|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
|
|
|
Dragan Janković, Osijek, Hrvatska
Rođen 27.09.1991. godine u Novom Sadu (Srbija).
Živi u Osijeku (Hrvatska).
Student je 3. godine studija medicine Medicinskog fakulteta u Osijeku.
U pauzama fakultetskih obaveza piše poeziju i prozu, učestvujući na festivalima poezije i proze.
U avgustu 2011. godine je osvojio 2. nagradu na 5. međunarodnom festivalu poezije i kratke priče „Duško Trifunović“.
Živi u Osijeku (Hrvatska).
Student je 3. godine studija medicine Medicinskog fakulteta u Osijeku.
U pauzama fakultetskih obaveza piše poeziju i prozu, učestvujući na festivalima poezije i proze.
U avgustu 2011. godine je osvojio 2. nagradu na 5. međunarodnom festivalu poezije i kratke priče „Duško Trifunović“.
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
|
Buđenje u vremenu zla
Kao treptaj krila leptira u susretu sa suncem...gubeći nadu u bunilu sopstvenih nakana, feniks se rađa. Sagorijeva na temeljima besmisla koji mu izgradismo. Mi, koji kartu za voz ka svjetlosti mu uskratismo. Mi, koji sve učinismo da ga ne bude. Dragan Janković se rađa kao pjesnik nade, feniks metaforičnih usmjerenja. Ka dobrom. Protiv zla. I u ljubavi. Budeći se svakodnevno. Ma koliko mi činili da ga ne bude. Ni njega, ali ni ljubavi. Zbog čega smo loši saputnici? Ne vidimo da je pred nama iskreni, otvoreni i snažni odjek. Nas samih! Bar onoga dobrog dijela...I konačno uvjeren bivam da i lijeva i desna strana našeg srca ne nosi ime drugoga i drugačijeg. Ona je ista. Da, Dragan nam veli: Ista je. Jer voli. Buditi se u vremenu zla. Riječ urednika Sabahudin Hadžialić Gl. i odg. urednik 23.10.2012. |
Waking up in the time of evil
In the blink of a butterfly's wings in the encounter with the sun...losing a hope within the delirious of own intentions, the phoenix is born. Burns on the grounds of meaninglessness that we had built it up for him. We, who withhold his train ticket for the light. We, who have done all that he does not exist. Dragan Jankovic is born as a poet of hope, the Phoenix of the metaphorical orientations. Towards good. Against the evil. And in love. Waking up everyday. As much as we have done that he does not exist. Neither him, nor love. Why are we bad companions? We do not see that we have a frank, open and powerful resonance. Of ourselves! At least a good part of that...And finally I am convinced that both left and right side of the heart does not carry the name of other and different one. It is the same. Yes, Dragan tells us: It's the same. Because he loves. To wake up in the time of evil. Editor's word Sabahudin Hadzialic Editor in chief 23.10.2012. |
|
JEDNOM ĆU NESTATI
Ako umrem sutra nemojte o meni ništa reći nit` suzom oko prati. Ćutite. Laganim pokretom tiho, veselo listajte me, barem na tren verujte rečima. Moje su. Kada naiđete na moju dragu recite joj da Moskva i dalje hladne zime piše, a Pariz nikada neće zasjati punim sjajem. Ako umrem sutra nemojte me u odelo oblačiti kravatu mi mrtvom vezati niti popa na sahranu zvati. Pozovite dva bijela konja kočije u kakve sam sanjao uvoditi je, stavite me golog u njih pokrijte starom hartijom ispisanom mojim životom i neka me vode, u veselju, mrtvog! BOL NOTE Ovde, U sobi otvorenih prozora Kroz koje more sjaji A mesec beži iza oblaka Gledam Kako oblačiš moju sreću. Svetlo nasred mora, Neugašena lampa. Lirika kojom plačem Gazeći latice ruža. Sedam za klavir, Diram tipke Koracima kojim hodaš Ti, Obučena u belu halju Protkanu pogledima Osećam bol note. Ustajem od klavira Željan dodira, Ljubim te slanim usnama Dok ti bežiš na balkon Želeći Ukrasti nebu svo plavetnilo. ČEKAT ĆU TE Nije me strah čekati Biti na kraju reda Naslonjen na zid Gledati buđenje drugih. Nije me stid Plakati pred septembrom Biti manji od kapi kiše Sit od očaja, Gol dočekati zimu. Nije mi želja biti prijatelj snegu Hodati bos po staklu Ozebao Ranjen Poderanog srca Sušiti vatrom suze. Čekat ću te Jer sam ružan bez tebe Siromašan Prljav Čekat ću te Na kraju reda Naslonjen na zid Sada već ostario ludak Gledajući odlazak drugih na počinak. GLUMICA NOĆI U čamcu bez vesla nošena vetrom igre života ploviš, pokrivena jeftinom plahtom čekajući trenutke srama Ploviš, mirnoćom prodane noći bez sidra stajališta luke. Na leđima opranim otiscima morala, oblak težak i crn nošen u korpi satkanoj od niti tvojih crnih kosa. Lutaš, poznatom ulicom sve tvoje postaje svačije. Dugim koracima hodaš po trnju, pobacanim ružama, muškim pogledima. ILUZIJA Koje trenutke trebam vratiti kojem osećaju okrenuti leđa kada stanem na rub iluzije Kome se obraćam, lažem ako ne postojimo Gdje sam izgubio zanos koji smo delili kada smo zajedno šetali parkovima koje sam slikao a ti im se divila. Zašto se okrećem ujutro i gledam kako ležiš mirno u srećnom snu, nekom drugom filmu a na krevetu te nema. Svako jutro čeka te kava na stolu, na tvom mestu s kojeg si volela gledat' me mršteći se slatko jer sam te probudio ranije. Za koga molim u Crkvi čije glasove čujem u samoći koga vidim u plamenu sveća čije telo slikam bojama ljubavi, kome se divim. Zašto ima, onaj prokleti osećaj da ćeš ući u stan i razdragano mi reći:“Ljubavi“ da ću opet biti srećan znati voleti, i biti volen. ODLAZIŠ Ukrasom čarolije rušiš moj svet, lepe reči tebi izgovorene. Odlaziš, negledajući sat dan vreme. S tobom nestaje sve ljepota strast mašta početak i kraj. OSTRVO TUGE Nemoj mi zameriti nešto na kraju dana jer noć odavno je pala i ko ljuta juri ka mračnom jutru. Želim joj reći da stane, izbrisati njen početak videti te zagrliti i ćutanjem čekati čas kada ću pred zoru morati poći nošen hladnoćom srca koje vrišti bespomoćno rečima kraja. Zovem je, no ne čuje moj jauk reči tihe postojane odbijene od zidova prodanih lica. Nemoj mi zamjeriti nešto u ovoj noći koja drsko guta minute, sate Nemoj plakati jer volio sam živeti, na drugim svetovima hladnoću noći sebi primati Često u snovima nestajati. Nemoj se probuditi kada ti večeras dođe san. Stavi me u njega ko sporednog lika u tvom filmu. Sanjaj najlepše svetove Sanjaj da se šetamo bosi po pesku, ti i ja, pričamo pogledima, da se ne okrećemo. Sanjaj da sam sretan obučen u belo kao anđeo kakvog si crtao. Sanjaj da te vodim zatvorenih očiju po poljima sreće da slušam tvoje reči rešavam tvoje probleme sklanjam od zlih. Sanjaj dugo bezvremenski Budi srećna onakva kakvu te znam jer kad se probudiš moraš biti jaka hladna, nikako slomljena, Moraš hodati ponosno sa nepoznatim ljudima uz zvuke tužne violine nekog srećnog svirača ka počivalištu tihih. 
|
PIJANIST
Na Vašem venčanju svirao je najviše note stari pijanist. Plesali ste valcer u dugoj beloj haljini, na dvoru sretnih gde je sanjao prositi Vas, gledati Vaš osmeh, gde je želeo voleti sretan. U očima pijanista stoji slika žene sećanjem izbeljena gorkim suzama gledana nikad zaboravljena i večno voljena. Na Vašem venčanju svirao je suzama jaukom duše notama srca melodiju samo Vama poznatu tužni pijanist. Vi ste plesali valcer laganim koracima slušajući melodiju Vama skladanu nekada, kada ste ga voleli. POLJUBAC IZDAJE Hraneći prazninu u meni poljupcem vremena hladnim usnama ko strana žena ljubiš me. Ćutanje između nas, perivoji goli, zvuk zlatnog lišća ritam zrelih godina stisak naših ruku poznata igra prstiju. Čarobnim usnama svojim odsutna ljubiš me posve hladna, ko plaćena. Bez reči, uzdaha, trunke strasti očima prikrivajući glasove daljine. USPOMENA Noćas se vraćam na mesto Gde sam te ostavio Slomljen, Sam, Svestan da gubim Najdragoceniji deo sveta. Nakon toliko godina Skupljanja snage Našeg zaveta neraskidivog Dolazim zauvek. Noćas ti nosim hiljadu belih ruža Ja, Ofucan Prošlošću teran. U ruci mojoj Kiša tvoju sliku pere A ti, smeškaš se ćutanjem Koje si oduvek prezirala. Krikom bola Samoćom venčan Usnulu te budim. Ne dozvoljavaš mi to Rominjanjem kiše Kojom grliš oronulo telo I nemom slikom nepovratka svog. VOZ Naša ljubav bila je poput starog voza. Dugo putovanje s mnogo stajališta, ulazaka i izlazaka nepoznatih ljudi ponekad i s koferom u tvojoj ruci. Vozili smo se uvek besplatno, švercali se ko klinci Znali smo biti ljubav, svet. Kada bi videli ženu u uniformi bežali bi skačući u livade cvećem okupane. Propuštali bi časove, bili svoji, voleli se. Pravila bi burme od tratinčica, pričala o nama, volela me. Kupali se onako lepo obučeni u hladnom Dunavu on se smejao našoj ludosti a ja te ljubio kao prvi dan, grijao zagrljajem, voleo. A onda je došao rat. Naš voz nije smeo kasno krenuti, tvoja karta je bila u jednom smeru a ja svoju nisam stigao kupiti. VRHUNAC TIŠINE Sećaš li se jeseni nejako hladne, grljene kišom koja je mrsila tvoje kose. Došla si u mantilu, odnekud, nepraćena senkom, potpuno tužna nestankom neba. Suznim očima dala si mi, nemirom nežnim, ledene usne. Držala si me za ruku čvrsto nemo vrištajući slušajuć` vihora huk. Milovanim pogledom senom svojih očiju tražiš nit radosti u vapaju stvarnosti. Nečujnim glasom biranim notama govoriš o meni, statistu ljubavi. Ne dozvoljavaš korak. Treptaj duše. Blistavog stava pokriven zavesom kao da stojim marioneti sličan čekajući vrhunac tišine. ZA TEBE Zorom kišnom iz toplog kreveta si ustala u lepim cipelama graciozno odjevena tiho, polako na prstima spremila se da kreneš. U koferu s par slika što prave društvo tvojoj praznini vozom dotrajalim, ispred kojeg starica mrzne sa svojim cvećem, bez poljupca, zagrljaja, pozdrava, bez pogleda natrag odlaziš. Bez karte, Bez stajanja Bez odredišta Ti, moja, nošena sudbinom odlaziš ostavljajući me da snivam najlepše snove o tebi. ZAR ME I TI RANI MILA Potpuno sam poznatom rekom tonem. Na rub prokleta kraja padam, gde vuci svoj jauk meni poklanjaju, gde monasi poslednju molitvu pevaju, gde majke nad svojom decom plaču, upravo tamo gde se mnogi zaboravljaju. Zbog tebe postah kam kojem ni topli stisak ruke ni zagrljaj meki ne mogu ništa. Izgubih lice koje se večno smijalo, San koji sam s tobom delio, Uzdah koji sam tebi poklanjao. Nestade moje postojanje. Dok tišina i dalje ćuti Hladnoću mi daješ jeftino Nevinim licem Iskusnim smeškom Grizeš. Jedeš. Ubijaš. Stojim u vrisku tvoje duše. Ne primećujem te. U cik zore tražim sebe nad lokvom moje krvi gledam te Nisi promenila note lica, koraci isti I dalje hladna ostala si... Bežiš u noći dok se zavesa dana polako diže. Ovenčana pobedom pereš ruke svoje drhtave Polako. Uznemireno. Neprimetno. Ostavljaš me... ŽENI Jeste li to Vi, draga? Čujem li Vašu tišinu Glas u vetru Dodir nikad opipan Znan samo mojim koracima. Vaš trag je pokriven snegom Praćen moskovskom zimom Opevan melodijom koraka Zvukom tužne violine Pesmom bogatog prosjaka Smrznutog od snova. Draga, želite li biti moji? Voleti me kao dečaka Uspavati poput majke Ležati pored mene Ne dopustiti da se svjetlo ugasi I igrati se s anđelom. | ||||
|
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro culture magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
