|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
Narudžba knjiga / Purchasing of the books / Bücher bestellen
|
|
|
|
|
Aleksandra Jovanović, Beograd, Srbija
Rođena je 5.2.1977. godine u Beogradu. Diplomirala je pravo, a zaposlena je u organu državne uprave kao državni službenik.
Poeziju i prozu piše od ranog detinjstva. Poezija joj je zapravo, kako sama kaže, način na koji udiše život, ples sa slovima na osnovu kojih se stvara muzika unutar Bića, prezentujući kompoziciju protkanu višim ciljevima kao porukama dragim ljudima i celom Čovečanstvu, zarad budnosti uma i radosti postojanja. Ratnik Svetlosti koju ni sve tame ovozemaljske nisu uspele slomiti.
"Poezija mi je pomogla da sazrim, kako kroz svoje stihove, tako i kroz poeziju drugih autora čije sam dubine i poruke uspela da dosegnem. Prkoseći vremenu i prostoru, ponosna sam vlasnica svemira u malom, oku nevidljivom oblaku na kome plovim snagom vere, dahom mašte u neistražene predele", kaže Aleksandra.
Uskoro se očekuje i štampanje prve zbirke pesama Aleksandre Jovanović, u Beogradu, gde inače živi i radi.
Poeziju i prozu piše od ranog detinjstva. Poezija joj je zapravo, kako sama kaže, način na koji udiše život, ples sa slovima na osnovu kojih se stvara muzika unutar Bića, prezentujući kompoziciju protkanu višim ciljevima kao porukama dragim ljudima i celom Čovečanstvu, zarad budnosti uma i radosti postojanja. Ratnik Svetlosti koju ni sve tame ovozemaljske nisu uspele slomiti.
"Poezija mi je pomogla da sazrim, kako kroz svoje stihove, tako i kroz poeziju drugih autora čije sam dubine i poruke uspela da dosegnem. Prkoseći vremenu i prostoru, ponosna sam vlasnica svemira u malom, oku nevidljivom oblaku na kome plovim snagom vere, dahom mašte u neistražene predele", kaže Aleksandra.
Uskoro se očekuje i štampanje prve zbirke pesama Aleksandre Jovanović, u Beogradu, gde inače živi i radi.
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
|
IZRAŽAJNOST POETIČNIH MISLI
Sjeta smiraja sreće unutar tužne balade. Življenja! Poezija Aleksandre Jovanović je primjer par excellance unutar definicije oblande koja se zove...ŽIVOT. Naime, njeni svakodnevni odsjaji što se riječima zovu, uobličeni u pjesmama slikovitih naslova, su prikazi složenog života osobe koja živjeti traži. Uz osjećaj sputanosti, zatvorenosti u svojevrsni oblik tužnoga svijeta u kojem živi, njena nada su njeni poetski zakloni, dok u pokušaju opstanka određuje limite svojih smiraja. U očekivanju buđenja, mogu jedino reći da očekujem ne sadržajnije, ne konkretnije, ne prozno-poetičnije...već samo pjesme usmjerene sebi, po sebi i za sebe. Dok čitah njene „smiraje sreće“ imadoh osjećaj da je Aleksandra više pisala o Sandri, Saši ili Aleks do o samoj sebi. Onoj što živjeti traži. I zaslužuje to, jer poetika njeni pjesničkih sadržaja je u ljepoti izražaja i toplini suštine riječi koje koristi kao i u množini jednostavnih istina koje razotkriva. Riječ urednika Sabahudin Hadžialić |
The expressiveness of POETICS Thoughts
Melancholy sunset of happiness within the sad ballad. Of Living! Poetry of Aleksandra Jovanović is an example par excellence within the definition of wafer, which is called ... LIFE. In fact, her daily reflections which are called words, shaped within the poems of picturesque titles, are the representations of the complex life of the person who seeks to live. With a sense of constriction, tightness in the some kind of sad sort of shape in the world in which she lives, her hopes are her poetic shelters, while in an attempt to determine the survival limits of her sunsets. In anticipation of waking up, I can only say that I expect: no more content, not specifically, not poetic prose-poem ... but only poems directed to her being, per and for being. While I red hers "sunsets of happiness" I had a feeling that Aleksandra wrote more about Sandra, Sasha and/or Alex, instead about herself. The one that seeks to live. And deserve it, because the poetic of her contents of poetry is within the beauty of expression and warmth of the entity of the words which she uses as well as within the plural of simple truth which she exposes. Editor's word Sabahudin Hadzialic |
Iskra života
Hodala sam po kiši
što sa zemlje pada,
gledala strah u očima
izgubljenih ljudi,
koji se sudaraju sa odrazima
slika koje su pokupili,
u obrisu otrgnutog
vremena,
beznađe koje ih je neumitno
uvlačilo u ponor.
Dotakla sam bol,
tamo gde se izlivao
poput užarene lave,
kupeći sa sobom
sve što se životom zove.
Okusila smrt bez umiranja
gladnih duša koje vape,
kao prokletstvo bez kraja
za samo jedan zrak,
u svom košmarnom snu,
bogatom trpezom žuči i jeda
kojom ih je život pogostio.
Na domak svakog ugla,
trezvenosti i budnosti
razuma moga,
gledala kako bajke
gore u pepelu stvarnosti,
i nikoga sa željom
bistre kapi,
novu da napiše,
već plamen u ruci
ponosno drže.
Jedino što me držalo,
snagom neraskidive spone
koja povezuje
život od priviđenja,
je bila želja
za bitisanjem.
Borba,
za prvu suzu
u naručju blaženstva
prvi vazduh,
što bol,
u nedrima porađa.
U tom vrtlogu
platinastog odsjaja,
gde se ceo kosmos,
zaustavlja iskrom
jednog osmeha,
a prokletstvo poništava.
MISIJA
Sazdana
po Božjoj primisli,
sa privilegijom
koja obavezuje,
da dotaknem sve duše,
svijem ih pod skute,
bez razlike.
Nebeskim saborom
po proviđenju anđela,
dodeljena mi je misija
nosioca Svetlosti,
svedoka svih
rađanja i pogibija,
koje ni um ne može zamisliti.
Jedino što je izostalo
štit koji bi me odbranio,
od sopstvenog pada
kao svedoka
pred golgotom života.
Uz svu dobru volju
tih svetlucavih čestica,
koje su me spustile
u kolevku postojanja,
ipak sam čovek
od krvi i mesa,
koji u pogledu umire
za svako ljudsko stradanje,
blisko osećanje,
koje srce diriguje.
Ta veština dodira,
nevidljivih
udisaja i izdisaja
darivana mi je,
ali ne i vremenska
mogućnost zaustavljanja
momenta,
pre raspada atoma
da se povučem.
Stojim
na tronu sopstvenosti,
sama i nemoćna
da priznam
sa strahom u zubima,
da nikuda neću stići,
ali ne odustajem,
vredno je za svaku dušu se boriti.
Neumorna,
sa neprikosnovenom odlukom
što mi jutro iznova rađa,
da svojom aurom
dalje jurišam,
protiv tmine i ponora,
budno svesna da sam
samo tračak
koji baš nedostaje,
na trpezi tog bezdana.
Neprikosnoveni vladar
Misao mi malopre namignula,
prenula iz mreže
koja me ljuljala ravnodušnošću,
opsena glasa
šapnu mi da misli o meni,
i virtuozno odleprša
ka mestu odakle je potekla.
Svesna još jednog,
bezuspešnog pokušaja
da savladam glas,
koji stanuje u meni
okrenuh se na drugu stranu,
zaljuljah se još jače
ne bi li popucala i zadnja nit,
koja me sa njom povezuje.
Opet se prikazala,
drugog lica,
prepoznatljivog prizvuka,
baš kada sam je potisnula,
svrgnuvši je sa trona postojanja.
Spustila se domak trepavice,
da je u obrisu prepoznam
podsmešljivo podigla kapak,
i tu se uvukla.
Nastade ples raznobojnih sena,
od prozirno belih
do zagušljivo tamnih silueta,
nastala je čitava pometnja
u akvarelu višeglasja.
Bestelesno stanje,
sablažnjivog saznanja
neprimetna u centru zbivanja,
bez prava na odbranu.
Bačena rukavica sujeti u lice,
gordost mi masku nabacila,
na prvoj liniji fronta prkos povika
za nekrunisanom kraljicom razuma.
Misao se u munju pretvorila,
pogledom prekora
pri samoj pomisli,
neprihvatanja eminencije
neprikosnovene vladarke,
neopipljivog sveta u nama
sa dlana šapatom oduvala,
proglas neotuđivog vlasnika
“Ja sam tvoj početak i kraj
krug koji se nikada ne zatvara!”
Inercija
Pokušaj misli
da nametnu prevagu,
želja kuje zaveru sudbini
mimo letargije,
koja satire
iluziju živahnosti.
Nedodir spasa,
u talasu ničega
pena gorčine,
čežnja u vetar rasuta,
otuđena,
greben koji nedostaje
da makar na tren
duša zastane,
i okrene jedra
na drugu stranu.
Ćutanje praznine,
vapaj bega,
seme neizvesnosti
usađeno u beskraj nedoumica,
blizina saznanja
vraća jezgru svih
začetaka,
vanvremenska obmana
nedodir sopstvenosti.
Bezglas otimanja,
živimo li san
ili snivamo život,
idemo li zapravo negde
ili je kretanje
jedino moguće
u okvirima uma ?
Stanje duha,
neprolaz večnosti
materija kao štit,
skrnavljenje postojanja
jedine suštine,
u kojoj obitavamo
između dva sveta.
Istina je negde u sredini,
plus minus naše ose,
i usamljeno čeka
novu inerciju
da je ponosno sledi.
Klovn
Večeras prkosim,
bacam rukavicu
neverici u lice,
strah za rep hvatam,
bolu zaključavam vrata,
pa da vidim
ko će zoru dočekati.
Na trpezi
punoj luksuza,
smeši mi se utroba
moga lika maćeha,
koja cvili zamnom.
Zla kob sumnje,
iskusna domaćica
brižljivo pripremila,
gozbu koja se ne odbija,
do zadnjeg zalogaja,
progutane sigurnosti.
Jed u svom zamahu,
gorčina koja se razlila,
zavukla se pod prstima
kao trn,
u svaki nerv precizno pogađa,
sa neograničenim rokom
trajanja,
potmulog probadanja.
Zadnji trzaji
kao tikovi,
grče mi lice
adrenalin dijafragmu izjeda,
izvodim tačku
slepog hoda po žici,
cirkuska vratolomija
na stramputici,
lažnih ideala,
jeza u ulozi pogubitelja
sedi u publici.
Mađioničar
virtuoznog pakla,
sazdanog od strahova,
sakupljača želja
koje su izgubile vlasnika,
hladnog osmeha,
karte pruža.
Biraj!
Ponuda jedinstvena,
da me nahrani
sopstvenom gorčinom,
razuma
koji se bespomoćno
koprca,
ili napoji vinom iluzije.
Biraj!
Vrteška,
igra bez granica
sa predznakom
noćnih vukova,
obeležnih prokletstvom
večite gladi,
uzavrela krv koja ih mami
pri svakom otkucaju očaja.
Prasak!
Praskozorje
osvaja utvrđenje,
bezglavog ludila
bunila u tragu prošlosti,
koje su noćne zveri
odavno u prah pretvorile,
nudi mi novu iluziju
masku klovna,
kao adut,
uzmi ili ostavi !
Galop sumnje
Ko bi znao
razloge i povode
što te male spodobe,
rovare,
po našim glavama.
Tek što pomislimo
da smo ih sahranili,
naslute predah
jači nego ikad,
hvataju zamah
da provale,
u sve naše odaje.
Napune kazane,
dodaju začine
i svakojake đakonije,
da se miris slutnje
dugo zadrži,
u svakoj pori,
našeg razuma.
Pokrenu nemir,
vibracijom straha
koji se u najmanjoj
primisli javi,
vrtlog bezdana
koji nas poništava
i u prah pretvara.
Filigranski lagano
rovac veze,
po našim mislima
kompoziciju ludila,
u najdublje porube
prolazi i ostavlja,
seme razdora.
Aveti,
naših strahova,
lovaca na snove
kao predvodnici,
u povorci galopiraju
pogledom gladnih strela
radujući se golgoti.
Nemoćni i umorni,
od svoje pomisli
pogubljeni,
prepušteni zloj kobi
kao mamci,
sebe nudimo na trpezi
da nas nahrani,
otrovima sumnje,
kao iskrom života.
Seme beskraja
Ne ljuti se,
kada sa mojih usana,
odapete otrovne strele
bezglavo jure,
nemoćne pred osećajima
vekovima čuvanih utvrđenja,
od pogleda,
od dodira.
Ne slušaj oluju,
nemira iz grudi
koja čupa korenje,
zadnje mrve sigurnosti
duboko ispod ljušture postojanja
daleko od saznanja i priznanja,
znaj da pripadam tebi.
Ne ispuštaj me iz naručja
kada se grčevito otimam,
pogledima pokidaj
mreže od strahova,
odbegli korak vrati
u kolevku svilenih snova,
gde šapat miluje zebnje,
i u prah ih pretvara.
Nemoj se umoriti,
ludostima nazivati
pokušaje večnosti,
detinjeg srca
koje držiš na dlanu.
Ne napuštaj me nikada !
Posadi seme beskraja
večnog života na zemlji,
da prkosi svakom
prolasku i nestajanju,
na kapiji novostvorenih svetova,
nevidljivih ratova,
pobedničkom trubom kruniši
iskon ljubavi, kao dar Bogova.
Sveti greh
Letnje kiše,
razdevičile um
skinule maske nedodira,
u nedohvatu scenarija
stojim ogoljena pred tobom,
sasvim svoja,
prvi put.
Neotuđiva želja pripadanja
raširila ruke,
senzualnost vetra
po licu mi šara vlasi,
damari kao bubnjevi
najavljuju bujicu,
usnule čežnje grizu
svaku poru
pod koju se plamen dodira,
nedodirom utkao.
Prilaziš kao sena
koja preti da proguta
strast nezasitu,
hijena tvoga lika
uvlači u utrobu
titraj zadovoljstva,
umnožavajući ga
svakim uzdahom.
Sloboda tek osvojena,
uskovitlala orkane
počupala korenje,
davno postavljenih granica
smelosti i hrabrosti.
Osećam slabost koja snaži,
vatru koja pali tabane,
svaku kapljicu niz siluetu
probuđeni život
u varnici irisa,
principima zatvorio usta,
pokidao lance paradigmama
godinama usađivanih,
u devojačko srce.
Na stubu srama gorim željom,
niz kičmu svaki pršljen
jecajima progovara,
predajem se veličini
što u meni porađa zrelost,
nedohvat strasti u semenu,
dlanovi kao užarena stihija
slikaju virtuoznim kistom
po platnu neistraženom.
Kidam dah,
da ne prekinem čaroliju,
vabim neprolaz
u večnost beskraja,
položena pred tobom
grešna svetica, blagoslovena.
Pomilovanje
Ogledaš se u mom pogledu od porcelana,
jagodicama urezuješ godove
po dlanovima što se od sudbine kriju,
pri najmanjem uzdahu pomeraš paučinu
gde bdiju davno usnule čežnje,
starine davno zaboravljene
kao nepotrebnost današnjice.
Ćutim da uspavam krik,
zarobljen u čednosti
mimikrijom prikrivam tragove,
zverima što prete da opustoše
kolevku spokoja.
Hodam po precizno ucrtanim koordinatama,
zamišljena osa putanje bezizlaza
poznat osećaj bola uspavane navike,
potmulo žarište kao centar zbivanja
nezasite gladi duhova.
Grliš moja posečena krila,
lepiš ih poljupcima,
oslikavaš me najlepšim bojama,
iz tmine izvlačiš svetlost
prkoseći senkama prolaznosti.
Vragovima prošlosti nudiš
davno pojedenu patnju,
podmećeš im zalogaje gorčine
od kojih zastaje bilo,
prst u oči guraš strahovima,
sa lakoćom manevrišeš jezikom
uspavljujući strepnje.
A ja,
ja sam baš tebe čekala,
kupujući promašaje jeftinim iluzijama,
duboko u jezgru skrivena,
večno budna zarad snova,
dozivajući nemim molitvama
tvoje usne da skinu prokletstvo.
Spokoj(s)na
Stojim spram čeljusti noći,
umor odapeo strele
osvojivši utvrđenje
sazdano od bdenja,
prepuštam se konjanicima
na putu zalazećeg Sunca,
do Obećane zemlje.
Odveć razapeta,
između želja i snoviđenja
misli razbuđene,
rasute po svemiru,
ponirem u oblak
što mi ruke pruža.
Toplinom daha,
titraj puls usporava
tananim mislima,
uspavanka diriguje
nedohvat ratnicima
večno budnim,
mekota predaje
tronu me prinosi,
Carstvu što oku
vidljivo nije.
Nesanica odbegla iz okova
u naručje majci,
umornim nemirima
briše bore,
veličanstvena odora spokoja
postelju sprema
na kapiji blaženstva,
praskozorje celiva
odmorne snove.
Hodala sam po kiši
što sa zemlje pada,
gledala strah u očima
izgubljenih ljudi,
koji se sudaraju sa odrazima
slika koje su pokupili,
u obrisu otrgnutog
vremena,
beznađe koje ih je neumitno
uvlačilo u ponor.
Dotakla sam bol,
tamo gde se izlivao
poput užarene lave,
kupeći sa sobom
sve što se životom zove.
Okusila smrt bez umiranja
gladnih duša koje vape,
kao prokletstvo bez kraja
za samo jedan zrak,
u svom košmarnom snu,
bogatom trpezom žuči i jeda
kojom ih je život pogostio.
Na domak svakog ugla,
trezvenosti i budnosti
razuma moga,
gledala kako bajke
gore u pepelu stvarnosti,
i nikoga sa željom
bistre kapi,
novu da napiše,
već plamen u ruci
ponosno drže.
Jedino što me držalo,
snagom neraskidive spone
koja povezuje
život od priviđenja,
je bila želja
za bitisanjem.
Borba,
za prvu suzu
u naručju blaženstva
prvi vazduh,
što bol,
u nedrima porađa.
U tom vrtlogu
platinastog odsjaja,
gde se ceo kosmos,
zaustavlja iskrom
jednog osmeha,
a prokletstvo poništava.
MISIJA
Sazdana
po Božjoj primisli,
sa privilegijom
koja obavezuje,
da dotaknem sve duše,
svijem ih pod skute,
bez razlike.
Nebeskim saborom
po proviđenju anđela,
dodeljena mi je misija
nosioca Svetlosti,
svedoka svih
rađanja i pogibija,
koje ni um ne može zamisliti.
Jedino što je izostalo
štit koji bi me odbranio,
od sopstvenog pada
kao svedoka
pred golgotom života.
Uz svu dobru volju
tih svetlucavih čestica,
koje su me spustile
u kolevku postojanja,
ipak sam čovek
od krvi i mesa,
koji u pogledu umire
za svako ljudsko stradanje,
blisko osećanje,
koje srce diriguje.
Ta veština dodira,
nevidljivih
udisaja i izdisaja
darivana mi je,
ali ne i vremenska
mogućnost zaustavljanja
momenta,
pre raspada atoma
da se povučem.
Stojim
na tronu sopstvenosti,
sama i nemoćna
da priznam
sa strahom u zubima,
da nikuda neću stići,
ali ne odustajem,
vredno je za svaku dušu se boriti.
Neumorna,
sa neprikosnovenom odlukom
što mi jutro iznova rađa,
da svojom aurom
dalje jurišam,
protiv tmine i ponora,
budno svesna da sam
samo tračak
koji baš nedostaje,
na trpezi tog bezdana.
Neprikosnoveni vladar
Misao mi malopre namignula,
prenula iz mreže
koja me ljuljala ravnodušnošću,
opsena glasa
šapnu mi da misli o meni,
i virtuozno odleprša
ka mestu odakle je potekla.
Svesna još jednog,
bezuspešnog pokušaja
da savladam glas,
koji stanuje u meni
okrenuh se na drugu stranu,
zaljuljah se još jače
ne bi li popucala i zadnja nit,
koja me sa njom povezuje.
Opet se prikazala,
drugog lica,
prepoznatljivog prizvuka,
baš kada sam je potisnula,
svrgnuvši je sa trona postojanja.
Spustila se domak trepavice,
da je u obrisu prepoznam
podsmešljivo podigla kapak,
i tu se uvukla.
Nastade ples raznobojnih sena,
od prozirno belih
do zagušljivo tamnih silueta,
nastala je čitava pometnja
u akvarelu višeglasja.
Bestelesno stanje,
sablažnjivog saznanja
neprimetna u centru zbivanja,
bez prava na odbranu.
Bačena rukavica sujeti u lice,
gordost mi masku nabacila,
na prvoj liniji fronta prkos povika
za nekrunisanom kraljicom razuma.
Misao se u munju pretvorila,
pogledom prekora
pri samoj pomisli,
neprihvatanja eminencije
neprikosnovene vladarke,
neopipljivog sveta u nama
sa dlana šapatom oduvala,
proglas neotuđivog vlasnika
“Ja sam tvoj početak i kraj
krug koji se nikada ne zatvara!”
Inercija
Pokušaj misli
da nametnu prevagu,
želja kuje zaveru sudbini
mimo letargije,
koja satire
iluziju živahnosti.
Nedodir spasa,
u talasu ničega
pena gorčine,
čežnja u vetar rasuta,
otuđena,
greben koji nedostaje
da makar na tren
duša zastane,
i okrene jedra
na drugu stranu.
Ćutanje praznine,
vapaj bega,
seme neizvesnosti
usađeno u beskraj nedoumica,
blizina saznanja
vraća jezgru svih
začetaka,
vanvremenska obmana
nedodir sopstvenosti.
Bezglas otimanja,
živimo li san
ili snivamo život,
idemo li zapravo negde
ili je kretanje
jedino moguće
u okvirima uma ?
Stanje duha,
neprolaz večnosti
materija kao štit,
skrnavljenje postojanja
jedine suštine,
u kojoj obitavamo
između dva sveta.
Istina je negde u sredini,
plus minus naše ose,
i usamljeno čeka
novu inerciju
da je ponosno sledi.
Klovn
Večeras prkosim,
bacam rukavicu
neverici u lice,
strah za rep hvatam,
bolu zaključavam vrata,
pa da vidim
ko će zoru dočekati.
Na trpezi
punoj luksuza,
smeši mi se utroba
moga lika maćeha,
koja cvili zamnom.
Zla kob sumnje,
iskusna domaćica
brižljivo pripremila,
gozbu koja se ne odbija,
do zadnjeg zalogaja,
progutane sigurnosti.
Jed u svom zamahu,
gorčina koja se razlila,
zavukla se pod prstima
kao trn,
u svaki nerv precizno pogađa,
sa neograničenim rokom
trajanja,
potmulog probadanja.
Zadnji trzaji
kao tikovi,
grče mi lice
adrenalin dijafragmu izjeda,
izvodim tačku
slepog hoda po žici,
cirkuska vratolomija
na stramputici,
lažnih ideala,
jeza u ulozi pogubitelja
sedi u publici.
Mađioničar
virtuoznog pakla,
sazdanog od strahova,
sakupljača želja
koje su izgubile vlasnika,
hladnog osmeha,
karte pruža.
Biraj!
Ponuda jedinstvena,
da me nahrani
sopstvenom gorčinom,
razuma
koji se bespomoćno
koprca,
ili napoji vinom iluzije.
Biraj!
Vrteška,
igra bez granica
sa predznakom
noćnih vukova,
obeležnih prokletstvom
večite gladi,
uzavrela krv koja ih mami
pri svakom otkucaju očaja.
Prasak!
Praskozorje
osvaja utvrđenje,
bezglavog ludila
bunila u tragu prošlosti,
koje su noćne zveri
odavno u prah pretvorile,
nudi mi novu iluziju
masku klovna,
kao adut,
uzmi ili ostavi !
Galop sumnje
Ko bi znao
razloge i povode
što te male spodobe,
rovare,
po našim glavama.
Tek što pomislimo
da smo ih sahranili,
naslute predah
jači nego ikad,
hvataju zamah
da provale,
u sve naše odaje.
Napune kazane,
dodaju začine
i svakojake đakonije,
da se miris slutnje
dugo zadrži,
u svakoj pori,
našeg razuma.
Pokrenu nemir,
vibracijom straha
koji se u najmanjoj
primisli javi,
vrtlog bezdana
koji nas poništava
i u prah pretvara.
Filigranski lagano
rovac veze,
po našim mislima
kompoziciju ludila,
u najdublje porube
prolazi i ostavlja,
seme razdora.
Aveti,
naših strahova,
lovaca na snove
kao predvodnici,
u povorci galopiraju
pogledom gladnih strela
radujući se golgoti.
Nemoćni i umorni,
od svoje pomisli
pogubljeni,
prepušteni zloj kobi
kao mamci,
sebe nudimo na trpezi
da nas nahrani,
otrovima sumnje,
kao iskrom života.
Seme beskraja
Ne ljuti se,
kada sa mojih usana,
odapete otrovne strele
bezglavo jure,
nemoćne pred osećajima
vekovima čuvanih utvrđenja,
od pogleda,
od dodira.
Ne slušaj oluju,
nemira iz grudi
koja čupa korenje,
zadnje mrve sigurnosti
duboko ispod ljušture postojanja
daleko od saznanja i priznanja,
znaj da pripadam tebi.
Ne ispuštaj me iz naručja
kada se grčevito otimam,
pogledima pokidaj
mreže od strahova,
odbegli korak vrati
u kolevku svilenih snova,
gde šapat miluje zebnje,
i u prah ih pretvara.
Nemoj se umoriti,
ludostima nazivati
pokušaje večnosti,
detinjeg srca
koje držiš na dlanu.
Ne napuštaj me nikada !
Posadi seme beskraja
večnog života na zemlji,
da prkosi svakom
prolasku i nestajanju,
na kapiji novostvorenih svetova,
nevidljivih ratova,
pobedničkom trubom kruniši
iskon ljubavi, kao dar Bogova.
Sveti greh
Letnje kiše,
razdevičile um
skinule maske nedodira,
u nedohvatu scenarija
stojim ogoljena pred tobom,
sasvim svoja,
prvi put.
Neotuđiva želja pripadanja
raširila ruke,
senzualnost vetra
po licu mi šara vlasi,
damari kao bubnjevi
najavljuju bujicu,
usnule čežnje grizu
svaku poru
pod koju se plamen dodira,
nedodirom utkao.
Prilaziš kao sena
koja preti da proguta
strast nezasitu,
hijena tvoga lika
uvlači u utrobu
titraj zadovoljstva,
umnožavajući ga
svakim uzdahom.
Sloboda tek osvojena,
uskovitlala orkane
počupala korenje,
davno postavljenih granica
smelosti i hrabrosti.
Osećam slabost koja snaži,
vatru koja pali tabane,
svaku kapljicu niz siluetu
probuđeni život
u varnici irisa,
principima zatvorio usta,
pokidao lance paradigmama
godinama usađivanih,
u devojačko srce.
Na stubu srama gorim željom,
niz kičmu svaki pršljen
jecajima progovara,
predajem se veličini
što u meni porađa zrelost,
nedohvat strasti u semenu,
dlanovi kao užarena stihija
slikaju virtuoznim kistom
po platnu neistraženom.
Kidam dah,
da ne prekinem čaroliju,
vabim neprolaz
u večnost beskraja,
položena pred tobom
grešna svetica, blagoslovena.
Pomilovanje
Ogledaš se u mom pogledu od porcelana,
jagodicama urezuješ godove
po dlanovima što se od sudbine kriju,
pri najmanjem uzdahu pomeraš paučinu
gde bdiju davno usnule čežnje,
starine davno zaboravljene
kao nepotrebnost današnjice.
Ćutim da uspavam krik,
zarobljen u čednosti
mimikrijom prikrivam tragove,
zverima što prete da opustoše
kolevku spokoja.
Hodam po precizno ucrtanim koordinatama,
zamišljena osa putanje bezizlaza
poznat osećaj bola uspavane navike,
potmulo žarište kao centar zbivanja
nezasite gladi duhova.
Grliš moja posečena krila,
lepiš ih poljupcima,
oslikavaš me najlepšim bojama,
iz tmine izvlačiš svetlost
prkoseći senkama prolaznosti.
Vragovima prošlosti nudiš
davno pojedenu patnju,
podmećeš im zalogaje gorčine
od kojih zastaje bilo,
prst u oči guraš strahovima,
sa lakoćom manevrišeš jezikom
uspavljujući strepnje.
A ja,
ja sam baš tebe čekala,
kupujući promašaje jeftinim iluzijama,
duboko u jezgru skrivena,
večno budna zarad snova,
dozivajući nemim molitvama
tvoje usne da skinu prokletstvo.
Spokoj(s)na
Stojim spram čeljusti noći,
umor odapeo strele
osvojivši utvrđenje
sazdano od bdenja,
prepuštam se konjanicima
na putu zalazećeg Sunca,
do Obećane zemlje.
Odveć razapeta,
između želja i snoviđenja
misli razbuđene,
rasute po svemiru,
ponirem u oblak
što mi ruke pruža.
Toplinom daha,
titraj puls usporava
tananim mislima,
uspavanka diriguje
nedohvat ratnicima
večno budnim,
mekota predaje
tronu me prinosi,
Carstvu što oku
vidljivo nije.
Nesanica odbegla iz okova
u naručje majci,
umornim nemirima
briše bore,
veličanstvena odora spokoja
postelju sprema
na kapiji blaženstva,
praskozorje celiva
odmorne snove.
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro cultura magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: contact_editor@diogenpro.com;
Narudžbe/Order: orderyourcopy@diogenpro.com
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: contact_editor@diogenpro.com;
Narudžbe/Order: orderyourcopy@diogenpro.com
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
