košulja Upija pot tvojih žednih kapaka Mirišljava kulo Nevesto kukuruzne krvi Padam kroz svilene vrtove Voćnjake mlečnih kolena Kroz belinu osenčenu Kopljem sata Dvanaest udaraca odjeknu Toranj Katedrale Sv. Roka pada u bezdan Rađam se na tvom Vilinskom dlanu ulepljen solju Mirisom mladog Vetra sjajnim bedrima pokrenut Nag između juče I sutra Žar kamenja nas ujeda Prašina vinograda I spržena zemlja Svetlost oštri zube na klupko U sunovratu Igru mora na slepoj koži Zrelim Rukama vreme mesi glinu Pesak u grlu Tvoja Ramena razdvojena kao pisak lastavice pogođene U letu Noge bele topole krenule ka Zenitu Dodirnuh raž sunca u središtu kruga Podne Postade nevidljivo Njegov modar bat olistao Od brojeva pokori Svet SARAJEVO Ljubio sam joj grudi otvorene školjke Sa debelim biserima u mrkom središtu Pili vino merlot Jeli tufahije sa orasima Svijeća na stolu izdisala Katedralni sat Udario zatim još jednom Žena koju sam Trebao da volim upletala se u moju sijenku Naga silazila niz tamnu ruku Bijelja od Hljeba rebrima mekim rušila svijet Ujutro kada je moja tuga odmorena i duša Ostala prilijepljena iza zida sna Prolazimo uskim ulicama Ustima tražimo Zvijezde Ispijamo usnuli miris hladnoće Prve kapi jutarnjega zlata Govorim joj istinu U damaru bola uzidala se kao svijetlost U mraku Posmatram čudna lica mimo nas Djeca govore riječi koje ne razumijem Tuđe Žene krote moje poglede Bijelina prevarena Našim prisustvom promiče kao tramvaj U besanoj noći Ona govori kako je u zidovima Katedrale posmatrala moje oči kako nije Smijela preći preko mosta na Miljacki Dozivali je glasovima mrtvog čvorka Snijeg je visio po niskim krovovima Njegovo debelo tijelo bilo naduvana riba Februar je preletio preko čela ostavio Sijenku izduženu kao vijugava lasta Nisam znao da posmatram katedralu Poslednji put Sve je prestalo biti I grad i topla žena PAŠTROVSKA NOĆ Udara Perun celu noć Zveči dugačko koplje Zlatan neprobojan štit Iskre ognjenog bata Upija glatka koža uljanog ogledala Odjeci gromova Nadjačavaju riku crnih paštrovskih brda Tresu se haljine umornih monahinja maslina Lepljiva jegulja sklupčana na mojim grudima Udiše smrt Davno su otišli dečaci Iz trsja Kraj obale posmatrali su tvoje mrko telo Zaslepljeno melodijom pokreta Duboko dole Rikala je glad upaljene zvezde Ustaje zora Vazduh se teško diše zgusnut sjajem jutra Svitanje pritiska lice uz prozorsko okno u kom Tvoji prsti traže logiku Smisla Sve sjedinjeno Miriše olistalim glasom dok traje priča U svetlosnom naponu i udar dva bila utopljenih u jedno KIŠA NAD KOTOROM Iza prozora zarobljenim zelenim škuretam Promače bleda sena Danima dažd ispira dlanove Ispružene u gluvo novembarsko nebo Odjekuje Stara gradska ura Miriše zalivski vetar na alge i so Na ramenu ujed letos ostavljen kada si mi pokazala Bolnu agoniju peska Dole u uvali gde su se dimili Vekovi u letu plamenih galebova Vreme je njušilo Ostavljene stope u pesku i žuti je slepac napuštao Uzorani okean Nisi progovorila ni Reč Gledala si Kako se otvara tamni pupak noći Guta nas u njemu Zarobljene Nisi imala snage da ostaneš u razlistanoj Tami Zvezde su gubile pravac Tonule u crno mastilo Leto se porađalo na tvom golom trbuhu Ljubav gasila Na mojim vlažnim dlanovima Noć crna grobnica Legla na mojim grudima Oleandri ogrnuti zelenim Kabanicama bez očiju pretvoreni u senke beže Rubovima mola u gustu pustoš prevarenu mirisom Tvoga tela Jedan crveni trag na nebu pokrenu tvoj Usnuli horoskop da siđeš starim kamenim stepeništem Videh te tada poslednji put Samo kiša Kiša I moji užareni dlanovi Gospode pada li to krv KO SI TI Ispijena mesečevom usnom Moja sena razdvojena Krećem se po kući Kao utvara Pričam sa tobom Tako znam Da me nećeš čuti Nemam hrabrosti Vrata da otvorim Plašim se da vidim Dima stub Iz tvojih tragova Kako se vije Mirišem jastuk Po ko zna koji put Iz šiblja tvog oka Izlaze čudne Male životinje Grizu mi prste Hodam nasumice Zaslepljena srna Raspukla smokva Skriva Pod usnama greh Kore sećanja planuše Stablom mog straha Gorim Kao veštica iz Castilla Tvoje Van Gogovo oko Posmatra moj pad Spasiti me neće Niti jedna pesma Ti nisi drugi Ko si ti Neko ko je davno umro Sada se svetiš Novom rođenju Kazuješ Upaljen si trenutak Smrt je obmana Zdrobljena Tvojim prstima Moje trave mirišu Ti si dvostruko vreme Ja - zaključana stvar Pod plavom kupolom Kob nam se smeši Kopljanik si Pretorijanac Kralj Ja samo žena Crni kristal Raspolućena tvojom zagonetkom PIČIJA Pičija Pičija Miriše na mladu smolu bora Drhtajima pomera živu kožu Vertikalu sveta Svetlost sabira u jedinstvenu ćutnju osmeha Otvara višebojnu podvojenost Vizantijsku Igru muža i ljubavnika Predeo davanja zamirisa Cimetnom bojom horizonta Predajem Ti nabubreli Breg liniju crnog čempresa Poslednju odbranu Upali preplanulu kapiju čekanja Molitvom moga mleka Okruni predele zrenja Plavu tragiku ribe Podižu se kolena snežna Dva labuda blizanca Vrisnu tama bradavica Zadrhtaše rebra koja toče ulje maslinjaka Kriknu užas bedara Teški brod Kvasac Iz kojeg izvire i narasta svet
| ||||
|
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro culture magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: contact_editor@diogenpro.com;
Narudžbe/Order: orderyourcopy@diogenpro.com
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: contact_editor@diogenpro.com;
Narudžbe/Order: orderyourcopy@diogenpro.com
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
