|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
|
|
|
Duško Domanović, Kraljevo, Srbija
Rođen u Kraljevu 1979, apsolvirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio zbirku poezije Nedelja popodne (Prometej, Novi Sad, 2005).
Objavljivao poeziju, prozu, likovnu, književnu i muzičku kritiku, erotske priče i priče za decu u časopisima Stanje stvari, Time Out, Neven, Kučke, na portalu Književnost.org, te u brojnim kataloškim publikacijama, monografijama i sl. Od 2002. godine radi kao novinar u brojnim domaćim medijima (Građanski list, Glas javnosti, Blic, Radio Novi Sad, Link...).
U pripremi zbirka kratkih priča Minut do sutra, zbirka poezije Veći od života i roman Dnevnik lepih stvari.
Dobitnik nagrade „Bogdan Mrvoš“ od Kluba književnika Kraljevo (2004) za najbolju kratku priču. Zbirka Nedelja popodne 2006. se našla u najužem izboru za „Brankovu nagradu“ Društva književnika Vojvodine.
Trenutno živi u Kraljevu, radi kao slobodan novinar.
Objavljivao poeziju, prozu, likovnu, književnu i muzičku kritiku, erotske priče i priče za decu u časopisima Stanje stvari, Time Out, Neven, Kučke, na portalu Književnost.org, te u brojnim kataloškim publikacijama, monografijama i sl. Od 2002. godine radi kao novinar u brojnim domaćim medijima (Građanski list, Glas javnosti, Blic, Radio Novi Sad, Link...).
U pripremi zbirka kratkih priča Minut do sutra, zbirka poezije Veći od života i roman Dnevnik lepih stvari.
Dobitnik nagrade „Bogdan Mrvoš“ od Kluba književnika Kraljevo (2004) za najbolju kratku priču. Zbirka Nedelja popodne 2006. se našla u najužem izboru za „Brankovu nagradu“ Društva književnika Vojvodine.
Trenutno živi u Kraljevu, radi kao slobodan novinar.
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
|
Alternativa subverziji dlake
...jeste subverzija ogledala samog. Direktno i bez dlake na jeziku, ali sa dlakom ne samo u mošnjama već i u mislima vlastitim, Duško Domanović je rođen u godini i u istoj državi kada je gl. i odg. urednik ovog magazina napisao prve pisane retke književnosti što hode. Danas su i jedan i drugi u različitim državama - žive na prostoru što nekada jedan bješe, različitih godina jesu, ali i dalje množini jednine teže. Oni ne vuku potrošene živote, jer nada je u pjesmi. I ETIDI, i FUSNOTI. Jednini umjetnosti riječi što književnost jeste. I mora biti. Brutalnost riječi koje udaraju u oči i um pretpostavljenih nakana dok čitah studiju života, a neko je pjesmama nazva, i nije ništa drugo do vapaj životu što stremi. Životu koji jeste nekada bio da bi nestao u vatru ludila rađajući se iznova pjesmi težeći. Pjesmi koja oprost ne daje, ali ga ni ne traži. Oklopdžić ispija kafu sa Bukovskim dok Jongova iščekuje početak prikazivanja filma "Ničija zemlja". Zaista, ko je prvi počeo? A ko će završiti? Odgovor je zameo vjetar. Isti onaj vjetar koji će objedinjavanje različitosti unutar DIOGEN pro kultura magazina ponovo stvoriti. Samo što će to ovaj put umjesto bure rasula, biti maestral nadanja. Kao alternativa subverziji dlake. Riječ urednika Sabahudin Hadžialić |
An alternative to subversion of hair
...is the subversion of the mirror itself. Directly and without mincing words, but with the hair not only in the scrotum, but within his own thoughts, Dusko Domanović was born in the year and in in the same state when Editor in chief of this magazine, wrote the first lines of art writing. Today they are both in different countries - live in a place that once upon a time was one, they are of different years of age, but still heading towards the plural of singular. They do not pull their consumed lives, because hope is in the poem. And in ETUDES, and in FOOTNOTES. Singular art of words as literature is. And must be. The brutality of the words that strike the eye and mind of presumed intentions while I red a study of life, and some called that his poems, is nothing but a cry of life that strives to be. Life that once was and disappeared into the fire of madness being born again and seeking for a poem, again and again. Poem that forgiveness is not giving, but it does not even sought for. Oklopdžić sipping coffee with Bukovski while Mrs. Jong waits until the beginning of the film "No Man's Land". Indeed, who started first? And who will end up? The answer is gone with the wind. Same wind that will merge the diversity of cultures within DIOGEN pro culture magazine will re-create. Just what will it this time instead of scattered storms, be a breeze of hope. As an alternative to subversion of the hair. Editor's word Sabahudin Hadzialic |
|
Etida
Ili kičma il’ guzica Nešto se podmetnuti mora Od glave odavno ’leba nema To već znaju i vrapci na grani A i da ne znaju – boli ih kurac Oni se ne bave genetičkim inženjeringom Ukrštanjem ideja I preimenovanjem stvari I sasvim im je dovoljno Da zobaju svoje mrve Svoje crve Il’ šta već I da povremeno zaskoče Svoju vrabicu Il’ tuđu I za to im se jebe Ko što im se jebe uglavnom za sve I za mene naravno I za to što već šestu noć zaredom Glođem nožne prste Jer nemam za pivo Dok gledam filmove o američkim pesnicima Koji po ceo dan jebu i piju viski I kojima se Kao i vrapcima Jebe za sve ostalo I za sve ostale Za milione onih Koji bi noćas da vrište Sklupčani u smotuljke straha Iza prozora koji ne dihtuju Ali se boje da ne probude komšiluk Pa onda razrogačenih očiju U tišini gutaju Sve svoje buduće užase Sve tuđe buduće užase Nadajući se da će jednom Na sve to oguglati Ali se to ne dešava Jer oni jednostavno nisu Američki pesnici Koji tuguju uz viski U pauzi između dva snošaja Dok im se kita ne digne I dok opet ne zaborave Na one koji će ustati Ujutro u šest Da nahrane mir u svetu Svojim prljavim rukama I da se vrate pred mrak Da vole svoje znojave lepotice Na jeziku Holivuda Koji je Gilgameša proglasio za idiota Svakako Ja nisam genije Niti se time zanosim Pametan sam tek toliko Da znam da nisam prepametan I ima mnogo stvari koje ne razumem Ne razumem zašto reke uopšte teku Ako su već toliko vodoravne Ne razumem boje na zastavama Ne razumem ćoškove na logičkom kvadratu I ne umem da zamislim Kvadratni koren iz minus jedan Ne razumem pse koji se vraćaju kući Ni ljude koji piju malo pivo I ne razumem još mnogo toga Sebe ponajmanje A od onoga što razumem Ne mogu ni poparu skuvati Tek pregršt presnih pitanja Na koja ne umem da odgovorim I opet sve u krug A nisam neki namćor Ni baš toliko blesav Da povremeno ne poželim Sve to što ne razumem Da katkad recimo izađem Na naslovnoj strani Da vozim bicikl s kočnicama Da imam kuću s dvorištem I dvorište sa kerom I kera sa sjajnom dlakom I neko klempavo derle Da mu pričam kako je sve sranje Dok mu se toliko ne smučim Da pobegne od mene I da razume sve ono Što ja nikada nisam Da usput recimo sanjam Nešto sasvim malecno Farmu šumskih kornjača Ili plantažu hrizantema Ili buđenje uz šuštanje mora Kraj kakve žene koja drži do sebe Katkad se bavim pitanjima I to ode predaleko A vozovi mi pod prozorom prolaze Pravi vozovi Pod pravim prozorom Kao u kakvoj jeftinoj pesmi Ja želim da pišem pesme Ali ne i da ih živim I u tome je sav nesporazum Pesme o prevarenoj deci Što se sa iglom u ruci Kotrljaju po železničkim stanicama I umiru u tridesetoj Uz šaku lepljivih suza No sve to nema smisla Na mojim belim zidovima Umesto iscrtanih mapa Stare rupe od rajsnadli Jedu zalutale komarce U susednoj sobi Uspavljuje se majka Sa proširenim venama I istopljenom kičmom Dok otac gleda Trenutak istine Žaleći što nikada nije prevario ženu Ja sam tu tek Da mi ne bude jasno I s tim sam se nekako pomirio Mada me povremeno izudara Kakav bahati vozač Il’ borci za ljudska prava Il’ nezavisni novinari Il’ američki pesnici Lovci na jelene Uzgajivači činčila Ćelavi PR-ovi Koji jebu u čarapama Ljudi koji su me zaboravili Žene koje me nisu zapamtile Deca koja jedu lepak umesto sladoleda TV koji dodeljuje Nobelovu nagradu Nekom ko nema pojma da ja postojim Feministkinje koje ni pičku ne bi počešale Zbog moje prve komšinice Koju je muž upravo odvalio od batina A koja ne govori četiri jezika I koja posve izdresirano kroz smeh kaže „Sigurna kuća? Nek drže jezik za zubima!“ A onda pokušava da zaspi Uz hrkanje svog majmuna Dok joj pod prozorom ne zacvrkuću Prvi bezbrižni vrapci Koji uglavnom znaju sve A i da ne znaju – boli ih kurac Oni se ne bave stvarima Od kojih boli glava 100% Jebe se meni Za metafizički bol Veltšmerc-rikverc I ostala govna Nije to nikakva metafizika Već fizika par ekselans Hemija ponekad dobro dođe Matematika ne dolazi u obzir Matematikom se uglavnom bave pesnici Kad srieu kliču i nariču A zapravo računaju Koliko smeju da potroše I kome treba da popuše Da večni život prištede Za neke bolje dane Pa žive po trista godina Pevajući o smrti Veltšmercujući i švercujući Nabodem ih osedele Na mladost moju promašenu A ja još skupljam Prašinu sa đonova Da pred fukarom Zametnem tragove Izmišljajući uzaludno Nove galaksije i gradove Iscentrifugiranog mozga U mrtvom uglu beskraja Dok točak istorije tandrče U kablu kablovske televizije I kažem opet blesavo Nije to nikakva metafizika Već fizika par ekselans To kad me noć Ko kurva Raspali flašom po glavi Pa mi iz otvorenih očiju Krv presoljena pokulja Jer jednom Kad zagrizeš nebo I zube o njega polomiš Znaćeš kako je nestvarno Stvarnije od svih stvarnosti Svetovi se dodiruju U onom nedodirljivom Dani se mere vekovima Mrak kroz mrakove urla Deca prose po ćoškovima Žene se prodaju na rate Dok se anarhisti nadvlače Antiglobalisti umrežavaju Jedući toplu supu U gaćama 100% pamučnim |
Fusnota
Nije to tako jednostavno Kako se može učiniti Jednostavne se stvari Jednostavnima događaju A ja sam previše zamršen Da bih se pojednostavio I previše poseban Da bih o sebi mogao govoriti uopšteno Ti verovatno misliš Da sam suviše mali Za sve te velike reči Za zvezde i za nebesa Za okeane prašine Što mi se nozdrvama valjaju A eto Ja ipak pričam Ako ni o čemu drugom Ono bar o tišini I rekoh nije to tako jednostavno Ko što ti može izgledati To što me nešto vodi A ne znam šta me vodi Niti kuda me vodi Znaš Ja mogu danima i večnostima Brbljati o dugama i vulkanima I o jalovoj slobodi Koju su nam za zenice prišili Da nam zaklanja Sunce Mogu tupiti o travama Mogu guditi o vetrovima O Amsterdamu i o Parizu I o svim drugim svetovima Koji jednako ne postoje I isto mogu ćutati O svemu što me ne čuje O peračima prozora O beračima duvana O keš kreditima O fabrikama oružja O kovačnicama metalnog novca O livnicama metalnih kovčega O O O O svačemu O ničemu Nekad sam uistinu znao Reč da te njome rodim I znao ćutanje Da te u ništa pretvorim Danas sam tek siromašno sveden Na ovih nekoliko čvorova U koje sam se vezao Pripitomljen Čist Sterilisan Tih kao fabrika u pauzi za doručak Vrištanje u snu se ne računa Uostalom Sve ono što se ne čuje broji se u tišinu Ili se nigde ne broji Istina Katkad još sanjam Sanjam Bajrona i Grke Sanjam zore na pučini I kamene staze koje nekuda vode I sanjam zapuštena groblja Zarasla u maslačak Vetar je moj putokaz Patuljci neustrašiva družina Imamo duge brade U pletenicama za pojas zadenute Stružemo žuljeve s dlanova Da od njih krčme zidamo Uveče grlimo raštimane harfe Promuklo pevamo I nazdravljamo bučno Onda zaspimo na gomili Razdrljenih košulja No budim se uglavnom sam Da doručkujem žilave iznutrice Svojih ostarelih proleća Imaju kiseo ukus hrastovine Natopljene rakijom Znaš Ja sam sve svoje najlepše uspomene Tek tako iz dosade izmislio Da ih cedim ko masne čirove Po tepisima promašenih godina Jedino sam za tebe Želeo da postojiš Onako stvarno postojiš Kako već i postoje Stvari koje postoje Kao nuklearne bombe Kao naduveni stomaci Kao polja crvenih makova Ponekad sebe kupujem Ponekad pevam uspavanke Treba čekati kažem Preknoć se mora ne isušuju Mnoge su lomače gorele Da bi se Zemlja zavrtela Ali ni to ne vredi Čekanje je za dokone Od mene galaksije žive Svaki put kad zatvorim oči Jedno nebo ostane gladno I zato moram da pričam Ako ni o čemu drugom Ono bar o tišini I nije to tako jednostavno Ko što se može učiniti Jer nije mala stvar Vremenu obale crtati Ni progovoriti vriskom Koji se ćutanjem brani Antipesma Zakoljite harmonike Raštimujte klavire Siročad govnima nahranite Mrtve pesnike u logore proterajte Streljajte travu i opalo lišće I mladim šumama zelenim Amputirajte gnezda Neka se glave kotrljaju Niz korita laserskih reka Nek kučke postanu muze Neka se majke prokurvaju Spalite Majakovskog Osedlajte Crnjanskog I proglasite Kurac Za gospodara pesnika U borbi protiv Meseca Zagorelog i kilavog Što prska belu svetlost Po dupetima feminista Postavite nagazne mine Pred zadimljenim kafanama Što ispljuvavaju pijance U sveže pročišćen vazduh Da ne zapovraćaju vetar Da ne zapišaju nebo Po kome hrabro onanišu Zaštićeni svedoci Tako se piše pesma Tako se postaje besmrtan Ponekad mi se čini Da je smrt najzad pobeđena Bože, koliko onih Koji nikad ne umiru! A ja bih ipak hteo Da bar još noćas otplačem Nad kakvom posve jeftinom Reklamom za deterdžent Nad korom bajatog hleba Kojom sam beton nahranio (A za koju će tiho Usta neka daleka Već pomodrela i suva Zauvek ostati gladna) Da skinem kapu zvezdama I da usnule jablanove U smrznuta čela poljubim Da neku nikome poznatu Molitvu vetru otpevam Za sve kuštrave dečake I zaklane uspavanke Za izvađene materice Za ugašene vulkane Za brata Jonu Potapova I ono njegovo kljuse Za Jesenjina Za Čehova Za sve nerođene planete Za moje neizlizane đonove Što nepoljubljene drumove vrište Da sanjam okeane Da sanjam plave cvetove Da sanjam plave svetove I plave snegove I plave oblake I plave bogove I plave drugove Da ispod rasklimanih stolova Krvavih očiju bauljam Da trčim Da pevam Da urlam Pa makar nikad i nikad Nijedan stih ne nažvrljao Kome još treba besmrtnost? Samo su pokojni spokojni I evo opet čeprkam Po davno umrlim danima I evo opet se bojim A ne smem da se bojim Vučem na grbavim leđima Potrošene živote Ubeđujući sebe Da ih još uvek živim I onda opet ćutim Imitirajući reči Iako znam da su reči tu Tek da obesmisle neizrecivo Još samo psi u prazno laju Karavani su već odavno prošli |
 |
 |
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro culture magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
