|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
|
|
|
Učesnik 3. Poetskog maratona, 21.3.2013., Sarajevo, (BiH)
Participant of 3. Poetry marathon, 21.3.2013., Sarajevo, Bosnia and Herzegovina
Participant of 3. Poetry marathon, 21.3.2013., Sarajevo, Bosnia and Herzegovina
Franjo Frančič, Sečovlje, Slovenia
Franjo Frančič (1958, Ljubljana) je pesnik, prozaista, pisac za decu i dramski pisac koji je deo svoje mladosti proveo u popravnom zavodu gde se izučio za galvanizera. Kasnije je studirao na Višoj školi za socijalne radnike u Ljubljani, i uspešno je završio. Od početka osamdesetih godina živi kao slobodni pisac u Istri. Autor je više od 30 knjiga – romana, zbirka kratkih priča, pesničkih zbirki, dramskih tekstova i radio-drama, kao i knjiga za decu i omladinu.
Debitovao je 1984. godine knjigom priča Egotrip, a 1986. je objavio svoj prvi roman Domovina bleda mati. I, kao što navodi slovenački kritičar i pisac Denis Poniž, već te prve Frančičeve knjige, koje ,,sežu u rane osamdesete godine prošlog veka i otvaraju tada zabranjene teme”, uzdrmale su slovenačku književnu javnost. Negde u tom periodu je Franjo napustio Ljubljanu i odselio se u Istru, ,,na privremeno oslobođenu teritoriju, koja deluje kao melem na ranjenu dušu njegovih junaka”, napisao je jedan od kritičara.
Kako, na kraju prevedene knjige, sastaviti biografiju pisca, čija je većina knjiga i te kako iskreno i nepatvoreno ogledalo njegove burne biografije? Uz to, pisca, čija bi samo bibliografska jedinica objavljenih knjiga zauzela dve strane? Od čega početi i gde završiti? Izbor iz dela: Ne, kratke priče, 1986; Jeb, roman, 1988; Milostni strel - Orgija, kratka proza, 1989; Klovnova obzorja, pesme, 1990; Sovraštvo, roman, 1993; Začasno osvobojeno ozemlje, pesme, 1992; Bele smrti, kratka proza, 1994; Male vojne, kratka proza, 1994; Poševni stolp v Pisi, kratka proza, 1995; Škorpionova balada, roman, 1995; Otroštvo, kratka proza, 1996; Dobro jutro Charles Bukowski!, zbirka erotskih priča; Janočka, pesme, 2000; knjiga za decu Hvalnica sončnicam, 2002; Ljubezni in sovraštva, 2002; Za vse boš plačal, humoreske, 2006; Barufa in kažin, humoreske, 2005; Trkaj, trkaj na nebeška vrata, izabrana proza, 2006; Za vse boš plačal, Ne spominjam se, kratka proza, 2006; Ledeni ogenj resničnosti, roman, 2006.Kje se ksrijejo metulji pred dežje 2009, Hipo 2010, Neko naplamsko jutro, ko pkri zalije sanje, pesmi 2009...
Domovina bleda mati ( BKG 2009, 3D+,2010, Intelekta Valjevo 2012 )Gde se skrivaju leptiri od kiše,
( 2011 ) Razvrat samoće, ( 2010 ) Voleo bih da zaustavim vreme Itd, itd.
Prevođen je na mnoge jezike, posebno na nemački, 30 prevoda na deset stranih jezika
Dobio je nagradu za poeziju časopisa Mladika, 1989. godine, a 1986. godine nagradu Zlata ptica za roman Domovina, bleda mati, kao i nagradu grada Pirana za ukupno stvaralaštvo, više nagrada u Austriji , Schwanenstadt 2009, 2011, 2012, Radio Trieste – A, više od 30 nagrada na konkursima u Italiji, Austriji, Srbiji....
Sve ostalo je ionako zapisano u njegovim knjigama.
Ana Ristović
Debitovao je 1984. godine knjigom priča Egotrip, a 1986. je objavio svoj prvi roman Domovina bleda mati. I, kao što navodi slovenački kritičar i pisac Denis Poniž, već te prve Frančičeve knjige, koje ,,sežu u rane osamdesete godine prošlog veka i otvaraju tada zabranjene teme”, uzdrmale su slovenačku književnu javnost. Negde u tom periodu je Franjo napustio Ljubljanu i odselio se u Istru, ,,na privremeno oslobođenu teritoriju, koja deluje kao melem na ranjenu dušu njegovih junaka”, napisao je jedan od kritičara.
Kako, na kraju prevedene knjige, sastaviti biografiju pisca, čija je većina knjiga i te kako iskreno i nepatvoreno ogledalo njegove burne biografije? Uz to, pisca, čija bi samo bibliografska jedinica objavljenih knjiga zauzela dve strane? Od čega početi i gde završiti? Izbor iz dela: Ne, kratke priče, 1986; Jeb, roman, 1988; Milostni strel - Orgija, kratka proza, 1989; Klovnova obzorja, pesme, 1990; Sovraštvo, roman, 1993; Začasno osvobojeno ozemlje, pesme, 1992; Bele smrti, kratka proza, 1994; Male vojne, kratka proza, 1994; Poševni stolp v Pisi, kratka proza, 1995; Škorpionova balada, roman, 1995; Otroštvo, kratka proza, 1996; Dobro jutro Charles Bukowski!, zbirka erotskih priča; Janočka, pesme, 2000; knjiga za decu Hvalnica sončnicam, 2002; Ljubezni in sovraštva, 2002; Za vse boš plačal, humoreske, 2006; Barufa in kažin, humoreske, 2005; Trkaj, trkaj na nebeška vrata, izabrana proza, 2006; Za vse boš plačal, Ne spominjam se, kratka proza, 2006; Ledeni ogenj resničnosti, roman, 2006.Kje se ksrijejo metulji pred dežje 2009, Hipo 2010, Neko naplamsko jutro, ko pkri zalije sanje, pesmi 2009...
Domovina bleda mati ( BKG 2009, 3D+,2010, Intelekta Valjevo 2012 )Gde se skrivaju leptiri od kiše,
( 2011 ) Razvrat samoće, ( 2010 ) Voleo bih da zaustavim vreme Itd, itd.
Prevođen je na mnoge jezike, posebno na nemački, 30 prevoda na deset stranih jezika
Dobio je nagradu za poeziju časopisa Mladika, 1989. godine, a 1986. godine nagradu Zlata ptica za roman Domovina, bleda mati, kao i nagradu grada Pirana za ukupno stvaralaštvo, više nagrada u Austriji , Schwanenstadt 2009, 2011, 2012, Radio Trieste – A, više od 30 nagrada na konkursima u Italiji, Austriji, Srbiji....
Sve ostalo je ionako zapisano u njegovim knjigama.
Ana Ristović
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
|
Istina...sui generis
Može li se govoriti istina u Huxlijevom svijetu XX i XXVI stoljeća/vijeka? Može li se forma zamijeniti suštinom dok valovi blijedih, nesuvislih nakana manipulacije, razaraju sutrašnjicu ovozemaljskih prostora negdašnje zajedničke države? Može li se voljeti u vlastitoj boli dok za iskrenošću vapiš? Itekako, ako živiš onako kako govoriš i pišeš. Čitajte, licemjeri, lažljivci, neljudi! Upravo Franju Frančiča. Zbog čega? Zbog svih onih knjiga koje niste čitali, a valjalo bi da jeste...upravo Bulgakova, Bukovskog, Oklopdžića...No, ne marim za vama. Zbog njega. Jer istina boli. Kada on zbori! Prozno. I poetski. Riječ urednika Sabahudin Hadžialić 24.12.2012. 
|
The Truth...sui generis
Can you tell the truth within the Huxley world of XX and XXVI century? Can you replace the form with the essence while the waves of pale, incoherent intentions of the manipulation, destroying the tomorrow of our earthly spaces of the former common state? Is it possible to love within your own pain while you are crying for sincerity? BY all means, if you live the way you speak and write. Read, hypocrites, liars, inhumans! That Franjo Francic. Why? Because all those books that you have not red, and you should have done it ... just Bulgakov Bukovskog, Oklopdžića ... But I do not care for you. Because of him. Because the truth hurts. When he speaks! Through the prose. And poetry. Editor's word Sabahudin Hadžialić 24.12.2012. |
Primorske novice, 11.6.2013.
|
Pripovetke iz Istre Založba Banatski kulturni centar Novo Miloševo / 30.april 2014
|
knjige su žene
udarci u bronzu u starom zvoniku mere vreme.
talasa, udara, u stomak, bolno.
ne znam zašto je tako.
nisam želeo da budem tako grub i nasilan.
tako je.
to vreme što se drobi.
mogao bih početi drugčije, kao man u smrti u veneciji kad gustav ašenbah traži lepotu.
samo lepota je božanska i ujedno vidna, pa je tako, znači, ona put osećajnosti, umetnikov put do duha.
moravia zna opisati ženu koja gola oseća hlad posteljine dok jednu ruku ima na grudima, a drugu među nogama.
neopterećen.
ili kad dargareti dura u ljubavniku ljubavnik strgne bele pamučne gaćice i golu je odnese do kreveta. a onda se okrene u stranu i zaplače. ali urezano je u dušu, kao kod bukovskog špeh na kruhu, kao kod stajnbeka Ljudi i miševi, i da ne prizivam bulgakova, šegrt kao što i jesam, bolje putovanje na kraj noći, ili vendikta jerofejeva, moskva – petuški. mogao bih da ležim kao oblomov i čekam, stojim u jašimotovoj kuhinji, sanjam snovej stvarnosti.
te reči, gde je ona granica, gde urez, gde udarac, gde miris po bolu i krvi, kako dođeš do tačke kad se nekoga dotakneš. odakle ta grubost, taj tihi užas, zašto se useli u srce, čemu?
kako da kažem i da živo pulsira, kao krvavo, rastrgano meso na ženskom licu.
leptiri
bilo mi je trinaest godina i više nisam rastao. i nikako nisam mogao da razumem zašto je sve tako kao što jest, zašto je nebo zdrobljeno, zašto su jutra prokleta, šta ja tu radim, na pragu sivog doma.
bio je to stari samostan časnih sestara i deca iz domova koja su već davno krenula drugačijim putem. drugi su odlučili namesto njih. ali bol se nije povećavao, bio sam navikao na preseljavanja, zatvaranja u sobu, studen, batine, svađe, navikao na krikove, užas, strah i da me šutiraju.
samo onda, ni sam ne znaš kada, zavuče ti se pod kožu, uđe u krv. sve je jedan veliki haos, i kada se upoređuješ sa drugima ne možeš da shvatiš zašto je tako.
zašto je drugačije?
a ona prokleta napetost polako ubija. ni sam ne znaš kada si napravio sve te odbrambene nasipe i zidove.
da bi mogao da dišeš, da bi mogao da preživiš. u svim onim belim noćima, kad se jecajući budiš usred môra.
i tako sam u trčanju video spas.
zaista sam bio brz, zaista dobar.
bilo je kao kod životinja koje beže od lovca ili grabljivca.
inače, tada sam već počeo sa uranjanjem u knjige.
jedna je imala naslov srce je usamljeni lovac.
svidelo mi se, kao i naslov ljudi i miševi.
tada sam se pripremao za veliko atletsko takmičenje. popodne sam obuo teniske i trčao ukrug po domskom dvorištu. čudili su se kako sam uporan i brz, video sam njihove poglede, osećao njihova očekivanja.
nema veze za domske i samostanske, samo da pobediš one vanjske, govorili su mi i drugari iz doma i osoblje.
zato sam još žešće trenirao. i sanjario kako će to veliko takmičenje da promeni moj život.
postao bih neko, za sve, za policajce, vaspitače, oca i majku, za zidove, za zakašnjeno,nikada doživljeno.
što se više približavalo, mene je sve više hvatao grč treme.
takvu napetost nisam poznavao. ali sam ipak sa startne linije iz sve snage jurio prema cilju.
kao da se radi o životu ili smrti.
posle sedamsto metara bio sam daleko ispred svih ostalih.
a onda, ne znam šta mi je bilo, nekih deset-petnaest metara ispred cilja – stao sam.
video sam ljude na tribinama, ali ih nisam čuo.
grimase na licima govorile su mi da požurim.
šta bi to trebalo da znači?
video sam velika usta kako se otvaraju, ali nijednoga glasa. u nekoliko fragmenata video sam svih mojih trinaest godina.
opet sam bio satima i danima zatvoren u sobici opet sam stajao pred vratima porodičnog stana-fantoma i osluškivao ludilo roditelja.
opet je padala teška očeva ruka. opet sam padao u ugao i lizao slanu krv.
opet sam bežao po lavirintu ulica, ali više se nije imalo kuda.
zaustavio sam se ispred cilja i pustio da me preteknu svi do zadnjeg. u srce mi se zavukla studen i trčanje je postalo bežanje.
imao sam trinaest godina i bio najusamljeniji dečak na svetu, koji se pitao: kde se od kiše sakriju leptiri?
liza
zatvorila se u sobu s flašom ruma.
ne pij, biće sve u redu govorio si joj.
bio je maj.
tako fantastično je sve procvjetalo i mirisalo na proljeće.
taj dan nećeš nikad zaboravit. sljedećeg dana, dvadeset petog, bilo je državno. s acom si se dogovorio o taktici.
ti samo furaj, to je naš plan.
taktika bez taktike.
slomićeš ih tempom.
da, da, dragi moj, sutra je veliki dan.
smrkavalo je kad si se vratio kući. vrata su bila otključana. spremio si sprinterice u ormar i zovnuo, lizi, ima li šta za jest. lizo, sutra će bit veliki dan, govorio si, sutra ću postat šampion.
pobjediću ih.
vidjećeš kako će poslje sve bit drukčije.
poslje ćeš moć' ić sa mnom na takmičenja.
Svud' ćemo se vozit skupa.
otvorio si kupatilo i zašto.
ne znaš kolko si vremena tamo stajo.
bilo je jedan cijeli život.
liza je ležala u banji.
iz zapešća joj je oticala krv.
tanak curak teko joj je iz raskasapljene ruke.
pipa je bila otvorena.
liza je bila obučena u crnu haljinu koju je nosila na pogrebu tvog oca lice joj je bilo sasvim bjelo i bilo je kao da se nekom podsmjehuje.u pomoć, u pomoć, viko si sav smušen.
odveli su je u hitnu. prošla su dva sata.
izaš'o je doktor i reko ti: moja sučut. skljoko si se na klupu i jeco i vrisko, zašto, zašto, zašto, lizo, prokleta, o, šta ću ja, šta ću ja bez tebe, lizo, ja ću umrijet bez tebe, samo tebe imam, samo tebe.
odvezli su te.
poslje injekcije zasp'o si ko zaklan.
aco te teško naš'o.
ni do čeg' ti više nije bilo.
a on te molio i kumio, na koljena je pao pred tebe i zaklinj'o te da nastupiš.
ne mogu, rek'o si mu.
moraš trčat za lizu, za nju trči, jer si je volio, svima možeš pokazat kako si je volijo. razumiješ li?
nisi ga razumio, samo si ipak otišo s njim. prije starta nisi mogo okusit ni komadić šećera. samo si voćni sok salio u sebe.
približav'o ti se momak pšenične kose i ženska u bijeloj laganoj haljini.
prstom je pokazala na tebe i nešto govorila. taj neće nikad pobjedit, reko je plavokosi i nakreveljio se.
na osamsto si bio ispred pedeset metara.
poslije si se zaustavio.
vidio si narod koji ludi.
ne, ti, ti ne možeš nikad pobjedit'.
ćeko si pred ciljem da protrče svi pored tebe.
vidio si lizu u banji, njene okice, vidio si svog ćaću u sanduku, vidio si face koje trče mimo tebe, vidio si svoju jebenu mladost.
udarci u bronzu u starom zvoniku mere vreme.
talasa, udara, u stomak, bolno.
ne znam zašto je tako.
nisam želeo da budem tako grub i nasilan.
tako je.
to vreme što se drobi.
mogao bih početi drugčije, kao man u smrti u veneciji kad gustav ašenbah traži lepotu.
samo lepota je božanska i ujedno vidna, pa je tako, znači, ona put osećajnosti, umetnikov put do duha.
moravia zna opisati ženu koja gola oseća hlad posteljine dok jednu ruku ima na grudima, a drugu među nogama.
neopterećen.
ili kad dargareti dura u ljubavniku ljubavnik strgne bele pamučne gaćice i golu je odnese do kreveta. a onda se okrene u stranu i zaplače. ali urezano je u dušu, kao kod bukovskog špeh na kruhu, kao kod stajnbeka Ljudi i miševi, i da ne prizivam bulgakova, šegrt kao što i jesam, bolje putovanje na kraj noći, ili vendikta jerofejeva, moskva – petuški. mogao bih da ležim kao oblomov i čekam, stojim u jašimotovoj kuhinji, sanjam snovej stvarnosti.
te reči, gde je ona granica, gde urez, gde udarac, gde miris po bolu i krvi, kako dođeš do tačke kad se nekoga dotakneš. odakle ta grubost, taj tihi užas, zašto se useli u srce, čemu?
kako da kažem i da živo pulsira, kao krvavo, rastrgano meso na ženskom licu.
leptiri
bilo mi je trinaest godina i više nisam rastao. i nikako nisam mogao da razumem zašto je sve tako kao što jest, zašto je nebo zdrobljeno, zašto su jutra prokleta, šta ja tu radim, na pragu sivog doma.
bio je to stari samostan časnih sestara i deca iz domova koja su već davno krenula drugačijim putem. drugi su odlučili namesto njih. ali bol se nije povećavao, bio sam navikao na preseljavanja, zatvaranja u sobu, studen, batine, svađe, navikao na krikove, užas, strah i da me šutiraju.
samo onda, ni sam ne znaš kada, zavuče ti se pod kožu, uđe u krv. sve je jedan veliki haos, i kada se upoređuješ sa drugima ne možeš da shvatiš zašto je tako.
zašto je drugačije?
a ona prokleta napetost polako ubija. ni sam ne znaš kada si napravio sve te odbrambene nasipe i zidove.
da bi mogao da dišeš, da bi mogao da preživiš. u svim onim belim noćima, kad se jecajući budiš usred môra.
i tako sam u trčanju video spas.
zaista sam bio brz, zaista dobar.
bilo je kao kod životinja koje beže od lovca ili grabljivca.
inače, tada sam već počeo sa uranjanjem u knjige.
jedna je imala naslov srce je usamljeni lovac.
svidelo mi se, kao i naslov ljudi i miševi.
tada sam se pripremao za veliko atletsko takmičenje. popodne sam obuo teniske i trčao ukrug po domskom dvorištu. čudili su se kako sam uporan i brz, video sam njihove poglede, osećao njihova očekivanja.
nema veze za domske i samostanske, samo da pobediš one vanjske, govorili su mi i drugari iz doma i osoblje.
zato sam još žešće trenirao. i sanjario kako će to veliko takmičenje da promeni moj život.
postao bih neko, za sve, za policajce, vaspitače, oca i majku, za zidove, za zakašnjeno,nikada doživljeno.
što se više približavalo, mene je sve više hvatao grč treme.
takvu napetost nisam poznavao. ali sam ipak sa startne linije iz sve snage jurio prema cilju.
kao da se radi o životu ili smrti.
posle sedamsto metara bio sam daleko ispred svih ostalih.
a onda, ne znam šta mi je bilo, nekih deset-petnaest metara ispred cilja – stao sam.
video sam ljude na tribinama, ali ih nisam čuo.
grimase na licima govorile su mi da požurim.
šta bi to trebalo da znači?
video sam velika usta kako se otvaraju, ali nijednoga glasa. u nekoliko fragmenata video sam svih mojih trinaest godina.
opet sam bio satima i danima zatvoren u sobici opet sam stajao pred vratima porodičnog stana-fantoma i osluškivao ludilo roditelja.
opet je padala teška očeva ruka. opet sam padao u ugao i lizao slanu krv.
opet sam bežao po lavirintu ulica, ali više se nije imalo kuda.
zaustavio sam se ispred cilja i pustio da me preteknu svi do zadnjeg. u srce mi se zavukla studen i trčanje je postalo bežanje.
imao sam trinaest godina i bio najusamljeniji dečak na svetu, koji se pitao: kde se od kiše sakriju leptiri?
liza
zatvorila se u sobu s flašom ruma.
ne pij, biće sve u redu govorio si joj.
bio je maj.
tako fantastično je sve procvjetalo i mirisalo na proljeće.
taj dan nećeš nikad zaboravit. sljedećeg dana, dvadeset petog, bilo je državno. s acom si se dogovorio o taktici.
ti samo furaj, to je naš plan.
taktika bez taktike.
slomićeš ih tempom.
da, da, dragi moj, sutra je veliki dan.
smrkavalo je kad si se vratio kući. vrata su bila otključana. spremio si sprinterice u ormar i zovnuo, lizi, ima li šta za jest. lizo, sutra će bit veliki dan, govorio si, sutra ću postat šampion.
pobjediću ih.
vidjećeš kako će poslje sve bit drukčije.
poslje ćeš moć' ić sa mnom na takmičenja.
Svud' ćemo se vozit skupa.
otvorio si kupatilo i zašto.
ne znaš kolko si vremena tamo stajo.
bilo je jedan cijeli život.
liza je ležala u banji.
iz zapešća joj je oticala krv.
tanak curak teko joj je iz raskasapljene ruke.
pipa je bila otvorena.
liza je bila obučena u crnu haljinu koju je nosila na pogrebu tvog oca lice joj je bilo sasvim bjelo i bilo je kao da se nekom podsmjehuje.u pomoć, u pomoć, viko si sav smušen.
odveli su je u hitnu. prošla su dva sata.
izaš'o je doktor i reko ti: moja sučut. skljoko si se na klupu i jeco i vrisko, zašto, zašto, zašto, lizo, prokleta, o, šta ću ja, šta ću ja bez tebe, lizo, ja ću umrijet bez tebe, samo tebe imam, samo tebe.
odvezli su te.
poslje injekcije zasp'o si ko zaklan.
aco te teško naš'o.
ni do čeg' ti više nije bilo.
a on te molio i kumio, na koljena je pao pred tebe i zaklinj'o te da nastupiš.
ne mogu, rek'o si mu.
moraš trčat za lizu, za nju trči, jer si je volio, svima možeš pokazat kako si je volijo. razumiješ li?
nisi ga razumio, samo si ipak otišo s njim. prije starta nisi mogo okusit ni komadić šećera. samo si voćni sok salio u sebe.
približav'o ti se momak pšenične kose i ženska u bijeloj laganoj haljini.
prstom je pokazala na tebe i nešto govorila. taj neće nikad pobjedit, reko je plavokosi i nakreveljio se.
na osamsto si bio ispred pedeset metara.
poslije si se zaustavio.
vidio si narod koji ludi.
ne, ti, ti ne možeš nikad pobjedit'.
ćeko si pred ciljem da protrče svi pored tebe.
vidio si lizu u banji, njene okice, vidio si svog ćaću u sanduku, vidio si face koje trče mimo tebe, vidio si svoju jebenu mladost.
|
| ||||
Dež, dež …
Mi je včasih rekla moja mama
drek si, ki sem ga posrala,
takrat prej, ko sem bil še na gradu,
zdaj včasih stojim ure in ure na pokopališčih,
zelo pomembno je, da so smeti in voda zraven,
noče in noče umreti, ne vem zakaj,
sem jo imel rad, strašno rad,
tudi, ko me klofutala, ko me je ščipala, ko me je izdala,
sem jo strašno pogrešal, menda že pred svojim rojstvom,
pa je ni bilo na proslavah, pa tako sem se učil pesmi na
pamet, tako sem si želel, da bi bila ponosna name,
ne, kar jokaj je rekla, ko me je sesuvala, vsaj scat ne bo treba,
moja lepa mati, ki je znala šlogati, zrihtati splave, poroke,
ki je govorila sto kilometrov na uro,
sem si rekel, bila je napaka, nesrečna je, prišel bo čas,
spoznala bom, kako strašno rad jo imam,
slišala bo, da znam vse pesmi na pamet, v prvi vrsti bo sedela,
ta pizda zafukana me je lomila naprej in naprej,
dala me je v rejo, dala me u tri pičke materi,
moja lepa mati na Tromostovju, v belih nogavičkah,
taka prasica, da ji ni para, mi je potem le nekoč priznala.
Dež, dež …
To je bilo že potem, ko je zbolela,
ko sva nekaj krpala, u tri pičke materine sva se trudila,
mimo, ves čas je deževalo,
sploh nisem mogel razumeti,
ker moj oče je bil opica, orangutan,
pozabili so ga zapreti v kletko, zato je blodil okoli,
s črno skorjo vina na ustnicah, s tistim kalnim, praznim pogledom,
znal se je po ure in ure pijan igrati s smrkavim robcem,
vzel me je s sabo, ko je fukal tuje ženske,
tista redka leta, ko smo bili skupaj,
od prvega, do šestega razreda,
ko sem si izmišljal, kako ju bi ubil,
s plinom, s strupom, s sekiro v spanju,
on me je šutiral enkrat na tri mesece,
če ne štejem tiste flaše, ki mi jo je razbil na glavi,
pa to, da je šutiral tudi njo, takrat, ko je bil res zajeban,
samo, sfukalo me je čakanje,
ker nisi nikoli vedel, v kakšnem stanju se vrne,
samo njega se komaj kaj spomnim,
no, mama je leto in pol umirala, vse manjša in manjša je postajala,
ni imela več oči in ust, samo bala pa se ni,
vedela, da bo dobila prvovrstno vstopnico za parter pekla,
samo se ji je jebalo, mogoče pa je tako dobro igrala,
njemu sem obljubil, nekoč, da, da ga bo razčefukal,
pa je bilo še lažje, pozabil sem ga, komaj kdaj pride,
ponavadi v paru z njo,
taka zmešana zafukanca sta,
moj oče in moja mati.
Dež, dež …
Potem je mama dobivala samo še umetno hrano,
kot mali otrok je bila, spraševala me je po kokoših,
po ženi, po vremenu, po nepomembnih zadevah,
ne vem, je čakala, da ji bom odpustil ali kaj,
sem čakal jaz, samo se je le izdala,
ko je rekla, da ji je žal samo to, da so me zapirali,
tako po par dni so pozabili name,
pil sem svojo scalino ali kaj,
vem samo, da so si more zdaj podobne,
ne morem ven iz avta, ki potone, iz goreče hiše,
čutim zublje, napalm, duši me,
zato vedno vstanem kot vojak, v delcu sekunde,
v teh sesekanih belih nočeh, kadim na dvorišču,
gledam to tujo hišo, ki postaja grobnica,
vidim svojo hči na oknu, lunin obraz imam,
sprašujem se, če sem manj zafukan oče,
v bistvu pa to sploh nisem jaz,
kot da bi ostal v tisti luknji, na gradu,
na nekih točkah kjer ves čas dežuje,
samo sem vedno spil, tri, štiri pijače pred obiskom v bolnici,
ker me je bil najbolj strah kaj naj ji rečem,
ker njej nisem mogel lagati,
ona je bila moja mama, zafukana mama,
ki sem jo imel rad, še zmeraj, za vedno,
ker včasih, ko jo je oče šutiral,
je potem padla na linolej, sem šel po vseh štirih k njej
sem lizal tisto njeno kri,
če kakšen dan, dva je vsa plava sedela skupaj z njim na divanu,
kot da ni nič.
Dež, dež …
Ko je umrl oče ,sem bil židane volje,
prvič sem videl, kako velik mojster je bil Plečnik,
tisti njegovi kamniti oboki te ponesejo direktno v nebo,
kot je navada za slovenske pravljice, je bila tam še grbasta babica,
cel kup otrok, cel pizdunsko socialni cirkus,
kako lepo, kako poučno,
imel sem že kakšnih šestnajst let,
samo čakal sem, da ujamem pravi trenutek,
da bo oče sesut, dovolj zapit,
da ga gladko razbijem na milijon kosov
odrinil je grbasto babico, da je padla na tla,
opotekel se je, zunaj je bil hud naliv,
z enim šutum v glavo sem ga podrl,
s težkimi škornji sem ga nabil pod rebra,
brcal sem ga v glavo na vso moč,
ni mi bilo dovolj, ko je padel v nezavest sem skočil nanj,
davil sem ga, zagrizel sem v njegov goltanec,
hotel sem mu iztrgati srce, tako žal mi je bilo, da nimam noža,
pritekli so sosedje in me zvlekli proč, on pa je bil mesece v bolnici,
samo, bal sem se ga, vedno in za zmeraj, ker je bil oni strani vrat,
njej pa sem nosil rože, moja lepa zafukana mati,
daj mi tisto moč igre, da se ne bom bal smrti,
skoraj nisem mogel verjeti,
tudi na njenem pogrebu nisem zmogel ene same solze,
ne vem zakaj, morda sem že vedel, da se bo vračala,
vsako deževno noč.
-----------------------------------------------
Dež, dež…
Ničesar ne vem o ljudeh, o sreči, o ljubezni,
zelo pozno sem se naučil osnovnih stvari,
kako napišeš pismo, kako ustaviš ogenj napalma,
kako premagaš vročico, tisti bes, nemir, ki se širi v spanec,
potem kasneje, ko sem srečeval ženske,
vedno sem verjel, da so mesene igrače,
nisem jih prizadel namerno, nisem jih mučil načrtno,
niso bile moja senca moje lepe zafukane mame,
pač nisem znal, nisem zmogel,
na kakšen deževen dan sem znal lagati tako dobro,da sem verjel sebi,
izmišljal sem si to ali ono,
kakšne grajske zgodbe, igrati žrtev,
pomembno je bilo le to, da jaz vodim igro,
da ne bom na koncu tisti, ki bo ranjen,
iskal sem sužnjo in nuno v isti osebi,
iskal sem ključarko, ki bo znala odpreti tista vrata,
iskal sem šamanke, ki mi bi čarobno odpoljubile more,
ne na začetku, kopičil sem izmišljotine,
laž na laž, prevaro na prevaro,
iskal sem žrtev,
da ji izpijem vso kri, požgem vso dušo,
da mi bo potem vsaj malo podobna,
rojen v puščavi sem prosil le dežja,
tiste tihe glasbe dežnih kapelj, da bi vsaj za trenutek dva pozabil,
na izgubljeni jutri, na zublje napalma,
in sledili so si polomi, drame, begi, porazi, beda,
in končno samota dežja.
Makedonski jezik- Macedonian language
Dozd, dozd..
Ne znam nisto za lugjeto, za radosta, ljubovta,
mnogu docna se nauciv na osnovnite raboti
kako da napisam pismo, kako da zapalam ogin vo ognisteto,
kako da prebolam treska, bes, nemir, koj se
siri vo sonot,
koga ce sretnev zena,
cvrsto veruvav deka se kako igracki samo za eden mig,
ne gi voznemiruvav, ne gi macev,
ne bea moi senki, nitu majki,
iako ne znaev , iako ne mozev,
eden dozdliv den znaev da lazam taka dobro
sto i samiot vo toa veruvav
izmisluvav ova ili ona,
nekoi igracki vo dvorci od prikaznite,
izigruvajki zrtva,
i najvazno za mene bese toa jas da ja vodam igrata,
da ne bidam onoj koj ce bide ranet,
barav ljubovnik vo sebe i monah,
barav kluc so koj mozev da gi zatvoram tie vrati,
barav saman koj volsebno bi go zavel moreto,
na pocetokot izmisluvav gluposti,
laga po laga, predavstvo po predavstvo,
tragav po zrtvi,
na koi ce im ja ispijam krvta, ce im ja izedam dusata
koja e slicna na mojata,
roden vo pustina, se molev da pagja dozd,
taa tivka melodija na dozdovnite kapki
za da zaboravime za mig,
za izgubenite utra, ostrici vo raka,
kako dojde do slom, do drami, begstva,
neuspesi, siromastija,
se dodeka konecno ne dojde osamenosta:
Dozdliva.
(prevod na makedonski jezik: Olivera Docevska)
---------------------------------------------------------
Dež, dež…
Mnogo let kasneje, oče in mama živita v kleti,
balzamirana, lepo ohranjena, ona redno dobiva rože, on vino,
gospa pedagoginja zna vse pesmi na pamet,
počuti se ogoljufano, ona skrbi za hrano, obleko, rože, račune,
ona večkrat reče, da so jo oglodali do kosti,
hči in on, zajedalec,
vse noči hodiš gor in dol, spravil me boš v norišnico,
dvajset uničenih let reče,
zunaj dežne kaplje enakomerno bobnajo v sivino večera,
krivde ni mogoče deliti, parole so iz razprodaj,
on vedno kritičen povzdigne glas, preklinja,
vsi tisti upi o ženski, ki mu odpoljubila more so pozabljena utvara,
zdaj štejejo male vojne, da se zapolni čas,
on se igra z besedami, ona je zelo prijazna do obiskov,
vloge so bile razdeljene že prej,
včasih krpajo, niti igra ni, vajenost, utečenost,
on se je bal tistih prvih mesecev, ko se je rodila hči,
a bila je lunin otrok, nasmejana zlatolaska,
velikokrat jo je opazoval v spanju in se čudil,
njeni lepoti, žarenju, njeni mirnosti,
potem bi ji moral odgovoriti na nekaj vprašanj,
ona je znala kričati, same skrajnosti, da jo bo ubila,
da jo bo ubogala, da sta prava hinavca,
oče in mati v kleti sta se počasi prebujala,
on je postajal zombi, selil se je v preteklost,
ni zmogel živeti v sedanjosti,
potvoril je, popravil, spremenil,
samo dež ga zaziba v melanholijo,
opazuje ogenj v kaminu,
razmišlja kako bo ogenj zajele njegovo truplo,
potem potrka mama na vrata,
prosi ga, če jo pelje s starim ford escortom en krog,
ja, ji reče, samo stari ne bo šel zraven,
mama se samo smeji.
Dež, dež…
Spet je ponavljala, da ji je uničil življenje,
čakam na hči, naenkrat ga je strah,
da sreča najhujše bebce, da jo poškodujejo,
mama se oglaša bolj poredko, njene besede so vse bolj nore,
oče je izginil, včasih samo njegova velika roka prebije prosojno visečo tančico,
nič lažje ni, nič težje,
ona je zagrenjena, utrujenost materiala si razlaga kot zrelost,
on vse manj preklinja, komaj, da spregovori po nekaj stavkov na dan,
postaja kemični Ali, vsak dan s čikom poseda pod oljko,
čaka na kače, hijene, srebrne lisice, čudi se cvetovom granatnih jabolk,
te krvavo cvetoče bolečine, v dnevnik si zdaj zapisuje samo še številke,
ko pade dvakrat na mesec v hipo, vidi miren obraz smrti,
to so lepi obeti, vsa ta belina tišine,
sedi na bolnišnični postelji in drži mamo za roko,
si prinesel avtomobilčke za sina gospoda primarija? vpraša,
izza temnih oblakov je slišati violine,
hiša brez korenin vse bolj sameva,
pravi, da bo neko noč odšel,
prej preden bo klican,
komaj jih sliši kako ihtijo,
njegova mati, hči, žena
kolikokrat jih je videl kako hodijo za njegovo žaro,
sijoče nasmejani, vsi v belem, potem pa prve dežne kaplje,
ostri robovi sveta bledijo,
pesem dežnih kaplje pozabe.
Dež, dež …
Nihče ne ve, kaj je odgovornost za praznike,
ko se ti rodi otrok, ti stopiš na čelo vrste,
dež se spreminja v sneg, ki se čudi pravljični pokrajini,
koliko kurbirske lepote, koliko mrtvih sanj,
koliko blefa prividov, mrtvih ladij, vojn in izdaj,
jutro večera, starec otrok, prazen pogled in zadnji obrok,
čas nima teže, svet izgublja barve, besede zgrešijo,
hvala za kri, crkni, crkni, ti mali pajac,
dež, dež.
Mi je včasih rekla moja mama
drek si, ki sem ga posrala,
takrat prej, ko sem bil še na gradu,
zdaj včasih stojim ure in ure na pokopališčih,
zelo pomembno je, da so smeti in voda zraven,
noče in noče umreti, ne vem zakaj,
sem jo imel rad, strašno rad,
tudi, ko me klofutala, ko me je ščipala, ko me je izdala,
sem jo strašno pogrešal, menda že pred svojim rojstvom,
pa je ni bilo na proslavah, pa tako sem se učil pesmi na
pamet, tako sem si želel, da bi bila ponosna name,
ne, kar jokaj je rekla, ko me je sesuvala, vsaj scat ne bo treba,
moja lepa mati, ki je znala šlogati, zrihtati splave, poroke,
ki je govorila sto kilometrov na uro,
sem si rekel, bila je napaka, nesrečna je, prišel bo čas,
spoznala bom, kako strašno rad jo imam,
slišala bo, da znam vse pesmi na pamet, v prvi vrsti bo sedela,
ta pizda zafukana me je lomila naprej in naprej,
dala me je v rejo, dala me u tri pičke materi,
moja lepa mati na Tromostovju, v belih nogavičkah,
taka prasica, da ji ni para, mi je potem le nekoč priznala.
Dež, dež …
To je bilo že potem, ko je zbolela,
ko sva nekaj krpala, u tri pičke materine sva se trudila,
mimo, ves čas je deževalo,
sploh nisem mogel razumeti,
ker moj oče je bil opica, orangutan,
pozabili so ga zapreti v kletko, zato je blodil okoli,
s črno skorjo vina na ustnicah, s tistim kalnim, praznim pogledom,
znal se je po ure in ure pijan igrati s smrkavim robcem,
vzel me je s sabo, ko je fukal tuje ženske,
tista redka leta, ko smo bili skupaj,
od prvega, do šestega razreda,
ko sem si izmišljal, kako ju bi ubil,
s plinom, s strupom, s sekiro v spanju,
on me je šutiral enkrat na tri mesece,
če ne štejem tiste flaše, ki mi jo je razbil na glavi,
pa to, da je šutiral tudi njo, takrat, ko je bil res zajeban,
samo, sfukalo me je čakanje,
ker nisi nikoli vedel, v kakšnem stanju se vrne,
samo njega se komaj kaj spomnim,
no, mama je leto in pol umirala, vse manjša in manjša je postajala,
ni imela več oči in ust, samo bala pa se ni,
vedela, da bo dobila prvovrstno vstopnico za parter pekla,
samo se ji je jebalo, mogoče pa je tako dobro igrala,
njemu sem obljubil, nekoč, da, da ga bo razčefukal,
pa je bilo še lažje, pozabil sem ga, komaj kdaj pride,
ponavadi v paru z njo,
taka zmešana zafukanca sta,
moj oče in moja mati.
Dež, dež …
Potem je mama dobivala samo še umetno hrano,
kot mali otrok je bila, spraševala me je po kokoših,
po ženi, po vremenu, po nepomembnih zadevah,
ne vem, je čakala, da ji bom odpustil ali kaj,
sem čakal jaz, samo se je le izdala,
ko je rekla, da ji je žal samo to, da so me zapirali,
tako po par dni so pozabili name,
pil sem svojo scalino ali kaj,
vem samo, da so si more zdaj podobne,
ne morem ven iz avta, ki potone, iz goreče hiše,
čutim zublje, napalm, duši me,
zato vedno vstanem kot vojak, v delcu sekunde,
v teh sesekanih belih nočeh, kadim na dvorišču,
gledam to tujo hišo, ki postaja grobnica,
vidim svojo hči na oknu, lunin obraz imam,
sprašujem se, če sem manj zafukan oče,
v bistvu pa to sploh nisem jaz,
kot da bi ostal v tisti luknji, na gradu,
na nekih točkah kjer ves čas dežuje,
samo sem vedno spil, tri, štiri pijače pred obiskom v bolnici,
ker me je bil najbolj strah kaj naj ji rečem,
ker njej nisem mogel lagati,
ona je bila moja mama, zafukana mama,
ki sem jo imel rad, še zmeraj, za vedno,
ker včasih, ko jo je oče šutiral,
je potem padla na linolej, sem šel po vseh štirih k njej
sem lizal tisto njeno kri,
če kakšen dan, dva je vsa plava sedela skupaj z njim na divanu,
kot da ni nič.
Dež, dež …
Ko je umrl oče ,sem bil židane volje,
prvič sem videl, kako velik mojster je bil Plečnik,
tisti njegovi kamniti oboki te ponesejo direktno v nebo,
kot je navada za slovenske pravljice, je bila tam še grbasta babica,
cel kup otrok, cel pizdunsko socialni cirkus,
kako lepo, kako poučno,
imel sem že kakšnih šestnajst let,
samo čakal sem, da ujamem pravi trenutek,
da bo oče sesut, dovolj zapit,
da ga gladko razbijem na milijon kosov
odrinil je grbasto babico, da je padla na tla,
opotekel se je, zunaj je bil hud naliv,
z enim šutum v glavo sem ga podrl,
s težkimi škornji sem ga nabil pod rebra,
brcal sem ga v glavo na vso moč,
ni mi bilo dovolj, ko je padel v nezavest sem skočil nanj,
davil sem ga, zagrizel sem v njegov goltanec,
hotel sem mu iztrgati srce, tako žal mi je bilo, da nimam noža,
pritekli so sosedje in me zvlekli proč, on pa je bil mesece v bolnici,
samo, bal sem se ga, vedno in za zmeraj, ker je bil oni strani vrat,
njej pa sem nosil rože, moja lepa zafukana mati,
daj mi tisto moč igre, da se ne bom bal smrti,
skoraj nisem mogel verjeti,
tudi na njenem pogrebu nisem zmogel ene same solze,
ne vem zakaj, morda sem že vedel, da se bo vračala,
vsako deževno noč.
-----------------------------------------------
Dež, dež…
Ničesar ne vem o ljudeh, o sreči, o ljubezni,
zelo pozno sem se naučil osnovnih stvari,
kako napišeš pismo, kako ustaviš ogenj napalma,
kako premagaš vročico, tisti bes, nemir, ki se širi v spanec,
potem kasneje, ko sem srečeval ženske,
vedno sem verjel, da so mesene igrače,
nisem jih prizadel namerno, nisem jih mučil načrtno,
niso bile moja senca moje lepe zafukane mame,
pač nisem znal, nisem zmogel,
na kakšen deževen dan sem znal lagati tako dobro,da sem verjel sebi,
izmišljal sem si to ali ono,
kakšne grajske zgodbe, igrati žrtev,
pomembno je bilo le to, da jaz vodim igro,
da ne bom na koncu tisti, ki bo ranjen,
iskal sem sužnjo in nuno v isti osebi,
iskal sem ključarko, ki bo znala odpreti tista vrata,
iskal sem šamanke, ki mi bi čarobno odpoljubile more,
ne na začetku, kopičil sem izmišljotine,
laž na laž, prevaro na prevaro,
iskal sem žrtev,
da ji izpijem vso kri, požgem vso dušo,
da mi bo potem vsaj malo podobna,
rojen v puščavi sem prosil le dežja,
tiste tihe glasbe dežnih kapelj, da bi vsaj za trenutek dva pozabil,
na izgubljeni jutri, na zublje napalma,
in sledili so si polomi, drame, begi, porazi, beda,
in končno samota dežja.
Makedonski jezik- Macedonian language
Dozd, dozd..
Ne znam nisto za lugjeto, za radosta, ljubovta,
mnogu docna se nauciv na osnovnite raboti
kako da napisam pismo, kako da zapalam ogin vo ognisteto,
kako da prebolam treska, bes, nemir, koj se
siri vo sonot,
koga ce sretnev zena,
cvrsto veruvav deka se kako igracki samo za eden mig,
ne gi voznemiruvav, ne gi macev,
ne bea moi senki, nitu majki,
iako ne znaev , iako ne mozev,
eden dozdliv den znaev da lazam taka dobro
sto i samiot vo toa veruvav
izmisluvav ova ili ona,
nekoi igracki vo dvorci od prikaznite,
izigruvajki zrtva,
i najvazno za mene bese toa jas da ja vodam igrata,
da ne bidam onoj koj ce bide ranet,
barav ljubovnik vo sebe i monah,
barav kluc so koj mozev da gi zatvoram tie vrati,
barav saman koj volsebno bi go zavel moreto,
na pocetokot izmisluvav gluposti,
laga po laga, predavstvo po predavstvo,
tragav po zrtvi,
na koi ce im ja ispijam krvta, ce im ja izedam dusata
koja e slicna na mojata,
roden vo pustina, se molev da pagja dozd,
taa tivka melodija na dozdovnite kapki
za da zaboravime za mig,
za izgubenite utra, ostrici vo raka,
kako dojde do slom, do drami, begstva,
neuspesi, siromastija,
se dodeka konecno ne dojde osamenosta:
Dozdliva.
(prevod na makedonski jezik: Olivera Docevska)
---------------------------------------------------------
Dež, dež…
Mnogo let kasneje, oče in mama živita v kleti,
balzamirana, lepo ohranjena, ona redno dobiva rože, on vino,
gospa pedagoginja zna vse pesmi na pamet,
počuti se ogoljufano, ona skrbi za hrano, obleko, rože, račune,
ona večkrat reče, da so jo oglodali do kosti,
hči in on, zajedalec,
vse noči hodiš gor in dol, spravil me boš v norišnico,
dvajset uničenih let reče,
zunaj dežne kaplje enakomerno bobnajo v sivino večera,
krivde ni mogoče deliti, parole so iz razprodaj,
on vedno kritičen povzdigne glas, preklinja,
vsi tisti upi o ženski, ki mu odpoljubila more so pozabljena utvara,
zdaj štejejo male vojne, da se zapolni čas,
on se igra z besedami, ona je zelo prijazna do obiskov,
vloge so bile razdeljene že prej,
včasih krpajo, niti igra ni, vajenost, utečenost,
on se je bal tistih prvih mesecev, ko se je rodila hči,
a bila je lunin otrok, nasmejana zlatolaska,
velikokrat jo je opazoval v spanju in se čudil,
njeni lepoti, žarenju, njeni mirnosti,
potem bi ji moral odgovoriti na nekaj vprašanj,
ona je znala kričati, same skrajnosti, da jo bo ubila,
da jo bo ubogala, da sta prava hinavca,
oče in mati v kleti sta se počasi prebujala,
on je postajal zombi, selil se je v preteklost,
ni zmogel živeti v sedanjosti,
potvoril je, popravil, spremenil,
samo dež ga zaziba v melanholijo,
opazuje ogenj v kaminu,
razmišlja kako bo ogenj zajele njegovo truplo,
potem potrka mama na vrata,
prosi ga, če jo pelje s starim ford escortom en krog,
ja, ji reče, samo stari ne bo šel zraven,
mama se samo smeji.
Dež, dež…
Spet je ponavljala, da ji je uničil življenje,
čakam na hči, naenkrat ga je strah,
da sreča najhujše bebce, da jo poškodujejo,
mama se oglaša bolj poredko, njene besede so vse bolj nore,
oče je izginil, včasih samo njegova velika roka prebije prosojno visečo tančico,
nič lažje ni, nič težje,
ona je zagrenjena, utrujenost materiala si razlaga kot zrelost,
on vse manj preklinja, komaj, da spregovori po nekaj stavkov na dan,
postaja kemični Ali, vsak dan s čikom poseda pod oljko,
čaka na kače, hijene, srebrne lisice, čudi se cvetovom granatnih jabolk,
te krvavo cvetoče bolečine, v dnevnik si zdaj zapisuje samo še številke,
ko pade dvakrat na mesec v hipo, vidi miren obraz smrti,
to so lepi obeti, vsa ta belina tišine,
sedi na bolnišnični postelji in drži mamo za roko,
si prinesel avtomobilčke za sina gospoda primarija? vpraša,
izza temnih oblakov je slišati violine,
hiša brez korenin vse bolj sameva,
pravi, da bo neko noč odšel,
prej preden bo klican,
komaj jih sliši kako ihtijo,
njegova mati, hči, žena
kolikokrat jih je videl kako hodijo za njegovo žaro,
sijoče nasmejani, vsi v belem, potem pa prve dežne kaplje,
ostri robovi sveta bledijo,
pesem dežnih kaplje pozabe.
Dež, dež …
Nihče ne ve, kaj je odgovornost za praznike,
ko se ti rodi otrok, ti stopiš na čelo vrste,
dež se spreminja v sneg, ki se čudi pravljični pokrajini,
koliko kurbirske lepote, koliko mrtvih sanj,
koliko blefa prividov, mrtvih ladij, vojn in izdaj,
jutro večera, starec otrok, prazen pogled in zadnji obrok,
čas nima teže, svet izgublja barve, besede zgrešijo,
hvala za kri, crkni, crkni, ti mali pajac,
dež, dež.
|
| ||||
|
| ||||
13.12.2013.
| all_paper2014_frani-dodi.pdf |
KLINKA
Bio je uobičajen dan, vraćao sam se iz kupovine. Na najneverovatnijem mestu mahala mi je klinka autostoperka, obučena u crno. Uprkos brzini, oštro sam zakočio, od čega me zanelo u stranu. Ušla je u oblaku jakog parfema i odmah upitala:
»Jel sme da se puši?«
»Nema problema, zapali i meni jednu«, odgovorih.
Tada me je prvi put pogledala, onako ispod oka, kao da želi jednom zauvek da se odluči. Ne znam, možda sam imao samo takav osećaj.
»A kud si pošla?« pitao sam.
»A kud si pošla, Crvenkapice?« napravi grimasu.
»Pa, jesi l' bila kod bake?«
»Ma ne, lunjam«, reče, predajući se uživanju u dimovima džointa, koji je mirisao po dobroj travi.
»A ti?« upita kroz neko vreme.
»Eh, ništa, kupovao sam neke delove nameštaja, samo jednog, ali nisam našao ništa odgovarajuće.«
»Lepo miriše.«
»Da, da, vitamini.«
A zatim tišina.
Razmišljao sam o tome kako se život ustalio i smirio, kako je postao predvidljiv i dosadan.
Pa zar nisam to i želeo? pitao sam se. A odakle onda ono tiho nezadovoljstvo što te izjeda iznutra, što te gušenjem budi usred noći? Odakle taj prokleti osećaj da ćeš zakasniti, da se praznih jedara vučeš po praznom vremenu? Tada ispod krpica na njoj opazim njene otkrivene duge noge.
Spontano sam je pozvao na piće, prvo nepoznata ženska posle toliko godina.
»A zašto da ne?« rekla je i osmehnula se nekako za sebe.
Otišli smo u jedan od mnogobrojnih plastičnih lokala betonsko-turističkog naselja, popili na brzinu dva piva i priča je živnula.
»Eto, dođe do promene načina života, sad jedva da jednom, dvaput mesečno nekuda izađem. Ma ne da sam postao neki kućepazitelj, samo, četiri banke su tu, to je prokleto vreme, strašna starost, jer postaneš ono što i jesi.«
»Ja ih i ne želim, šibaću dok ide, ničega me nije strah, samo ne bih volela da budem stara i sjebana.«
»Govoriš o ceni, svako je plati, ovako il' onako.«
»Dobro, možeš da kažeš šta hoćeš, za mene je najvažniji dobar šut, seks i rokenrol! Ostalo je sve bez veze. Leto sam provela kod tipa u Brdima*, bilo je okej, samo on je popio više nego što je prodao. Možda je to bio pokušaj da se smirim, nemam pojma.«
Polako sam primetio da je klinka ustvari prilično nalomljena, bez vatre u očima, nekako bezvoljna, da se ispod pudera sakriva umor, da mrežaste čarape imaju koju rupicu više. Ali nije mi smetalo, otkud mi to pravo, i naručivao sam dalje.
»Kako prija!« rekoh. »Da zaboravim sve jebene obaveze i da se naroljam!«
»Prava stvar, da, ali piće – to nije sve.«
»Inače, ponekad petkom il' subotom skoknem u slobodu.«
»Teško je čekati petke i subote.«
Kod šestog piva naručio sam masline i sir.
»Ako već častiš, ja bih konjak,« reče.
Setio sam se vremena kad sam betonirao, pivo – konjak: koma.
»Ma i ja ću.«
Dva sata kasnije plivali smo za stolom, pokušavajući pratiti jedno drugo. Nestalo nam je duvana, skočio sam do obližnje trgovine i kupio joj jednu kič bombonjeru.
Zagledala se u mene.
»Ovim si me pogodio u srce,« dahnula je kao mala klinka.
Na sto je doputovalo sledeće pivo, nisam se više izmotavao.
»Tu blizu imam hacijendu… malo trave… idemo, hoćeš?«
»Pa naravno,« reče i iskapi.
Na pumpi sam kupio deset konzervi piva i papiriće, a zatim bez nekih misli polako vijugao cestom.
»Jel' poznaješ ovo mesto?« upitao sam. »Ja ga zovem privremeno oslobođena teritorija.«
»Još kako,« reče. »Tu na brdu, imali smo kafanu, bila je naša, tu sam živela, moji su još uvek tamo, samo ja za njih više ne postojim, kao ni oni za mene,« reče i uze pivo.
Nisam joj verovao da je bila jedan od vlasnika kafane, bila je premlada. Smotala je džoint, i bilo je kao da su piće i trava zamaglili oštre granice sveta.
»Ma kurac je bilo sve skupa, i to detinjstvo kojeg nije bilo, onda od reje* do reje*, do domova, na kraju sam fasovala Višnju goru*… Znaš… Godinu i po dvorca*…«
Ostao sam bez glasa.
»O, draga moja! Sudbine smo iste mi…«
»Šta kažeš!?«
»I ja sam prošao sličan pakao. Prvo reje*, onda sirotište Malči Belič, PMD Jarše*, dvorac*, Logatec*, sudovi, sranje od sranja.«
»O, jebote!« ciknu ona.
To je teško opisati, ali u trenutku smo postali bliski, ono nešto iza preraslo je u blizinu, otrcana klinka i prerano ostareli četrdesetogodišnjak.
»Hajde, dođi,« vukla me je prema krevetu.
Počeli smo da se ližemo i polako skidamo.
»Neka bude,« dahnula je, »kao da je prvi put.«
Polako i nežno poljupcima sam joj prekrio telo, lizao njene ožiljke koji su postali moji, zagrizao u njene usne koje su bile moje, pripijao se uz nju svom snagom.
"Grubo, daj grublje!" ječala je.
Želim da postanem druga polovina školjke, želim naći biser, želim da traje – produžavao sam predigru. Popela se na mene, držala se za moj vrat, i dok joj se telo izvijalo kao luk pred odapinjanjem, počela je galopirati, u trzajima, u grozničavim talasima ubrzavala pokrete sve do grlenog krika orgazma koji je rasuo nebo.
"Ti nisi… ti nisi… jesi l' svršio?" pitala je zadihano.
Okrenuo sam je na stomak, presavio i u oštrim trzajima zagledao lice zlatokose klinke, zatezao sam pramenove njene kose kao uzde i zavijao, zavijao ko životinja.
Pušili smo bez reči. Prepletene ruke putovale su po telima i brisale odstojanja.
Polako smo se uljuljkali u novo maženje, priljubljeni jedno uz drugo, ploveći prema ostrvu čiste naslade i strasti.
I rastanak nije bio rastanak. Drhtala je, privijena uz mene.
"Vani je tako hladno."
Malo pre nego što sam je ostavio pred njenom zgradom postala je neprijateljski raspoložena.
"Znaš šta mi se dešava, svake nedelje imam noćne more o mojoj blesavoj mami."
"Pa jel se sećaš kako je izgledala?" upitao sam.
"To me ne pitaj! Da me to nikad više nisi pitao!"
Začuđeno sam se izvinjavao:
"Pa nisam hteo ništa… samo…"
"Dosta, začepi!" prekinu me.
Kada je tresnula vratima dugo sam još gledao za njom. Nije se okretala. U njenim očima bio je pepeo spaljene trave. Ušla je u najbliži bife. Za trenutak sam poželeo da odem za njom i da je molim da mi oprosti, ali nisam znao šta mi je zamerila.
Kod kuće, sin je bio zalepljen na tv ekran, dok je žena čučala na balkonu i presađivala cveće.
"Jebem ti, Jernej, toliko buljiš u tu televiziju da već imaš kockaste oči!" siknuh na njega.
Ona me pogleda začuđeno:
»Šta ti je?«
Sagnuo sam se do nje i poljubio je u obraz. Nisam osećao nikakvu grižnju savesti, želeo sam samo da proverim njene reči od pre par meseci.
»Znaš, ja bih namirisala kad bi me varao sa drugom.«
Petnaest godina zajedničkog života, zasićenost, a ipak me njeno poznato lice smirivalo, davalo osećaj sigurnosti koji sam tražio. Možda i nije bila samo navika. Ona je bila snažna, mirna u sebi. Osnovna razlika je bila da je ona verovala u to da je u ljudima više dobra nego zla. Ali sve više je izgledalo kao da smo zajedno sto godina, kao da smo već sve rekli jedno drugom. Ništa od toga da oseti miris klinke. Trenutak kasnije bilo mi je žao da sam režao na malog, koji me nije ni pozdravio.
»Hej, sine, evo mene,« priđoh mu sleđa i zagrlih ga.
»Pa video sam te, tata.«
Posle prilično vremena zagledao sam se u njeno lice. Nije joj se imalo šta prigovoriti, ali kuda je nestala sva ona strast, kada smo se nepovratno otuđili?! Još uvek smo dvaput mesečno spavali zajedno, ali to je bila tek formalnost, kao i onaj obred pre petnaest godina.
»O čemu razmišljaš?« upita.
»Ništa naročito,« slagao sam i povukao se u kabinet.
Promašenost, glumatanje, praznina vremena prekriva me kao talas.
Zazvoni telefon. Doslovno skočim. Čujem njen tihi plač.
»Oprosti mi, možeš li da mi oprostiš, molim te, ne bih smela da te zovem, ali ne mogu drugačije, znaš, sve je tako prokleto, tako prokleto!« trgala je iz sebe, a zatim samo još jecala.
Za trenutak mi je bilo žao što sam joj dao broj.
»Sad ne mogu da govorim, vidimo se sutra, važi?«
»Važi, oprosti da te gnjavim, žao mi je, samo to.«
»Sutra ćemo da popričamo, važi?« završih na brzinu.
»Ko je bio?« upita ona na vratima.
»Ah, ništa, koleginica s posla,« slagah.
Zavladala je tišina koju niko nije čuo. Seo sam pored sina i zabuljio se u tv ekran. Životinje su se borile i progonile tamo amo. Setio sam ledenog detinjstva, majke koja je uvek nešto gnjavila i čupala me, oca koji mi jednom mesečno razbijao lice. Setio sam se studeni rose, njenog vrištanja i krikova, njegovih pijanskih dolazaka kad smo se sestra i ja bojali batina. Najgore je bilo to večito očekivanje, iščekivanje katastrofe. Nekad smo za kaznu klečali na četkama za ribanje, a drugi put opet, dok su po majci padali udarci, drhtali pod krevetom. Sestra je u šesnaestoj ostala trudna, samo da bi se spasila iz porodičnog pakla. Najčudnije nam je bilo da su sledeći dan posle tuče opet zajedno sedeli na kauču, kao da se ništa nije desilo. Ona otečena od udaraca, a on podbuo od batinanja. Zato sam se i bojao deteta, nisam verovao da ću moći biti koliko toliko dobar otac. Ali okrenulo se drugačije. Sin je u moj život doneo sunce, sunce i smeh. Ne samo da je bio jedini čovek kome sam iskazivao nežnost, nego je bio tako drugačiji od mene. A sad kad je napunio sedam godina, postajao je svoj čovek, i nije isto. Ništa više ne zavisi od mene, polako se razdvajamo.
»Kako možeš da gledaš te glupe crtiće,« ustao sam i ugasio televizor.
Zgrčio je svoje malo lice u grimasu plača i odjurio u svoju sobu.
»Šta ti je danas?« reče ona iz kuhinje.
»Ništa, ništa, tebi je ionako sve svejedno!« vratih joj.
Ali bio je to onaj poznati nemir i lice klinke koja gola leži pored mene. Uveče sam se pomoću laži izvukao u kabinet:
»Imam još nešto službeno…«
Ne, nije bilo ništa službeno, posao u birou bio je muka. Izvukao sam ispod kreveta stari kartonski kofer sa albumima, pismima i izbledelim uspomenama. Porodica na fotografijama bila mi je strana, sa njima više nisam imao nikakve veze. Zadnji udarac je bio kad sam video svoju šesnaestogodišnju sestru kako u visokoj trudnoći i sa modricom na oku na stanici prodaje sladoled. Izabrala je sličnog tipa kakav je bio i naš tiranin.
Zaspao sam na kauču, obučen. Usred noći probudi me žarka lava more. Dete bez glave stajalo je preda mnom i plakalo: uništio si me, uništio! Tiho sam otvorio vrata spavaće sobe. Još uvek su žena i sin spavali u istom krevetu. Porodica treba da bude tvrđava otvorenih vrata, govorio sam sâm sebi. Ali, zar to nisu samo prazne reči, fraza?! Nisu li ostale samo laži? Nije li bila to samo igra odbrambenih mehanizama? Detinjstvo te označi, ne odbaciš ga tek tako, prati te. I misliš da je odrađeno, da će biti drugačije, ali se vrati. Onaj podmukli nemir, ono odbeglo dete koje te priziva usred noći. Dobro, mogao bi da se izgovaraš na krizu srednjih godina, ali kad pokušaš da izbrišeš pozadinu, da je promeniš, ne uspeva ti. I odjednom život više nema nikakvog smisla, pa da se ne znam kako trudiš da prizoveš lepa, sunčana vremena koja su postojala, ne uspeva ti. Opet si usred rata, opet si zgrčen pod krevetom i drhtiš od straha pred terorom. Opet si malo izluđeno kopile koje ništa ne razume. I onda se setiš svih onih seljakanja, svih onih zidova i noćnih samopropitivanja, svih novih strahova, naraslih u planinu. Setiš se krikova, bežanja i preteće praznine. Postaneš svestan da je bilo šuplje, promašeno i ludo. Maziš taj bol u sebi, ljuljuškaš se. Četrdeset ti je godina, usred noći ljuljaš se na fotelji i plačeš.
Telefonirao sam na posao da sam bolestan. Napravio sam nekoliko krugova po gradu, ali klinku nisam našao. Celo prepodne sedeo sam u onom lokalu gde smo prošli put pili i naručivao piće za pićem. Vani je bilo raskošno proleće, ali ja ga nisam osećao. A onda su mi neke ruke prekrile oči. Znao sam da je ona.
»Čekaš me?« dahnu.
»Da, čekam te,« odgovorih.
Dete klinka, sa prašnjavom maskom namesto lica, sela je pored mene i smotala prvi džoint. Daleko negde, na đubrištu, graktale su vrane.
Autom smo se odvezli do čarobnog predela. Sva je vibrirala.
»Znaš, osećam da te godinama poznajem, celi život.«
»Znam!«
Zastadosmo u gluvom vremenu.
»Znaš, ne znam kako da ti kažem, kad sam se rodila, nekoliko dana posle, moja majka, moja blesava majka, znaš šta je uradila, znaš šta?!«
Udarilo je kao grom: obesila se!
»Jel možeš da razumeš?!«
Samo sam odmahnuo glavom.
Pribor je složila na stari drveni stolić. Dve šprice, gumu, kašiku, upaljač i zamotuljak horsa. Sa upaljača je skinula hromirani štitnik i plamen je zagoreo punom snagom.
Op.p.
------------------
*
Brda – Goriška Brda, predeo zapadne Slovenije, razvijeno vinogradarstvo, voćarstvo;
reja, rejništvo (od glagola rediti – hraniti, gojiti) – u Sloveniji čest oblik plaćenog odgajanja i izdržavanja tuđe dece koja zbog zdravstvenih, vaspitnih, materijalnih ili drugih razloga ne mogu živeti u vlastitoj porodici. Porodica koja uzme dete u reju zove se rejniška porodica. Nadzor nad vaspitanjem i brigom za dete ima opštinska socijalna služba. Davanjem deteta u reju ne gube se prava i dužnosti roditelja koje imaju po zakonima rodbinskog prava;
Višnja gora, PMD Jarše, Logatec – mesta gde se nalaze popravni domovi za maloletnike u Sloveniji
dvorac – u žargonu popravni dom u Višnjoj gori (jer zaista i jeste stari dvorac)
MA BIĆE SVE U REDU
Uzalud pokušavaš da se vratiš kroz vreme, prizivajući petnaestogodišnjaka koji pored tebe sedi za drvenim šankom i loče prvo pivo. Bez veze je da pokušavaš ono: kad smo mi bili mladi. Pa tako stojiš naslonjen na drvo, sa osećajem da si tu preživeo godine, najbolji deo vremena, u nekakvoj izmaglici, kad su one teške misli ostajale pred vratima kafane. Gledaš te klince i ofarbane klinke iz kojih seva energija, dok se svi nestprljivo vrte u prvom krugu pakla traženja. Ništa im ne možeš reći, ono iza ostaje mutna reka, sve češće si astronaut, morao bi biti na nekom drugom mestu.
»Matori, daj vatre,« reče klinka eksplozivno naradžaste kose.
Pripaljujem joj, sasvim polako.
»Ej, jel spavaš?! Danas je petak, metak kojeg smo čekali celu nedelju, celi život!« brblja i ljulja se u plastičnoj jaknici. Ravna ko daska, petnaest, šesnaest godina.
»Ej, mrgude, častiš piće?!« smeje se.
»Častim, unučice moje,« kažem i naručujem.
Sedne na vrtljivu stolicu i samo čekam da počne kako su pisali kontrolni, kako je matori maltretiraju, kako je sve bedno, kako… I već se čujem kako joj odgovaram šta je bilo pre dva rata, kako smo bosi išli u školu, a pola metra snega, kako ništa ne kapiram.
Ali ona je ćutala i pijuckala svoju votku sa sokom.
Zatim su se odnekud pojavile još dve ofarbane klinke, gurkajući se u smehu, kao 'ajde reci mu, reci već jednom.
»Ej, frajeru, nemoj pogrešno razumeti, ali, bi l' mogao da nas odvezeš do Gaviolija*?« ohrabri se narandžasta.
Za tren pomislih na ciničnu primedbu, ali se predomislih.
»Pa dobro, idemo,« rekoh.
»Još malo, još malo!« nadglasavale su jedna drugu. »U ponoć počinje rave party, imamo više od sat vremena, a možemo i da malo dunemo!«
Sad mi je već polako bilo smešno. A onda: šta ako me vide sa ovom dečurlijom, po selu će da blebeću da zavodim mlade maloletnice.
Zato sam opet naručio.
One nestadoše u mraku, dok sam ja, pomalo zabuhao, polako pio svoju petu rundu, spreman na govorancije. Vani je mirisalo na travu, prolećna noć imala je zelene oči.
»Ali nešto moramo da ti dadnemo za vožnju,« opet su preticale jedna drugu. »'Oćeš pinkija, zvezdicu ili detelinu?«
Tada sam prasnuo u smeh.
»Hvala za ekstazi, šta će sa njim stari hipi tip koji je posle trave šibao trip! Deco moja, za svoje četrdesetidve banke naduvao sam se ja kaloričnih dimova, probao sve osim bele prašine, popio toliko pića koliko mogu podneti telo i duša, zato stvarno ne bih.«
One se malo zgledaše, a ja upalih auto. Vikendima su plavci najviše voleli postavljati zasede, i samo sam čekao da opet ostanem bez vozačke, koja je bila šarena od štambilja kao planinarska knjižica. Došli smo do parkirališta, gde se okupljala prilično dobra gvožđurija na četiri točka. Ambasada Gavioli* je sva sijala od svetla. Prepustio sam se toku i ušao zajedno sa dečijim vrtićem.
Na tri platoa nabijali su basovi da me je zaboleo želudac, zaslepljujuća svetla svih boja prisilila su me na povlačenje do šanka. Masa se trzala i talasala uz ponavljajuće zvuke električnog prepariranja. Ni u snovima se ne bih pridružio uvijajućoj se životinji tela koja su vibrirala po plesnim podijumima. U trenutku kad bi morala pasti magla postao sam kristalno trezan. Čoveče božji, šta radiš ovde? pitao sam se.
I opet sam naručio.
Negde oko četiri bilo mi je svega dosta, bubnjanje u slepoočnicama, bol u stomaku i osećaj da ne mogu da se napijem bili su sasvim dovoljni za odlazak. Na vratima me sustiže snop narandžaste kose i odsutan pogled:
»Čekaj, idem i ja, one dve su dobile prevoz,« dahnu.
Sad i to, pomislih beznadno.
Uvukao sam se u Pandu, a klinka se sroljala na prvo sedište. I odmah zaćorila.
Gurnuh je laktom:
»Ej, kuda?«
»Pusti me na miru, pičko jedna, svi ste vi jedne obične pičke!« zasikta i skvrči se na sedištu.
Vozio sam prema obali. Napravio sam dva kruga, nadajući se da će se probuditi, a onda skrenuo prema solinama*. Stogodišnje kuće bez krovova plivale su po moru. Kako sam blizu da se uselim u jednu od njih, pomislio sam. Klinka je hrkala. Na horizontu se pojavila velika vatrena kugla sunca. Bilo je božanstveno. To, život.
Zatim sam čuo dečji plač:
»Ali zašto, zašto se to dešava meni, zašto uvek meni?« jecala je.
Nagnuo sam se do nje i roditeljski je zagrlio.
»Ma biće u redu, sve će biti u redu.«
-------------------
*Ambasada Gavioli – diskoteka u Izoli
soline – mesto, prostor uz more, uređen za dobivanje soli
GDE SE OD KIŠE SAKRIVAJU
LEPTIRI
Sećam se, imao sam trinaest godina, posle godina seljakanja, reja*i porodičnog pakla premestili su me iz Osnovne škole Potrč na Bičevje. Bilo je to vreme kada sam trčao, tek tako, u prazno, bez razloga. To još nije bilo bežanje, samo trčanje. Trčao sam od škole, od oca i majke, od policije i uličnih bandi, trčao sam od sebe i od života.
Bilo mi je trinaest godina i više nisam rastao.
I nikako nisam mogao da razumem zašto je sve tako kao što jest, zašto je nebo zdrobljeno, zašto su jutra prokleta, šta ja tu radim, na pragu sivog doma. Bio je to stari samostan časnih sestara i deca iz domova koja su već davno krenula drugačijim putem. Drugi su odlučili namesto njih. Ali bol se nije povećavao, bio sam navikao na preseljavanja, zatvaranja u sobu, studen, batine, svađe, navikao na krikove, užas, strah i da me šutiraju. Samo onda, ni sam ne znaš kada, zavuče ti se pod kožu, uđe u krv. Sve je jedan veliki haos, i kada se upoređuješ sa drugima ne možeš da shvatiš zašto je tako. Zašto je drugačije? A ona prokleta napetost polako ubija. Ni sam ne znaš kada si napravio sve te odbrambene nasipe i zidove. Da bi mogao da dišeš, da bi mogao da preživiš. U svim onim belim noćima, kad se jecajući budiš usred môra.
I tako sam u trčanju video spas. Zaista sam bio brz, zaista dobar. Bilo je kao kod životinja koje beže od lovca ili grabljivca. Inače, tada sam već počeo sa uranjanjem u knjige. Jedna je imala naslov Srce je usamljeni lovac. Svidelo mi se, kao i naslov Ljudi i miševi. Tada sam se pripremao za veliko atletsko takmičenje. Popodne sam obuo teniske i trčao ukrug po domskom dvorištu. Čudili su se kako sam uporan i brz, video sam njihove poglede, osećao njihova očekivanja.
Nema veze za domske i samostanske, samo da pobediš one vanjske, govorili su mi i drugari iz doma i osoblje.
Zato sam još žešće trnirao. I sanjario kako će to veliko takmičenje da promeni moj život. Postao bih neko, za sve, za policajce, vaspitače, oca i majku, za zidove, za zakašnjeno, nikada doživljeno. I što se više približavalo, mene je sve više hvatao grč treme. Takvu napetost nisam poznavao. Ali sam ipak sa startne linije iz sve snage jurio prema cilju. Kao da se radi o životu ili smrti. Posle sedamsto metara bio sam daleko ispred svih ostalih. A onda, ne znam šta mi je bilo, nekih deset-petnaest metara ispred cilja – stao sam. Video sam ljude na tribinama, ali ih nisam čuo. Grimase na licima govorile su mi da požurim. Šta bi to trebalo da znači? Video sam velika usta kako se otvaraju, ali nijednoga glasa. U nekoliko fragmenata video sam svih mojih trinaest godina. Opet sam bio satima i danima zatvoren u sobici. Opet u reji*. Opet sam stajao pred vratima porodičnog stana-fantoma i osluškivao ludilo roditelja. Opet je padala teška očeva ruka. Opet sam padao u ugao i lizao slanu krv. Opet sam bežao po lavirintu ulica, ali više se nije imalo kuda. Zaustavio sam se ispred cilja i pustio da me preteknu svi do zadnjeg. U srce mi se zavukla studen i trčanje je postalo bežanje.
Imao sam trinaest godina i bio najusamljeniji dečak na svetu, koji se pitao: gde se od kiše sakriju leptiri?
VOLEO BIH DA ZAUSTAVIM VREME
Debele pahulje, kao komadi raščešljane vune, padaju u odsjaj noći. Nebo se raspolovi, strašan krik preseče san: moja ćerka, moja ćerka! Njeno mesečevo lice je sasvim blizu, iskrivljeno grimasom bola, njeno nekadašnje mesečevo lice. Vidim je u polusnu, čujem eho svojih reči: šta su joj uradili?! Zašto joj nisi pomogao, zašto je nisi zaštitio?! Tvoje meso i tvoja krv! Kada je otišla, kada je pobegla, kada si je izgubio? Sneg začara okolinu u privid. Sedim u krvetu i pogled pipa po mraku. Providna belina otkrivenih nogu. Ti, moje detence, kažeš i pokrivaš je. Još jednom pogledaš. Nema je više. Stoji na vratima, u mlečnoj svetlosti vidiš konture njene siluete.
– Ne idi napolje, tako je hladno.
– Tako je to – kaže ona i trči bosa.
– Ne, ne! – vičeš.
Sada se i žena probudi.
– Ti si totalno lud – dahne i okrene se na stranu, prema zidu.
Polako ustaješ, teturaš do kupatila. Zaslepljujuće svetlo i prva cigareta. Ljubičasti oblaci na mračnom nebu. Polako kreneš po stepenicama. Čamiš u dnevnoj sobi. Naša deca nisu naša deca, prikrade se glas. Ispod stakla na zidovima nalaze se njene fotografije. Poredane vremenski. Beba sa sunčanim osmehom i okruglim obrašćićima. Prvi rođendan. Ti sa kolicima. Prvi koraci. Devojčica u ružičastoj haljini. Tako bistar, otvoren pogled. U pozi Kipa slobode. Proslava rođendana u vrtiću. Maske. Obučena u pajaca. Koketa. Prvi dan u školi. Gubiš je, pomisliš, odlazi. I odjednom odraslost, ali na okruglom, mesečevom licu još uvek onaj pritajeni osmeh.
– To je smešno – kaže žena – sve ove stare fotografije.
– Neka ih tu.
– Ti si blesav!
– Ima šesnaest godina, a veliki grad je zver, bojim se za nju.
– Snaći će se, kao i svi.
– Ona nije – svi! – siknem.
– A ko je onda?! – vrati mi.
– Pa moja ćerka, zaboga!
Sa navikom dolazi otuđenost. Dvadeset godina zajedno. Ćerka je donela sunce. Kako je bilo jednostavno smejati se, maziti je, igrati se sa njom.
– Ti si bolesno vezan za nju – kaže.
– Nisam, ona je najbolji deo moga života – odgovaraš joj.
Težina vremena. Nova cigareta. U stvari, trebalo bi da bude jednostavno, tako, deca odlaze od kuće. Gubiš ih, prekida se veza. I to ne možeš da prihvatiš. Moje meso i moja krv. U njoj tražiti sebe? Ne, samo, njeno detinjstvo je bilo tako lepo, tako puno.
Nedeljno jutro. On izlazi na terasu. Trzne kad na stepeništu začuje korake, i trči, doslovno. Vratila se devojčica mesečeva lica.
– Zar ne spavaš? – pita.
– Ne mogu.
– O čemu razmišljaš?
– Ma, neću da pričam. A gde si ti bila celu noć, ništa nisi javila da dolaziš?
– Imali smo žurku. Sva sam slomljena, idem da spavam, i to kod mame da se zavučem.
Kroz neko vreme pritvorim vrata spavaće sobe. Ona i ćerka leže kao dve polovine školjke. Jedna drugu zagrlile preko ramena.
Voleo bih da zaustavim vreme.
Bio je uobičajen dan, vraćao sam se iz kupovine. Na najneverovatnijem mestu mahala mi je klinka autostoperka, obučena u crno. Uprkos brzini, oštro sam zakočio, od čega me zanelo u stranu. Ušla je u oblaku jakog parfema i odmah upitala:
»Jel sme da se puši?«
»Nema problema, zapali i meni jednu«, odgovorih.
Tada me je prvi put pogledala, onako ispod oka, kao da želi jednom zauvek da se odluči. Ne znam, možda sam imao samo takav osećaj.
»A kud si pošla?« pitao sam.
»A kud si pošla, Crvenkapice?« napravi grimasu.
»Pa, jesi l' bila kod bake?«
»Ma ne, lunjam«, reče, predajući se uživanju u dimovima džointa, koji je mirisao po dobroj travi.
»A ti?« upita kroz neko vreme.
»Eh, ništa, kupovao sam neke delove nameštaja, samo jednog, ali nisam našao ništa odgovarajuće.«
»Lepo miriše.«
»Da, da, vitamini.«
A zatim tišina.
Razmišljao sam o tome kako se život ustalio i smirio, kako je postao predvidljiv i dosadan.
Pa zar nisam to i želeo? pitao sam se. A odakle onda ono tiho nezadovoljstvo što te izjeda iznutra, što te gušenjem budi usred noći? Odakle taj prokleti osećaj da ćeš zakasniti, da se praznih jedara vučeš po praznom vremenu? Tada ispod krpica na njoj opazim njene otkrivene duge noge.
Spontano sam je pozvao na piće, prvo nepoznata ženska posle toliko godina.
»A zašto da ne?« rekla je i osmehnula se nekako za sebe.
Otišli smo u jedan od mnogobrojnih plastičnih lokala betonsko-turističkog naselja, popili na brzinu dva piva i priča je živnula.
»Eto, dođe do promene načina života, sad jedva da jednom, dvaput mesečno nekuda izađem. Ma ne da sam postao neki kućepazitelj, samo, četiri banke su tu, to je prokleto vreme, strašna starost, jer postaneš ono što i jesi.«
»Ja ih i ne želim, šibaću dok ide, ničega me nije strah, samo ne bih volela da budem stara i sjebana.«
»Govoriš o ceni, svako je plati, ovako il' onako.«
»Dobro, možeš da kažeš šta hoćeš, za mene je najvažniji dobar šut, seks i rokenrol! Ostalo je sve bez veze. Leto sam provela kod tipa u Brdima*, bilo je okej, samo on je popio više nego što je prodao. Možda je to bio pokušaj da se smirim, nemam pojma.«
Polako sam primetio da je klinka ustvari prilično nalomljena, bez vatre u očima, nekako bezvoljna, da se ispod pudera sakriva umor, da mrežaste čarape imaju koju rupicu više. Ali nije mi smetalo, otkud mi to pravo, i naručivao sam dalje.
»Kako prija!« rekoh. »Da zaboravim sve jebene obaveze i da se naroljam!«
»Prava stvar, da, ali piće – to nije sve.«
»Inače, ponekad petkom il' subotom skoknem u slobodu.«
»Teško je čekati petke i subote.«
Kod šestog piva naručio sam masline i sir.
»Ako već častiš, ja bih konjak,« reče.
Setio sam se vremena kad sam betonirao, pivo – konjak: koma.
»Ma i ja ću.«
Dva sata kasnije plivali smo za stolom, pokušavajući pratiti jedno drugo. Nestalo nam je duvana, skočio sam do obližnje trgovine i kupio joj jednu kič bombonjeru.
Zagledala se u mene.
»Ovim si me pogodio u srce,« dahnula je kao mala klinka.
Na sto je doputovalo sledeće pivo, nisam se više izmotavao.
»Tu blizu imam hacijendu… malo trave… idemo, hoćeš?«
»Pa naravno,« reče i iskapi.
Na pumpi sam kupio deset konzervi piva i papiriće, a zatim bez nekih misli polako vijugao cestom.
»Jel' poznaješ ovo mesto?« upitao sam. »Ja ga zovem privremeno oslobođena teritorija.«
»Još kako,« reče. »Tu na brdu, imali smo kafanu, bila je naša, tu sam živela, moji su još uvek tamo, samo ja za njih više ne postojim, kao ni oni za mene,« reče i uze pivo.
Nisam joj verovao da je bila jedan od vlasnika kafane, bila je premlada. Smotala je džoint, i bilo je kao da su piće i trava zamaglili oštre granice sveta.
»Ma kurac je bilo sve skupa, i to detinjstvo kojeg nije bilo, onda od reje* do reje*, do domova, na kraju sam fasovala Višnju goru*… Znaš… Godinu i po dvorca*…«
Ostao sam bez glasa.
»O, draga moja! Sudbine smo iste mi…«
»Šta kažeš!?«
»I ja sam prošao sličan pakao. Prvo reje*, onda sirotište Malči Belič, PMD Jarše*, dvorac*, Logatec*, sudovi, sranje od sranja.«
»O, jebote!« ciknu ona.
To je teško opisati, ali u trenutku smo postali bliski, ono nešto iza preraslo je u blizinu, otrcana klinka i prerano ostareli četrdesetogodišnjak.
»Hajde, dođi,« vukla me je prema krevetu.
Počeli smo da se ližemo i polako skidamo.
»Neka bude,« dahnula je, »kao da je prvi put.«
Polako i nežno poljupcima sam joj prekrio telo, lizao njene ožiljke koji su postali moji, zagrizao u njene usne koje su bile moje, pripijao se uz nju svom snagom.
"Grubo, daj grublje!" ječala je.
Želim da postanem druga polovina školjke, želim naći biser, želim da traje – produžavao sam predigru. Popela se na mene, držala se za moj vrat, i dok joj se telo izvijalo kao luk pred odapinjanjem, počela je galopirati, u trzajima, u grozničavim talasima ubrzavala pokrete sve do grlenog krika orgazma koji je rasuo nebo.
"Ti nisi… ti nisi… jesi l' svršio?" pitala je zadihano.
Okrenuo sam je na stomak, presavio i u oštrim trzajima zagledao lice zlatokose klinke, zatezao sam pramenove njene kose kao uzde i zavijao, zavijao ko životinja.
Pušili smo bez reči. Prepletene ruke putovale su po telima i brisale odstojanja.
Polako smo se uljuljkali u novo maženje, priljubljeni jedno uz drugo, ploveći prema ostrvu čiste naslade i strasti.
I rastanak nije bio rastanak. Drhtala je, privijena uz mene.
"Vani je tako hladno."
Malo pre nego što sam je ostavio pred njenom zgradom postala je neprijateljski raspoložena.
"Znaš šta mi se dešava, svake nedelje imam noćne more o mojoj blesavoj mami."
"Pa jel se sećaš kako je izgledala?" upitao sam.
"To me ne pitaj! Da me to nikad više nisi pitao!"
Začuđeno sam se izvinjavao:
"Pa nisam hteo ništa… samo…"
"Dosta, začepi!" prekinu me.
Kada je tresnula vratima dugo sam još gledao za njom. Nije se okretala. U njenim očima bio je pepeo spaljene trave. Ušla je u najbliži bife. Za trenutak sam poželeo da odem za njom i da je molim da mi oprosti, ali nisam znao šta mi je zamerila.
Kod kuće, sin je bio zalepljen na tv ekran, dok je žena čučala na balkonu i presađivala cveće.
"Jebem ti, Jernej, toliko buljiš u tu televiziju da već imaš kockaste oči!" siknuh na njega.
Ona me pogleda začuđeno:
»Šta ti je?«
Sagnuo sam se do nje i poljubio je u obraz. Nisam osećao nikakvu grižnju savesti, želeo sam samo da proverim njene reči od pre par meseci.
»Znaš, ja bih namirisala kad bi me varao sa drugom.«
Petnaest godina zajedničkog života, zasićenost, a ipak me njeno poznato lice smirivalo, davalo osećaj sigurnosti koji sam tražio. Možda i nije bila samo navika. Ona je bila snažna, mirna u sebi. Osnovna razlika je bila da je ona verovala u to da je u ljudima više dobra nego zla. Ali sve više je izgledalo kao da smo zajedno sto godina, kao da smo već sve rekli jedno drugom. Ništa od toga da oseti miris klinke. Trenutak kasnije bilo mi je žao da sam režao na malog, koji me nije ni pozdravio.
»Hej, sine, evo mene,« priđoh mu sleđa i zagrlih ga.
»Pa video sam te, tata.«
Posle prilično vremena zagledao sam se u njeno lice. Nije joj se imalo šta prigovoriti, ali kuda je nestala sva ona strast, kada smo se nepovratno otuđili?! Još uvek smo dvaput mesečno spavali zajedno, ali to je bila tek formalnost, kao i onaj obred pre petnaest godina.
»O čemu razmišljaš?« upita.
»Ništa naročito,« slagao sam i povukao se u kabinet.
Promašenost, glumatanje, praznina vremena prekriva me kao talas.
Zazvoni telefon. Doslovno skočim. Čujem njen tihi plač.
»Oprosti mi, možeš li da mi oprostiš, molim te, ne bih smela da te zovem, ali ne mogu drugačije, znaš, sve je tako prokleto, tako prokleto!« trgala je iz sebe, a zatim samo još jecala.
Za trenutak mi je bilo žao što sam joj dao broj.
»Sad ne mogu da govorim, vidimo se sutra, važi?«
»Važi, oprosti da te gnjavim, žao mi je, samo to.«
»Sutra ćemo da popričamo, važi?« završih na brzinu.
»Ko je bio?« upita ona na vratima.
»Ah, ništa, koleginica s posla,« slagah.
Zavladala je tišina koju niko nije čuo. Seo sam pored sina i zabuljio se u tv ekran. Životinje su se borile i progonile tamo amo. Setio sam ledenog detinjstva, majke koja je uvek nešto gnjavila i čupala me, oca koji mi jednom mesečno razbijao lice. Setio sam se studeni rose, njenog vrištanja i krikova, njegovih pijanskih dolazaka kad smo se sestra i ja bojali batina. Najgore je bilo to večito očekivanje, iščekivanje katastrofe. Nekad smo za kaznu klečali na četkama za ribanje, a drugi put opet, dok su po majci padali udarci, drhtali pod krevetom. Sestra je u šesnaestoj ostala trudna, samo da bi se spasila iz porodičnog pakla. Najčudnije nam je bilo da su sledeći dan posle tuče opet zajedno sedeli na kauču, kao da se ništa nije desilo. Ona otečena od udaraca, a on podbuo od batinanja. Zato sam se i bojao deteta, nisam verovao da ću moći biti koliko toliko dobar otac. Ali okrenulo se drugačije. Sin je u moj život doneo sunce, sunce i smeh. Ne samo da je bio jedini čovek kome sam iskazivao nežnost, nego je bio tako drugačiji od mene. A sad kad je napunio sedam godina, postajao je svoj čovek, i nije isto. Ništa više ne zavisi od mene, polako se razdvajamo.
»Kako možeš da gledaš te glupe crtiće,« ustao sam i ugasio televizor.
Zgrčio je svoje malo lice u grimasu plača i odjurio u svoju sobu.
»Šta ti je danas?« reče ona iz kuhinje.
»Ništa, ništa, tebi je ionako sve svejedno!« vratih joj.
Ali bio je to onaj poznati nemir i lice klinke koja gola leži pored mene. Uveče sam se pomoću laži izvukao u kabinet:
»Imam još nešto službeno…«
Ne, nije bilo ništa službeno, posao u birou bio je muka. Izvukao sam ispod kreveta stari kartonski kofer sa albumima, pismima i izbledelim uspomenama. Porodica na fotografijama bila mi je strana, sa njima više nisam imao nikakve veze. Zadnji udarac je bio kad sam video svoju šesnaestogodišnju sestru kako u visokoj trudnoći i sa modricom na oku na stanici prodaje sladoled. Izabrala je sličnog tipa kakav je bio i naš tiranin.
Zaspao sam na kauču, obučen. Usred noći probudi me žarka lava more. Dete bez glave stajalo je preda mnom i plakalo: uništio si me, uništio! Tiho sam otvorio vrata spavaće sobe. Još uvek su žena i sin spavali u istom krevetu. Porodica treba da bude tvrđava otvorenih vrata, govorio sam sâm sebi. Ali, zar to nisu samo prazne reči, fraza?! Nisu li ostale samo laži? Nije li bila to samo igra odbrambenih mehanizama? Detinjstvo te označi, ne odbaciš ga tek tako, prati te. I misliš da je odrađeno, da će biti drugačije, ali se vrati. Onaj podmukli nemir, ono odbeglo dete koje te priziva usred noći. Dobro, mogao bi da se izgovaraš na krizu srednjih godina, ali kad pokušaš da izbrišeš pozadinu, da je promeniš, ne uspeva ti. I odjednom život više nema nikakvog smisla, pa da se ne znam kako trudiš da prizoveš lepa, sunčana vremena koja su postojala, ne uspeva ti. Opet si usred rata, opet si zgrčen pod krevetom i drhtiš od straha pred terorom. Opet si malo izluđeno kopile koje ništa ne razume. I onda se setiš svih onih seljakanja, svih onih zidova i noćnih samopropitivanja, svih novih strahova, naraslih u planinu. Setiš se krikova, bežanja i preteće praznine. Postaneš svestan da je bilo šuplje, promašeno i ludo. Maziš taj bol u sebi, ljuljuškaš se. Četrdeset ti je godina, usred noći ljuljaš se na fotelji i plačeš.
Telefonirao sam na posao da sam bolestan. Napravio sam nekoliko krugova po gradu, ali klinku nisam našao. Celo prepodne sedeo sam u onom lokalu gde smo prošli put pili i naručivao piće za pićem. Vani je bilo raskošno proleće, ali ja ga nisam osećao. A onda su mi neke ruke prekrile oči. Znao sam da je ona.
»Čekaš me?« dahnu.
»Da, čekam te,« odgovorih.
Dete klinka, sa prašnjavom maskom namesto lica, sela je pored mene i smotala prvi džoint. Daleko negde, na đubrištu, graktale su vrane.
Autom smo se odvezli do čarobnog predela. Sva je vibrirala.
»Znaš, osećam da te godinama poznajem, celi život.«
»Znam!«
Zastadosmo u gluvom vremenu.
»Znaš, ne znam kako da ti kažem, kad sam se rodila, nekoliko dana posle, moja majka, moja blesava majka, znaš šta je uradila, znaš šta?!«
Udarilo je kao grom: obesila se!
»Jel možeš da razumeš?!«
Samo sam odmahnuo glavom.
Pribor je složila na stari drveni stolić. Dve šprice, gumu, kašiku, upaljač i zamotuljak horsa. Sa upaljača je skinula hromirani štitnik i plamen je zagoreo punom snagom.
Op.p.
------------------
*
Brda – Goriška Brda, predeo zapadne Slovenije, razvijeno vinogradarstvo, voćarstvo;
reja, rejništvo (od glagola rediti – hraniti, gojiti) – u Sloveniji čest oblik plaćenog odgajanja i izdržavanja tuđe dece koja zbog zdravstvenih, vaspitnih, materijalnih ili drugih razloga ne mogu živeti u vlastitoj porodici. Porodica koja uzme dete u reju zove se rejniška porodica. Nadzor nad vaspitanjem i brigom za dete ima opštinska socijalna služba. Davanjem deteta u reju ne gube se prava i dužnosti roditelja koje imaju po zakonima rodbinskog prava;
Višnja gora, PMD Jarše, Logatec – mesta gde se nalaze popravni domovi za maloletnike u Sloveniji
dvorac – u žargonu popravni dom u Višnjoj gori (jer zaista i jeste stari dvorac)
MA BIĆE SVE U REDU
Uzalud pokušavaš da se vratiš kroz vreme, prizivajući petnaestogodišnjaka koji pored tebe sedi za drvenim šankom i loče prvo pivo. Bez veze je da pokušavaš ono: kad smo mi bili mladi. Pa tako stojiš naslonjen na drvo, sa osećajem da si tu preživeo godine, najbolji deo vremena, u nekakvoj izmaglici, kad su one teške misli ostajale pred vratima kafane. Gledaš te klince i ofarbane klinke iz kojih seva energija, dok se svi nestprljivo vrte u prvom krugu pakla traženja. Ništa im ne možeš reći, ono iza ostaje mutna reka, sve češće si astronaut, morao bi biti na nekom drugom mestu.
»Matori, daj vatre,« reče klinka eksplozivno naradžaste kose.
Pripaljujem joj, sasvim polako.
»Ej, jel spavaš?! Danas je petak, metak kojeg smo čekali celu nedelju, celi život!« brblja i ljulja se u plastičnoj jaknici. Ravna ko daska, petnaest, šesnaest godina.
»Ej, mrgude, častiš piće?!« smeje se.
»Častim, unučice moje,« kažem i naručujem.
Sedne na vrtljivu stolicu i samo čekam da počne kako su pisali kontrolni, kako je matori maltretiraju, kako je sve bedno, kako… I već se čujem kako joj odgovaram šta je bilo pre dva rata, kako smo bosi išli u školu, a pola metra snega, kako ništa ne kapiram.
Ali ona je ćutala i pijuckala svoju votku sa sokom.
Zatim su se odnekud pojavile još dve ofarbane klinke, gurkajući se u smehu, kao 'ajde reci mu, reci već jednom.
»Ej, frajeru, nemoj pogrešno razumeti, ali, bi l' mogao da nas odvezeš do Gaviolija*?« ohrabri se narandžasta.
Za tren pomislih na ciničnu primedbu, ali se predomislih.
»Pa dobro, idemo,« rekoh.
»Još malo, još malo!« nadglasavale su jedna drugu. »U ponoć počinje rave party, imamo više od sat vremena, a možemo i da malo dunemo!«
Sad mi je već polako bilo smešno. A onda: šta ako me vide sa ovom dečurlijom, po selu će da blebeću da zavodim mlade maloletnice.
Zato sam opet naručio.
One nestadoše u mraku, dok sam ja, pomalo zabuhao, polako pio svoju petu rundu, spreman na govorancije. Vani je mirisalo na travu, prolećna noć imala je zelene oči.
»Ali nešto moramo da ti dadnemo za vožnju,« opet su preticale jedna drugu. »'Oćeš pinkija, zvezdicu ili detelinu?«
Tada sam prasnuo u smeh.
»Hvala za ekstazi, šta će sa njim stari hipi tip koji je posle trave šibao trip! Deco moja, za svoje četrdesetidve banke naduvao sam se ja kaloričnih dimova, probao sve osim bele prašine, popio toliko pića koliko mogu podneti telo i duša, zato stvarno ne bih.«
One se malo zgledaše, a ja upalih auto. Vikendima su plavci najviše voleli postavljati zasede, i samo sam čekao da opet ostanem bez vozačke, koja je bila šarena od štambilja kao planinarska knjižica. Došli smo do parkirališta, gde se okupljala prilično dobra gvožđurija na četiri točka. Ambasada Gavioli* je sva sijala od svetla. Prepustio sam se toku i ušao zajedno sa dečijim vrtićem.
Na tri platoa nabijali su basovi da me je zaboleo želudac, zaslepljujuća svetla svih boja prisilila su me na povlačenje do šanka. Masa se trzala i talasala uz ponavljajuće zvuke električnog prepariranja. Ni u snovima se ne bih pridružio uvijajućoj se životinji tela koja su vibrirala po plesnim podijumima. U trenutku kad bi morala pasti magla postao sam kristalno trezan. Čoveče božji, šta radiš ovde? pitao sam se.
I opet sam naručio.
Negde oko četiri bilo mi je svega dosta, bubnjanje u slepoočnicama, bol u stomaku i osećaj da ne mogu da se napijem bili su sasvim dovoljni za odlazak. Na vratima me sustiže snop narandžaste kose i odsutan pogled:
»Čekaj, idem i ja, one dve su dobile prevoz,« dahnu.
Sad i to, pomislih beznadno.
Uvukao sam se u Pandu, a klinka se sroljala na prvo sedište. I odmah zaćorila.
Gurnuh je laktom:
»Ej, kuda?«
»Pusti me na miru, pičko jedna, svi ste vi jedne obične pičke!« zasikta i skvrči se na sedištu.
Vozio sam prema obali. Napravio sam dva kruga, nadajući se da će se probuditi, a onda skrenuo prema solinama*. Stogodišnje kuće bez krovova plivale su po moru. Kako sam blizu da se uselim u jednu od njih, pomislio sam. Klinka je hrkala. Na horizontu se pojavila velika vatrena kugla sunca. Bilo je božanstveno. To, život.
Zatim sam čuo dečji plač:
»Ali zašto, zašto se to dešava meni, zašto uvek meni?« jecala je.
Nagnuo sam se do nje i roditeljski je zagrlio.
»Ma biće u redu, sve će biti u redu.«
-------------------
*Ambasada Gavioli – diskoteka u Izoli
soline – mesto, prostor uz more, uređen za dobivanje soli
GDE SE OD KIŠE SAKRIVAJU
LEPTIRI
Sećam se, imao sam trinaest godina, posle godina seljakanja, reja*i porodičnog pakla premestili su me iz Osnovne škole Potrč na Bičevje. Bilo je to vreme kada sam trčao, tek tako, u prazno, bez razloga. To još nije bilo bežanje, samo trčanje. Trčao sam od škole, od oca i majke, od policije i uličnih bandi, trčao sam od sebe i od života.
Bilo mi je trinaest godina i više nisam rastao.
I nikako nisam mogao da razumem zašto je sve tako kao što jest, zašto je nebo zdrobljeno, zašto su jutra prokleta, šta ja tu radim, na pragu sivog doma. Bio je to stari samostan časnih sestara i deca iz domova koja su već davno krenula drugačijim putem. Drugi su odlučili namesto njih. Ali bol se nije povećavao, bio sam navikao na preseljavanja, zatvaranja u sobu, studen, batine, svađe, navikao na krikove, užas, strah i da me šutiraju. Samo onda, ni sam ne znaš kada, zavuče ti se pod kožu, uđe u krv. Sve je jedan veliki haos, i kada se upoređuješ sa drugima ne možeš da shvatiš zašto je tako. Zašto je drugačije? A ona prokleta napetost polako ubija. Ni sam ne znaš kada si napravio sve te odbrambene nasipe i zidove. Da bi mogao da dišeš, da bi mogao da preživiš. U svim onim belim noćima, kad se jecajući budiš usred môra.
I tako sam u trčanju video spas. Zaista sam bio brz, zaista dobar. Bilo je kao kod životinja koje beže od lovca ili grabljivca. Inače, tada sam već počeo sa uranjanjem u knjige. Jedna je imala naslov Srce je usamljeni lovac. Svidelo mi se, kao i naslov Ljudi i miševi. Tada sam se pripremao za veliko atletsko takmičenje. Popodne sam obuo teniske i trčao ukrug po domskom dvorištu. Čudili su se kako sam uporan i brz, video sam njihove poglede, osećao njihova očekivanja.
Nema veze za domske i samostanske, samo da pobediš one vanjske, govorili su mi i drugari iz doma i osoblje.
Zato sam još žešće trnirao. I sanjario kako će to veliko takmičenje da promeni moj život. Postao bih neko, za sve, za policajce, vaspitače, oca i majku, za zidove, za zakašnjeno, nikada doživljeno. I što se više približavalo, mene je sve više hvatao grč treme. Takvu napetost nisam poznavao. Ali sam ipak sa startne linije iz sve snage jurio prema cilju. Kao da se radi o životu ili smrti. Posle sedamsto metara bio sam daleko ispred svih ostalih. A onda, ne znam šta mi je bilo, nekih deset-petnaest metara ispred cilja – stao sam. Video sam ljude na tribinama, ali ih nisam čuo. Grimase na licima govorile su mi da požurim. Šta bi to trebalo da znači? Video sam velika usta kako se otvaraju, ali nijednoga glasa. U nekoliko fragmenata video sam svih mojih trinaest godina. Opet sam bio satima i danima zatvoren u sobici. Opet u reji*. Opet sam stajao pred vratima porodičnog stana-fantoma i osluškivao ludilo roditelja. Opet je padala teška očeva ruka. Opet sam padao u ugao i lizao slanu krv. Opet sam bežao po lavirintu ulica, ali više se nije imalo kuda. Zaustavio sam se ispred cilja i pustio da me preteknu svi do zadnjeg. U srce mi se zavukla studen i trčanje je postalo bežanje.
Imao sam trinaest godina i bio najusamljeniji dečak na svetu, koji se pitao: gde se od kiše sakriju leptiri?
VOLEO BIH DA ZAUSTAVIM VREME
Debele pahulje, kao komadi raščešljane vune, padaju u odsjaj noći. Nebo se raspolovi, strašan krik preseče san: moja ćerka, moja ćerka! Njeno mesečevo lice je sasvim blizu, iskrivljeno grimasom bola, njeno nekadašnje mesečevo lice. Vidim je u polusnu, čujem eho svojih reči: šta su joj uradili?! Zašto joj nisi pomogao, zašto je nisi zaštitio?! Tvoje meso i tvoja krv! Kada je otišla, kada je pobegla, kada si je izgubio? Sneg začara okolinu u privid. Sedim u krvetu i pogled pipa po mraku. Providna belina otkrivenih nogu. Ti, moje detence, kažeš i pokrivaš je. Još jednom pogledaš. Nema je više. Stoji na vratima, u mlečnoj svetlosti vidiš konture njene siluete.
– Ne idi napolje, tako je hladno.
– Tako je to – kaže ona i trči bosa.
– Ne, ne! – vičeš.
Sada se i žena probudi.
– Ti si totalno lud – dahne i okrene se na stranu, prema zidu.
Polako ustaješ, teturaš do kupatila. Zaslepljujuće svetlo i prva cigareta. Ljubičasti oblaci na mračnom nebu. Polako kreneš po stepenicama. Čamiš u dnevnoj sobi. Naša deca nisu naša deca, prikrade se glas. Ispod stakla na zidovima nalaze se njene fotografije. Poredane vremenski. Beba sa sunčanim osmehom i okruglim obrašćićima. Prvi rođendan. Ti sa kolicima. Prvi koraci. Devojčica u ružičastoj haljini. Tako bistar, otvoren pogled. U pozi Kipa slobode. Proslava rođendana u vrtiću. Maske. Obučena u pajaca. Koketa. Prvi dan u školi. Gubiš je, pomisliš, odlazi. I odjednom odraslost, ali na okruglom, mesečevom licu još uvek onaj pritajeni osmeh.
– To je smešno – kaže žena – sve ove stare fotografije.
– Neka ih tu.
– Ti si blesav!
– Ima šesnaest godina, a veliki grad je zver, bojim se za nju.
– Snaći će se, kao i svi.
– Ona nije – svi! – siknem.
– A ko je onda?! – vrati mi.
– Pa moja ćerka, zaboga!
Sa navikom dolazi otuđenost. Dvadeset godina zajedno. Ćerka je donela sunce. Kako je bilo jednostavno smejati se, maziti je, igrati se sa njom.
– Ti si bolesno vezan za nju – kaže.
– Nisam, ona je najbolji deo moga života – odgovaraš joj.
Težina vremena. Nova cigareta. U stvari, trebalo bi da bude jednostavno, tako, deca odlaze od kuće. Gubiš ih, prekida se veza. I to ne možeš da prihvatiš. Moje meso i moja krv. U njoj tražiti sebe? Ne, samo, njeno detinjstvo je bilo tako lepo, tako puno.
Nedeljno jutro. On izlazi na terasu. Trzne kad na stepeništu začuje korake, i trči, doslovno. Vratila se devojčica mesečeva lica.
– Zar ne spavaš? – pita.
– Ne mogu.
– O čemu razmišljaš?
– Ma, neću da pričam. A gde si ti bila celu noć, ništa nisi javila da dolaziš?
– Imali smo žurku. Sva sam slomljena, idem da spavam, i to kod mame da se zavučem.
Kroz neko vreme pritvorim vrata spavaće sobe. Ona i ćerka leže kao dve polovine školjke. Jedna drugu zagrlile preko ramena.
Voleo bih da zaustavim vreme.
|
| ||||
Sons of Bitches
Once a month grandma and I went to have lunch with the aunt in Šiška on bus n° nine, aunt worked in a bank, her husband Janez also worked in a bank, she didn’t have children, contrary to her sister, my mother, who produced nine, with three losers, I was the first of the five from the third round. The lunch was always the same, beef soup, salad and mashed potatoes from her garden and a microscopically tiny piece of meat for grandma, rarely also for myself, and if aunt was in a good mood grandma got a glass of wine. But at eleven thirty there was always panic, because aunt became nervous in the fear that we would meet Janez, who was coming from mass after his compulsory visit to the pub in the vicinity of the church, we always had to leave before and sometimes we got tokens for the bus. One day nevertheless we met on the staircase, he didn’t even look at us, downstairs I could hear him yell at aunt: those sons of bitches don't come for to my place! p.s. Forty years later aunt asked me to visit her, she waited at the door all sobbing with her chattering denture, she had given a gold ring and a necklace with pearls from Ohrid to her daughter, Janez retreated to the balcony, all fucked and in pieces, in his piss-stained pants he was looking somewhere into emptiness, like a real fucking son of a bitch.
I have finished my fifth year of high school, my father is such a cunt, in autumn I met a two years older guy, I dreamt about him, mother is not much better, since I study dancing he noticed me quickly, I have no idea what they do together, he had a girlfriend in his town and I was hurt when he denied everything, this weird coxless pair, when he was supposed to be at the lectures I saw him with a schoolfriend, they were sitting in front of the TV and staring without a word, staring, he was hugging her and looking deep into her eyes, these two weirdos, staring and staring, without a word, now I don't know how I am going to survive, I feel so hurt, staring and staring, without a word, without a word.
My godfather is holding a bottle of wine in his hand and toasting, mum comes almost every night and demands that I drive her around in the old ford escort, the south wind and migration, comas and a remote-controlled pilot, I waited a long time for my hand to become larger than my father's, the rainbow door of the holy never, a hunchbacked grandma and a pram for twins, then I waited for the right moment and knocked him down, children are playing in the city park, in white, pigeons are fighting over crumbs, he was lying on the floor like a son of a bitch when I kicked his head in, and forgive us our sins, I followed the words of Jesus Christ: do onto others as you would have them do onto you, or was it Confucius who said that before him, but then children turn into pigeons and all narrows down to a trade, because it is a bugger if you deny God too much then he IS, because father did this to me so many times, but of course there are no words.
At four am it is dawn and the crazy jay, a needle and rocks in the mouth, at five the broken stalk of a sunflower, you flee to the temporarily liberated area, soldiers of vines and rockets of cypresses piercing the sky, underneath the houses on the saltpans, roofless, swim in the sea, how I planted trees and built the shed without roots, at eight zero zero, obituaries, in the strategic positions always the same sons of bitches, at nine thirteen Leon rolls a joint, cataract above the lump of time, crushing, Jubilo Iwata plays against Jokahama, total nought, light in August, filigree pavements, where to, dear friend, the CDs are evaporating, the snow is slowly falling, outside the world is melting, into its fucking particles, Sunday afternoon, the winter of summer.
II.
Awakening The universal wind
Shakes the black crown
Stars are falling
At dawn the cascade of light covers the transparent, hanging veil, blind butterflies are hugging the trees, sharp edges of the world, the images are dancing to the song of youth, the song of oblivion, the flag of the sun at half mast, the hand spasmodically feeling and looking for lost mornings, birth is a farewell, the icy fire is going out, morning stars are softly falling into the arms.
In the middle of the night I was woken up by a knife in the water, the snakes have left the roof of the house without roots, captured, I eat rocks, words are closed up in books, paintings in museums, drivers in their trucks, the child stretched out with his eyes closed, where are my wings, he was wondering in the dream, the head of a pigeon was lying in the grass lacerated, you die for a moment, it's not even surrender, you are the shadow of a shadow, a rider in the desert and you are both there, strangers without a face, how I despised and hated them, it's branded, there is no forgiveness, you wait for the morning, clouds of leaden images, all the anxiety returns again, the naked, destructive fear, again you creep on the floor and lick the blood of the female who betrayed you, ashy sky, the squeaking of the solitary bird, time is sliding through the slots of memory, this son of a bitch will fuck up my brain again and she will stand there and laugh, laugh.
Somewhere in Celine's Journey to the End of the Night there is a passage, I entered unannounced into the flat while the hero was holding my mum's hand, I saw mum through the frost-glass of the living room and a woman who was lying on the sofa, mum was persuading him to join the soldiers on the front, I opened the bathroom door, froze, you will protect your country, won't you, your country is your mother, says mum, the bath was full of blood, slime, pinky flesh with no head, no, no, cries the hero, you are my mum, naturally I didn't open the door, I never asked her, I knew in advance that she had the answer ready, then the hero ended up in the military compartment of the psychiatric clinic, I went there twice, there was this woman who was speaking faster and faster, I'm a murderer, a murderer of children, they took her to the cage and tied her up with leather belts, a baby, who weeps, jeezus!
She was a black lady with aristocratic features, she had a son, a blind father and a failed marriage with a sailor, fast food, fast fuck, provided it's a good one, cheap purchase, three times a day she forced me to shower, buy cheap and sell costly, hey zombie don't look back, the ph of my skin was dropping, but fortunately in Lent near the market there was a plastic snack bar with tramps, drunks and gypsies, the superstore offering a large selection of candles, the Sales increasing, she fucked like a machine gun an ordinary one, in chain orgasms she fell into a trance, buy dear lady, great selection sir, I asked her how I should know when she likes it, low prices, special offer, great selection, no fight, just watch my nipples, when they are erect I am willing and ready, dear consumer, to let you know, the carnal cognition, but hell, her nipples were always standing out and erect.
Like a son of a bitch I was running away all the time, there in the cell it was dark, and Dragica on the other side of the walls, I was running away from everything, from mum, the ever-drunk dad, the world and myself, these walls don't exist, you can ignore them, I was really good at running, I was training for a great competition, sweating, just close your eyes, I'll pull you off, come on, imagine it, can you feel my hand, those concrete board-beds and the fourteen holes in the wall of the jail, can you feel it, can you feel it, how you push it into my wet cunt waiting for you, they say, come on beat the outside ones, for us the castle ones, do you like it, tell me, do you like it, come on, push it, ram it up to my throat, I started off like a madman, I was many metres ahead of others, come on, do me harder, jeez, do me to the end, do it, do it, damn, and then, I stopped just before the end, I let everything slip past,
did you come, come on, tell me, you bloody bastard, the heavy hand of the teacher knocked out two of my front teeth, was it good, did you like it, I was fourteen and I wasn't growing anymore, you know, when we get out, don't you think that the whole barracks fucked me, I was fourteen and I was the most lonely boy, who was wondering: where do the butterflies hide from the rain?
I looked so long for the temporarily liberated area - in the pharaonic mornings I dream of page boys, the white fur of the morning cuts into the glass of time - and it was close by inside me, softly the senses are awakening, what's been decided will have to be done again, the time is crashing and forgetting the minor prophets, the flakes of hope are getting lost in the lava of reality, the judgments you pronounced in the petty wars are losing importance, there is so much of this kind to do between birth and death, seeming victories, bent over the clods of the ground, the seventh day of solitude, the birds are heading south, the jug is empty, the images are counted out, on the dead boat, in the toiling for a new empty day, horses ride on the walls of memory, the indefinable knocks gently, the miracle is in growing, in the stars, in the moment, which flees before you can catch it, you scream: who is the magician?!
Burnt grasses, a landscape foreign and deaf, memories like dried flowers of oblivion, the winter is coming with a tired face, wrong words about power and truth, about small wars and escape, about long nights, when they settle down in the roofs of houses, about a house without roots, about fled dreams and the sharpness of loneliness, about life, which has slipped past, love is or it isn't, your death is born with your birth, the fire goes out in the eyes of the night, the heart is a lonely hunter, loneliness, silent and white like a transparent veil, loneliness as sharp as a knife, naked, radiant and gentle.
I gather them, these sheets, in the crushing time, I don't have masks any more, all the letters have been sent, the way I was building the shed, the way I was waiting for the sunny daughter, the mornings are sloughing into evenings, hope without dreams, the way I was running away before a winter in the blood, wrapped in a daze, there is no sun left in the hands, no moon in the hair, sometimes the scars smart, just enough for me to catch breath, the poor say the rich are happy, the rich claim the poor are happy, both say that God is happy, what's happening with him, is he tired? One am, the sharp edges of the disappearing world in the dark, I run naked into the landscape, green how I hate you green.
You choose a tree, approach it and greet it, you ask it for permission to come closer and enjoy its shadow and protection, you sit with it and keep it company, you can imagine your body similar to the trunk of the tree, your legs turning into roots,
They are getting heavier and go deep into the ground, and your arms are like branches, you indulge in the peace and fill up with the energy of the tree, slowly you start to become aware of your body, you stretch and open your eyes, thank the tree for its kindness and support, but then some cunt comes and cuts down the tree and three more that you had planted, you approach him, you don't ask for permission to come closer and be in his company, you imagine your arm heavy, you concentrate the whole weight of the tree into the punch, you cut him down with the first well aimed blow, you cannot really do more for the protection of our planet.
A morning in spring, you and the butterfly go hunting, the silence of the moon, the rainbow of the night and the call of a jay, the ground is breathing, the sea is sleeping, the miracle of birth, white childhood like a knife, like a cry in the night, an exhausted face, the evening a treasure, my child is sleeping, in the centrifugal dance of the masks, the glow of parting.
I buried a boat in the ground, sprinkled soil into the boat, I planted a tree in the clearing, there is wind in the sail, seed in the wind, life in the seed, in the morning the blossoms of the waves, a quay in the dreams, there is charm in the time, power in charm, in the ground a white, white night.
Once a month grandma and I went to have lunch with the aunt in Šiška on bus n° nine, aunt worked in a bank, her husband Janez also worked in a bank, she didn’t have children, contrary to her sister, my mother, who produced nine, with three losers, I was the first of the five from the third round. The lunch was always the same, beef soup, salad and mashed potatoes from her garden and a microscopically tiny piece of meat for grandma, rarely also for myself, and if aunt was in a good mood grandma got a glass of wine. But at eleven thirty there was always panic, because aunt became nervous in the fear that we would meet Janez, who was coming from mass after his compulsory visit to the pub in the vicinity of the church, we always had to leave before and sometimes we got tokens for the bus. One day nevertheless we met on the staircase, he didn’t even look at us, downstairs I could hear him yell at aunt: those sons of bitches don't come for to my place! p.s. Forty years later aunt asked me to visit her, she waited at the door all sobbing with her chattering denture, she had given a gold ring and a necklace with pearls from Ohrid to her daughter, Janez retreated to the balcony, all fucked and in pieces, in his piss-stained pants he was looking somewhere into emptiness, like a real fucking son of a bitch.
I have finished my fifth year of high school, my father is such a cunt, in autumn I met a two years older guy, I dreamt about him, mother is not much better, since I study dancing he noticed me quickly, I have no idea what they do together, he had a girlfriend in his town and I was hurt when he denied everything, this weird coxless pair, when he was supposed to be at the lectures I saw him with a schoolfriend, they were sitting in front of the TV and staring without a word, staring, he was hugging her and looking deep into her eyes, these two weirdos, staring and staring, without a word, now I don't know how I am going to survive, I feel so hurt, staring and staring, without a word, without a word.
My godfather is holding a bottle of wine in his hand and toasting, mum comes almost every night and demands that I drive her around in the old ford escort, the south wind and migration, comas and a remote-controlled pilot, I waited a long time for my hand to become larger than my father's, the rainbow door of the holy never, a hunchbacked grandma and a pram for twins, then I waited for the right moment and knocked him down, children are playing in the city park, in white, pigeons are fighting over crumbs, he was lying on the floor like a son of a bitch when I kicked his head in, and forgive us our sins, I followed the words of Jesus Christ: do onto others as you would have them do onto you, or was it Confucius who said that before him, but then children turn into pigeons and all narrows down to a trade, because it is a bugger if you deny God too much then he IS, because father did this to me so many times, but of course there are no words.
At four am it is dawn and the crazy jay, a needle and rocks in the mouth, at five the broken stalk of a sunflower, you flee to the temporarily liberated area, soldiers of vines and rockets of cypresses piercing the sky, underneath the houses on the saltpans, roofless, swim in the sea, how I planted trees and built the shed without roots, at eight zero zero, obituaries, in the strategic positions always the same sons of bitches, at nine thirteen Leon rolls a joint, cataract above the lump of time, crushing, Jubilo Iwata plays against Jokahama, total nought, light in August, filigree pavements, where to, dear friend, the CDs are evaporating, the snow is slowly falling, outside the world is melting, into its fucking particles, Sunday afternoon, the winter of summer.
II.
Awakening The universal wind
Shakes the black crown
Stars are falling
At dawn the cascade of light covers the transparent, hanging veil, blind butterflies are hugging the trees, sharp edges of the world, the images are dancing to the song of youth, the song of oblivion, the flag of the sun at half mast, the hand spasmodically feeling and looking for lost mornings, birth is a farewell, the icy fire is going out, morning stars are softly falling into the arms.
In the middle of the night I was woken up by a knife in the water, the snakes have left the roof of the house without roots, captured, I eat rocks, words are closed up in books, paintings in museums, drivers in their trucks, the child stretched out with his eyes closed, where are my wings, he was wondering in the dream, the head of a pigeon was lying in the grass lacerated, you die for a moment, it's not even surrender, you are the shadow of a shadow, a rider in the desert and you are both there, strangers without a face, how I despised and hated them, it's branded, there is no forgiveness, you wait for the morning, clouds of leaden images, all the anxiety returns again, the naked, destructive fear, again you creep on the floor and lick the blood of the female who betrayed you, ashy sky, the squeaking of the solitary bird, time is sliding through the slots of memory, this son of a bitch will fuck up my brain again and she will stand there and laugh, laugh.
Somewhere in Celine's Journey to the End of the Night there is a passage, I entered unannounced into the flat while the hero was holding my mum's hand, I saw mum through the frost-glass of the living room and a woman who was lying on the sofa, mum was persuading him to join the soldiers on the front, I opened the bathroom door, froze, you will protect your country, won't you, your country is your mother, says mum, the bath was full of blood, slime, pinky flesh with no head, no, no, cries the hero, you are my mum, naturally I didn't open the door, I never asked her, I knew in advance that she had the answer ready, then the hero ended up in the military compartment of the psychiatric clinic, I went there twice, there was this woman who was speaking faster and faster, I'm a murderer, a murderer of children, they took her to the cage and tied her up with leather belts, a baby, who weeps, jeezus!
She was a black lady with aristocratic features, she had a son, a blind father and a failed marriage with a sailor, fast food, fast fuck, provided it's a good one, cheap purchase, three times a day she forced me to shower, buy cheap and sell costly, hey zombie don't look back, the ph of my skin was dropping, but fortunately in Lent near the market there was a plastic snack bar with tramps, drunks and gypsies, the superstore offering a large selection of candles, the Sales increasing, she fucked like a machine gun an ordinary one, in chain orgasms she fell into a trance, buy dear lady, great selection sir, I asked her how I should know when she likes it, low prices, special offer, great selection, no fight, just watch my nipples, when they are erect I am willing and ready, dear consumer, to let you know, the carnal cognition, but hell, her nipples were always standing out and erect.
Like a son of a bitch I was running away all the time, there in the cell it was dark, and Dragica on the other side of the walls, I was running away from everything, from mum, the ever-drunk dad, the world and myself, these walls don't exist, you can ignore them, I was really good at running, I was training for a great competition, sweating, just close your eyes, I'll pull you off, come on, imagine it, can you feel my hand, those concrete board-beds and the fourteen holes in the wall of the jail, can you feel it, can you feel it, how you push it into my wet cunt waiting for you, they say, come on beat the outside ones, for us the castle ones, do you like it, tell me, do you like it, come on, push it, ram it up to my throat, I started off like a madman, I was many metres ahead of others, come on, do me harder, jeez, do me to the end, do it, do it, damn, and then, I stopped just before the end, I let everything slip past,
did you come, come on, tell me, you bloody bastard, the heavy hand of the teacher knocked out two of my front teeth, was it good, did you like it, I was fourteen and I wasn't growing anymore, you know, when we get out, don't you think that the whole barracks fucked me, I was fourteen and I was the most lonely boy, who was wondering: where do the butterflies hide from the rain?
I looked so long for the temporarily liberated area - in the pharaonic mornings I dream of page boys, the white fur of the morning cuts into the glass of time - and it was close by inside me, softly the senses are awakening, what's been decided will have to be done again, the time is crashing and forgetting the minor prophets, the flakes of hope are getting lost in the lava of reality, the judgments you pronounced in the petty wars are losing importance, there is so much of this kind to do between birth and death, seeming victories, bent over the clods of the ground, the seventh day of solitude, the birds are heading south, the jug is empty, the images are counted out, on the dead boat, in the toiling for a new empty day, horses ride on the walls of memory, the indefinable knocks gently, the miracle is in growing, in the stars, in the moment, which flees before you can catch it, you scream: who is the magician?!
Burnt grasses, a landscape foreign and deaf, memories like dried flowers of oblivion, the winter is coming with a tired face, wrong words about power and truth, about small wars and escape, about long nights, when they settle down in the roofs of houses, about a house without roots, about fled dreams and the sharpness of loneliness, about life, which has slipped past, love is or it isn't, your death is born with your birth, the fire goes out in the eyes of the night, the heart is a lonely hunter, loneliness, silent and white like a transparent veil, loneliness as sharp as a knife, naked, radiant and gentle.
I gather them, these sheets, in the crushing time, I don't have masks any more, all the letters have been sent, the way I was building the shed, the way I was waiting for the sunny daughter, the mornings are sloughing into evenings, hope without dreams, the way I was running away before a winter in the blood, wrapped in a daze, there is no sun left in the hands, no moon in the hair, sometimes the scars smart, just enough for me to catch breath, the poor say the rich are happy, the rich claim the poor are happy, both say that God is happy, what's happening with him, is he tired? One am, the sharp edges of the disappearing world in the dark, I run naked into the landscape, green how I hate you green.
You choose a tree, approach it and greet it, you ask it for permission to come closer and enjoy its shadow and protection, you sit with it and keep it company, you can imagine your body similar to the trunk of the tree, your legs turning into roots,
They are getting heavier and go deep into the ground, and your arms are like branches, you indulge in the peace and fill up with the energy of the tree, slowly you start to become aware of your body, you stretch and open your eyes, thank the tree for its kindness and support, but then some cunt comes and cuts down the tree and three more that you had planted, you approach him, you don't ask for permission to come closer and be in his company, you imagine your arm heavy, you concentrate the whole weight of the tree into the punch, you cut him down with the first well aimed blow, you cannot really do more for the protection of our planet.
A morning in spring, you and the butterfly go hunting, the silence of the moon, the rainbow of the night and the call of a jay, the ground is breathing, the sea is sleeping, the miracle of birth, white childhood like a knife, like a cry in the night, an exhausted face, the evening a treasure, my child is sleeping, in the centrifugal dance of the masks, the glow of parting.
I buried a boat in the ground, sprinkled soil into the boat, I planted a tree in the clearing, there is wind in the sail, seed in the wind, life in the seed, in the morning the blossoms of the waves, a quay in the dreams, there is charm in the time, power in charm, in the ground a white, white night.
|
| ||||
|
O knjizi »Domovina bleda mati«
U proznim i poetskim zapisima iz prizemlja Franje Frančiča riječ je o ljudima s ruba i dna, o onima kojima život i sudbina nisu bili naklonjeni, koji, često, tonući u alkohol, pokušavaju, najčešće zalud, pobjeći i od drugih i od sebe, od zla koje im je učinjeno i koje su sami učinili. Autobiografskom proživljenošću ili uživljenošću u nesreću, pa i tragediju drugog, Frančič predočava borbu za opstanak uskraćene jedinke, koja agresivno odgovara na agresivnost socijalnog okruženja. Antijunak njegove proze je životni marginalac koji se, nerijetko, u potrazi za identitetom, vraća u djetinjstvo i u uništeno obiteljsko gnijezdo, a svoj preostali integritet brani društvenom kritičnošću, čak i kada nastavlja tonuti u živo blato svakodnevice. Svakovrsna delikventnost i brutalnost, samosvrhovita, gruba spolnost i bezosjećajnost, kao vidovi ispoljavanja čovjekove animalnosti, ujedno su posljedica i uzrok surovosti i nasilja. Ali i prisutan nihilizam i osjetna amoralnost ne samo da ne mogu skriti, nego, srazmjerno potiskivanju, otkrivaju želju za istinskom ljubavlju i nekom višom etičnošću. Pitanje čiste istine je najčešće pitanje koje, sučeljeni s nečistim svijetom i složenom ljudskom prirodom, sebi postavljaju i autor i njegovi likovi. Pitanje je, dakako, upućeno sfingi života i, kako literaturi i priliči, ostaje bez konačnog odgovora, ali, ujedno otkriva zagonetnost života od rođenja do smrti. Za razliku od ranijeg često prisutnog osjećanja mladalačke moći, kasnije, u njegovim jezički smirenijim, a stilski katkada dotjeranijim, ispovjednim verističkim tekstovima preovladava svijest o prolaznosti, zaokupljenost starošću i smrću. Jer se sve u čovjekovom životu, ispunjenom samoćom, strahom, nasiljem i smrću, iskazuje privremenim. A upravo u toj privremenosti, kako Frančič sam kaže, »svako poznaje samo sopstveni krug pakla«. Josip Osti |
|
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro culture magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
