|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
|
|
|
Goran Vučković, Negotin, Srbija
Rođen je 3. januara 1965. godine u Negotinu. Piše poeziju i prozu, sakuplja narodne pesme, priče, poslovice i izreke iz Timočke krajine.
Poeziju objavljuje u zbornicima, listovima i časopisima (Krajinski vidokrug, Timok, Buktinja, Bdenje, Razvitak,Danas Knjižnjvnost, Haiku novine, ...), Zastupljen je u nekoliko antologija. Jedan je od osnivača Književne omladine Negotina, Krajinskog književnog kluba i Odbora za zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa opštine Negotin. Aktuelni je sekretar Umetničkog udruženja Krajinski krug.
Urednik je časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja, urednik i pokretač Plamička, kutka za decu, koji izlazi kao podlistak časopisa Biktinja. Saradnik je časopisa za decu predškolskog uzrasta Pčelica.. Objavio je zbirke pesama Korak do pesništva, Zavičajna zvona zvone, Pevanje i nemlje i zbirke poezije za decu Šarenilom kroz detinjstvoi Nešto iz rukava. Priredio je izbor tekstova o knjigama profesora Koželjca, Koželjčevo delo u svetlu knjižnjvne kritike. U štampi mu je zbirka pesama za decu Snovi i maštanja a u pripremi knjiga razgovora sa dr Ljubišom Rajkovićem, Svitac iz Koželja. Priređuje antologiju timočkih pesnika pod nazivom Zvuci timočke lire.
Autor je dokomuentarnih TV emisija: Vodenice na Zamni, Krajinska berba i Smedovački božole i dokumentarnog filma Darodavac ili samo Adam od Krajine koji je snimljen u saradnji sa Adamom Puslojićem i Žikom Mihajlovićem.
Dobitnik je književnih nagrada: Dositej Novaković, Mirko Petković i povelje Blagodarje, Udruženja knjižnjvnika Srbije. Član je Udruženja književnika Srbije.
Bavi se grafičkim dizajnom. Živi i radi u Negotinu.
Poeziju objavljuje u zbornicima, listovima i časopisima (Krajinski vidokrug, Timok, Buktinja, Bdenje, Razvitak,Danas Knjižnjvnost, Haiku novine, ...), Zastupljen je u nekoliko antologija. Jedan je od osnivača Književne omladine Negotina, Krajinskog književnog kluba i Odbora za zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa opštine Negotin. Aktuelni je sekretar Umetničkog udruženja Krajinski krug.
Urednik je časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja, urednik i pokretač Plamička, kutka za decu, koji izlazi kao podlistak časopisa Biktinja. Saradnik je časopisa za decu predškolskog uzrasta Pčelica.. Objavio je zbirke pesama Korak do pesništva, Zavičajna zvona zvone, Pevanje i nemlje i zbirke poezije za decu Šarenilom kroz detinjstvoi Nešto iz rukava. Priredio je izbor tekstova o knjigama profesora Koželjca, Koželjčevo delo u svetlu knjižnjvne kritike. U štampi mu je zbirka pesama za decu Snovi i maštanja a u pripremi knjiga razgovora sa dr Ljubišom Rajkovićem, Svitac iz Koželja. Priređuje antologiju timočkih pesnika pod nazivom Zvuci timočke lire.
Autor je dokomuentarnih TV emisija: Vodenice na Zamni, Krajinska berba i Smedovački božole i dokumentarnog filma Darodavac ili samo Adam od Krajine koji je snimljen u saradnji sa Adamom Puslojićem i Žikom Mihajlovićem.
Dobitnik je književnih nagrada: Dositej Novaković, Mirko Petković i povelje Blagodarje, Udruženja knjižnjvnika Srbije. Član je Udruženja književnika Srbije.
Bavi se grafičkim dizajnom. Živi i radi u Negotinu.
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
|
"Ubijanjem ako pobedite/
to je poraz veći od pobede" Unutar blagosti žestica čeka, dok rimovani odjeci istini streme. Pred nama je razgrnuti pjesnik realiteta koji ne skriva suštinu iskaza unutar čudnih metafora i zatajenih poređenja. Jednostavno, jasnoćom plijeni. Bilo da pjeva "velikim" ili "malim". No, ko će reći kome, uostalom, ovaj pjesnik pjeva? Sebi, i......? Riječ urednika Sabahudin Hadžialić 09.04.2012. |
"If you win through killing/
it is a defeat bigger than a victory" Within gentleness vehemence is waiting while rhyming echoes aspires towards the truth. In fornt of us is flaring poet of the reality who is not hiding the essence of the statement inside the strange metaphors and hidden comparisons. Simply, he captures through the clarity. Whether singing to "big ones" or "small ones." But who will say to whom, after all, the poet reads? To himself, and.....? Editor's word Sabahudin Hadzialic 09.04.2012. |
|
DARODAVAC latinica
Adamu Puslojiću Izorah brazdu zemlje zdravice, iz brazde izniče pesma. Rodne li godine - pomislih - biće dovoljno meni i onima koji nisu ništa izorali. Evo pesme narode - rekoh, a prolazila je masa nezainteresovanih. Evo pesme ljudi! – uzviknuh jače. Koliko košta? – pitaju iz rulje. Badava je, džaba, uzmite, šta će pesniku tolike pesme ... Tad stvorih gužvu i grabež, ne osta ništa. Samo pregršt reči jedva sačuvah, sad ih u novu brazdu sejem, ne bi li mi ponovo pesma rodila. PEVANJE I NEMLJE Kako nem da pevam, magla mi u oku, Nesanica moja zore zavarava. U tvome pogledu ja tražim pritoku, Lobanja mi stoji gde je bila glava. Pesmu koju čuješ iz grla slavuja, to je moja tuga, moj muk, moje nemlje, što na mene laje kao besna kuja i iznova niče iz jalove zemlje ... Ove tople kiše što nam suton kvase, to su moje suze, rosa moga plača; umesto da sjaje, one zvezde gase da mi zatru senku što s tobom korača. OPOMENA krv se moja u žilama ledi od svih ljudskih jama i grobnica opominju iz zemlje pogledi iskopane oči kvase mrtva lica sad ne sreću ni gavrani vrani ljudsko meso gadi se i njima s neba mole vešani zaklani za mir večni mrtvim i živima i ribe su već leševa site mutne reke od jeze se lede ubijanjem ako pobedite to je poraz veći od pobede BAŠTINIK ILI KOŽELJSKI DAR Ljubiši Rajkoviću Koželjcu Otključane kapije mrtvih nekropola, i okajan usud mnogih nesrećnika, preplevljen je korov nanizanih polja, odleđena pesma staroga zvonika. Miris zaborava i belog tamjana, nadživeće rime ovoga vremena, zapupila opet osušena grana, ledina prepuna rodnoga semena. Zapisana pesma zlatouste ptice, i radost i tuga devojačkog plača, dok letina nova seje se i niče, miriše na stolu pečena pogača. IZLEČENJE Bojanu Šarčeviću Noć je a ja san ne snevam. Prolaze vekovi u mojoj nadi i slutnji, u mojoj veri i očaju, u mojoj ćutnji. Zadnje mi umiru reči, i ječi majka, Gora, od bola, suzama svojim vida ti rane, moj Gorane! _____________ Još šaku aspirina i vina - prepiši meni skitnici i pesniku. Kateterom do moje krvi, da njome ispišem pesmu još neispevanu i ranu zalečim ljutu. Ja bdenjem novi dan budim u praznom kutu, da beli moj osvetli čaršav i moja vrata, noć je a san i ne slutim, uveren u izlečenje i njegov zavet u Hipokrata. SIZIFOVANJE ILI PESNIČKA BESMRTNOST Zoranu Vučiću Ovaj grumen zemlje, ovo parče Srbije na Istoku, deo Timoka i zavičaja, satkanih u ovu pesmu - temelj su moga Korinta! Tako sam Zevsa obmanuo, željan da mramor uz breg uspenjem ne bih li smrt izbegao. MOJ OTAC I MATI Majci Nikolini i ocu Radiši Naleglo nebo planinu moćnu, k’o crna ovca belo stado, kad mati moja vunu prede, K’o bela vrana crno jato, dok otac moj letinu brani – k’o moja pesma nespokojstvo. LEGETSKA NOĆ U noć neizvesnu, u svesno smrtoljublje, u neku reku neznanu, tonu sve dublje. Nikad se više u svom Timoku ogledati neće. Kraj njega samo kopneće sveće i cveće letobudno – nije uzaludno! Život ne vredi ništa, sada je smrt na ceni, Legetsko polje[1] u nedra ih prima. [1] Легетско поље налази се на обали Саве код Сремске Митровице. На Легету је страдала Тимочка дивизија пропозиваца у Првом светском рату. REČKA[2], REČ REČITA Na čelu mi ta reč žigosana, u misli mi ona često svrati; poznata je, al’ mi k’o neznana - negde ode pa se opet vrati. Nevernom mi ona veru nudi, nudi nadu kojoj se ne nadam; pesma moja sudbinom zlohudi pa posrćem, i padam, i stradam. Za nju nemam ja reč zamenicu, odjekuje i kad sam bez glasa, i dok tonem u noć zlosutnicu, spasava me i kad nema spasa. [2] Речка – село у Источној Србији надомак Неготина ČESNICA Razorane brazde po očevim starim dlanovima. Žega o Petrovdanu - zlatno zrno žeteoca. Nabujali potok, potom, pokreće vodenični kamen. Tek mi o Božiću majčina vrela česnica ogreja ruke. U PRASKOZORJE Između sna i jave, tanke su niti. Zoro puna proleća, osećam tvoj dodir, slutim tvoju sen i brinem: da li će moja pesma u tvom sluhu prenoćiti? KLETVA Prolazim pored tvojih prozora, tvoje senke, tvojih jorgovana. Ne vidiš me, sakrila me jutarnja izmaglica. Mesec je svedok ako je u zoru kadar da istinu kaže. Prolazim i vreme prolazi ... Ne znam čija me je kletva zadesila. SIMONIDIN VID Iz detinjstva dođe hodom rastajanja, a u tvome pogledu tuga zalivena. Vekovima zaboravljena tvoja tama, sudbina freske il’ usud kraljice? Kad se dva sjajna bisera skotrljaše portom Gračanice: tad si progledala! ROKSANDINE SUZE Nadživeo sam milost i nemoć, i noć. Pa sad oči krotim izgubljene, i reč svoju, tugom rasvešćenu. Još jedno sam jutro izjutrio. Kraj prestola Silnog cara, mesto dara, Roksandine suze sjaje, a daljina iskušava često mene, moj san, javu, uspomene... Da l’ mi lažnu nadu daje? Raznizanim poljem žurim do tog carstva, do tog sveta, gde mak cveta, da ga spazim: niz obalu Dunav huči - a Vardar bih da pregazim. ISPOVEST JEDNOG PESNIKA ja sam draga moja pesnik bez ideje samo mali čovek bez volje i nade ja vremena nemam za sve odiseje tarapane gužve i glupe parade čovek sam bez želje da ponovo želim vernik da verujem milujem i ljubim sa sudbinom svojom ja večeras delim i ono što nemam i ono što gubim ja bez misli mislim ćutanjem govorim bez poljupca ljubim bez uzdaha dišem i dugo se tako sam sa sobom borim bez ideje ja sam bez olovke pišem PAS hladan vetar lomi opustele gore u velikom snegu gladno pseto leži još je cela večnost do rumene zore ponesen u nebo zalaje zareži zavija i cvili kao dete plače sanja pseći život u cvetnome sadu mraz lagano steže sve jače i jače i ruši mu tako i poslednju nadu svanula je zora hladnija no juče leži mrtvo telo napaćene kere a mlado ga pseto radoznalo vuče i u život ide pun nade i vere PRE I POSLE BITKE Jezde vranci niz polje široko, bedevije njište pod mamuzom. Na sečivu sija mi se oko, bitku bijem perom i topuzom. Gori zemlja, sela i gradovi, pod kulašem trupla nepomična. Mrkovu se zategli amovi pa ne vidi div-junaka dična ... Po polju se sad devojka šeće ne bi l’ kome izvidala rane, svog viteza živog naći neće, skupljaju se gavrani i vrane. Ugledala Damnjanov Zelenka, a on pogled savio do trave, na Kosovo spustila se senka, pod kopitom i krune i glave. ODGOVOR NA TUŽNU LJUBAVNU PESMU za Nikitu Staneskua, poshumno Opet je zora osvanula nova i ako sam juče sahranio sebe u kolekvku nekog nesretnog još nerođečeta. Iznova je zamirisala moja livada i ako su juče besni kosači bezosećajno tlačili njeno zelenilo. Iz moga oka opet blsta suza, veća od svih reka, od svih mora i ako je od tuge juče presahla. Ponovo padaju kiše, listaju gore, devojke se smeju, na Kalimegdanima Sreteni sreću traže. A ja mrtav i svestan koliko su laži slatke, koliko su zablude lepe i da nismo postojali. Kad bi bar velika bela ptica ponovo snela mesec na nebo. U TUĐOJ KOŽI Zoranu Radmiloviću Kao Tepis gospodari na daskama. Ne igra rolu, već scenu stvara: talentom i ljubavlju, nadahnut, pun zanosa i žara. Sa različitim ulogama - različit, u različitosti prepoznatljivo isti. Tu gde je on - tu je i scena. Scena je on! Spustila se zavesa za njim. Oprostio se srdačno od kralja Ibija, od Radovana, od svoje publike i krenuo u nepoznati teatar da tamo večnu ulogu igra. A odjekuje balkon, parter, loža. Aplauz još traje! On ga čuje i vraća se u Zaječar, svake godine u isti dan. SMRTOLJUBLJE Slučajno sam je sreo, al’ tad sam hteo da susret duže traje, da se ne kajem, da se ne kaje ... Da svaka minuta za minut bude duža jer ona je imala muža, baš kao Lorkina „Neverna žena“, dva crna ugarka i osmeh na licu. Tada, pamtim, k'o da govori sada, zvonkim mi glasom rekla: „Povedi me sa sobom do neke tvoje reke.“ Uzeh je za ruku, krenula je lagano za mojom senkom, kao jagnje na klanje. Dok njene reči moju reku plave, i na reci ljulja napuštena skela, ona je mene preotela, s druge obale, pa sad bez glave za njom krotko stopala pratim. I neću da se vratim, da svoju skinem glavu sa jedne tanke grane, nek tamo ostane, neka se goste vrane. A ako se nekada okrene, bez onih ugaraka bez onog osmejha, lika, i bez zvonkog glasa mi kaže: „Gde ćeš, nesrećniče, nisam ta koju tražiš, tebi se muti slika.“ Ko ljubiti zna, moći će da shvati da je svesno ubila pesnika i obezglavljenog će me prepoznati ... 
|
ДАРОДАВАЦ ћирилица
Адаму Пуслојићу Изорах бразду земље здравице, из бразде изниче песма. Родне ли године - помислих - биће довољно мени и онима који нису ништа изорали. Ево песме народе - рекох, а пролазила је маса незаинтересованих. Ево песме људи! – узвикнух јаче. Колико кошта? – питају из руље. Бадава је, џаба, узмите, шта ће песнику толике песме ... Тад створих гужву и грабеж, не оста ништа. Само прегршт речи једва сачувах, сад их у нову бразду сејем, не би ли ми поново песма родила. ПЕВАЊЕ И НЕМЉЕ Како нем да певам, магла ми у оку, Несаница моја зоре заварава. У твоме погледу ја тражим притоку, Лобања ми стоји где је била глава. Песму коју чујеш из грла славуја, то је моја туга, мој мук, моје немље, што на мене лаје као бесна куја и изнова ниче из јалове земље ... Ове топле кише што нам сутон квасе, то су моје сузе, роса мога плача; уместо да сјаје, оне звезде гасе да ми затру сенку што с тобом корача. ОПОМЕНА крв се моја у жилама леди од свих људских јама и гробница опомињу из земље погледи ископане очи квасе мртва лица сад не срећу ни гаврани врани људско месо гади се и њима с неба моле вешани заклани за мир вечни мртвим и живима и рибе су већ лешева сите мутне реке од језе се леде убијањем ако победите то је пораз већи од победе БАШТИНИК ИЛИ КОЖЕЉСКИ ДАР Љубиши Рајковићу Кожељцу Откључане капије мртвих некропола, и окајан усуд многих несрећника, преплевљен је коров нанизаних поља, одлеђена песма старога звоника. Мирис заборава и белог тамјана, надживеће риме овога времена, запупила опет осушена грана, ледина препуна роднога семена. Записана песма златоусте птице, и радост и туга девојачког плача, док летина нова сеје се и ниче, мирише на столу печена погача. ИЗЛЕЧЕЊЕ Бојану Шарчевићу Ноћ је а ја сан не сневам. Пролазе векови у мојој нади и слутњи, у мојој вери и очају, у мојој ћутњи. Задње ми умиру речи, и јечи мајка, Гора, од бола, сузама својим вида ти ране, мој Горане! _____________ Још шаку аспирина и вина - препиши мени скитници и песнику. Катетером до моје крви, да њоме испишем песму још неиспевану и рану залечим љуту. Ја бдењем нови дан будим у празном куту, да бели мој осветли чаршав и моја врата, ноћ је а сан и не слутим, уверен у излечење и његов завет у Хипократа. СИЗИФОВАЊЕ ИЛИ ПЕСНИЧКА БЕСМРТНОСТ Зорану Вучићу Овај грумен земље, ово парче Србије на Истоку, део Тимока и завичаја, сатканих у ову песму - темељ су мога Коринта! Тако сам Зевса обмануо, жељан да мрамор уз брег успењем не бих ли смрт избегао. МОЈ ОТАЦ И МАТИ Мајци Николини и оцу Радиши Налегло небо планину моћну, к’о црна овца бело стадо, кад мати моја вуну преде, К’о бела врана црно јато, док отац мој летину брани – к’о моја песма неспокојство. ЛЕГЕТСКА НОЋ У ноћ неизвесну, у свесно смртољубље, у неку реку незнану, тону све дубље. Никад се више у свом Тимоку огледати неће. Крај њега само копнеће свеће и цвеће летобудно – није узалудно! Живот не вреди ништа, сада је смрт на цени, Легетско поље[1] у недра их прима. [1] Легетско поље налази се на обали Саве код Сремске Митровице. На Легету је страдала Тимочка дивизија пропозиваца у Првом светском рату. РЕЧКА[2], РЕЧ РЕЧИТА На челу ми та реч жигосана, у мисли ми она често сврати; позната је, ал’ ми к’о незнана - негде оде па се опет врати. Неверном ми она веру нуди, нуди наду којој се не надам; песма моја судбином злохуди па посрћем, и падам, и страдам. За њу немам ја реч заменицу, одјекује и кад сам без гласа, и док тонем у ноћ злосутницу, спасава ме и кад нема спаса. [2] Речка – село у Источној Србији надомак Неготина ЧЕСНИЦА Разоране бразде по очевим старим длановима. Жега о Петровдану - златно зрно жетеоца. Набујали поток, потом, покреће воденични камен. Тек ми о Божићу мајчина врела чесница огреја руке. У ПРАСКОЗОРЈЕ Између сна и јаве, танке су нити. Зоро пуна пролећа, осећам твој додир, слутим твоју сен и бринем: да ли ће моја песма у твом слуху преноћити? КЛЕТВА Пролазим поред твојих прозора, твоје сенке, твојих јоргована. Не видиш ме, сакрила ме јутарња измаглица. Месец је сведок ако је у зору кадар да истину каже. Пролазим и време пролази ... Не знам чија ме је клетва задесила. СИМОНИДИН ВИД Из детињства дође ходом растајања, а у твоме погледу туга заливена. Вековима заборављена твоја тама, судбина фреске ил’ усуд краљице? Кад се два сјајна бисера скотрљаше портом Грачанице: тад си прогледала! РОКСАНДИНЕ СУЗЕ Надживео сам милост и немоћ, и ноћ. Па сад очи кротим изгубљене, и реч своју, тугом расвешћену. Још једно сам јутро изјутрио. Крај престола Силног цара, место дара, Роксандине сузе сјаје, а даљина искушава често мене, мој сан, јаву, успомене... Да л’ ми лажну наду даје? Разнизаним пољем журим до тог царства, до тог света, где мак цвета, да га спазим: низ обалу Дунав хучи - а Вардар бих да прегазим. ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ ПЕСНИКА ја сам драга моја песник без идеје само мали човек без воље и наде ја времена немам за све одисеје тарапане гужве и глупе параде човек сам без жеље да поново желим верник да верујем милујем и љубим са судбином својом ја вечерас делим и оно што немам и оно што губим ја без мисли мислим ћутањем говорим без пољупца љубим без уздаха дишем и дуго се тако сам са собом борим без идеје ја сам без оловке пишем ПАС хладан ветар ломи опустеле горе у великом снегу гладно псето лежи још је цела вечност до румене зоре понесен у небо залаје зарежи завија и цвили као дете плаче сања псећи живот у цветноме саду мраз лагано стеже све јаче и јаче и руши му тако и последњу наду сванула је зора хладнија но јуче лежи мртво тело напаћене кере а младо га псето радознало вуче и у живот иде пун наде и вере ПРЕ И ПОСЛЕ БИТКЕ Језде вранци низ поље широко, бедевије њиште под мамузом. На сечиву сија ми се око, битку бијем пером и топузом. Гори земља, села и градови, под кулашем трупла непомична. Мркову се затегли амови па не види див-јунака дична ... По пољу се сад девојка шеће не би л’ коме извидала ране, свог витеза живог наћи неће, скупљају се гаврани и вране. Угледала Дамњанов Зеленка, а он поглед савио до траве, на Косово спустила се сенка, под копитом и круне и главе. ОДГОВОР НА ТУЖНУ ЉУБАВНУ ПЕСМУ за Никиту Станескуа, посхумно Опет је зора осванула нова и ако сам јуче сахранио себе у колеквку неког несретног још нерођечета. Изнова је замирисала моја ливада и ако су јуче бесни косачи безосећајно тлачили њено зеленило. Из мога ока опет блста суза, већа од свих река, од свих мора и ако је од туге јуче пресахла. Поново падају кише, листају горе, девојке се смеју, на Калимегданима Сретени срећу траже. А ја мртав и свестан колико су лажи слатке, колико су заблуде лепе и да нисмо постојали. Кад би бар велика бела птица поново снела месец на небо. У ТУЂОЈ КОЖИ Зорану Радмиловићу Као Тепис господари на даскама. Не игра ролу, већ сцену ствара: талентом и љубављу, надахнут, пун заноса и жара. Са различитим улогама - различит, у различитости препознатљиво исти. Ту где је он - ту је и сцена. Сцена је он! Спустила се завеса за њим. Опростио се срдачно од краља Ибија, од Радована, од своје публике и кренуо у непознати театар да тамо вечну улогу игра. А одјекује балкон, партер, ложа. Аплауз још траје! Он га чује и враћа се у Зајечар, сваке године у исти дан. СМРТОЉУБЉЕ Случајно сам је срео, ал’ тад сам хтео да сусрет дуже траје, да се не кајем, да се не каје ... Да свака минута за минут буде дужа јер она је имала мужа, баш као Лоркина „Неверна жена“, два црна угарка и осмех на лицу. Тада, памтим, к'о да говори сада, звонким ми гласом рекла: „Поведи ме са собом до неке твоје реке.“ Узех је за руку, кренула је лагано за мојом сенком, као јагње на клање. Док њене речи моју реку плаве, и на реци љуља напуштена скела, она је мене преотела, с друге обале, па сад без главе за њом кротко стопала пратим. И нећу да се вратим, да своју скинем главу са једне танке гране, нек тамо остане, нека се госте вране. А ако се некада окрене, без оних угарака без оног осмејха, лика, и без звонког гласа ми каже: „Где ћеш, несрећниче, нисам та коју тражиш, теби се мути слика.“ Ко љубити зна, моћи ће да схвати да је свесно убила песника и обезглављеног ће ме препознати ...
| ||||
Pjesme za djecuKO JE ŠTETOČINA Puna stara grana Vrabaca i vrana. Sa praćkom u ruci Tiho se privuci, Napni čvrsto gumu Pa u ptičju šumu, Udri k’o iz šale Štetočine male. “Hajd’, kilavi Cvetko, Nisi ženski Petko, Još nemaš trofeja”- Zameri mi Cveja. Krenuh u akciju Naočigled sviju, Kamenom kroz granje Presta cvrkutanje. Pade vrapčić jadni, Znoj me probi hladni, Zbog te glupe slave Evo tužne jave ... Ništa sad ne vredi, Osta crna mrlja, Niz obraz mi bledi Suza se kotrlja. TRKA Jednog jutra rano, Još dok beše slana, Spremala se trka, Trka s preponama. Za start takmičari Morali se naći: Puževi baštenski, Puževi golaći … Staza je dugačka, Skoro metar celi, Prepreke su cvekla, Peršun i celeri. Zašprintali oni Stopalima snažno, Disciplinu ovu Shvatili su važno. Ali su još uvek Na početku staze, Milimetre svoje Temeljito gaze. To iz jednog ugla Gledala kornjača; Pa se čudi takvoj Najezdi sporaća. Koliko će trka Još trajati sati? Nije znala reći - Nećeš verovati! NA SEVERNOM POLU U nedogled zima bela, Mraz večito vlada, Polarni se meda ljuti Pa mu drhti brada. Dosadno mu svakog dana Da sreće pingvine, Belog zeca, mirne foke I tuljane fine. Polarna ga lija nađe Koja poštu skraja. “Stiglo ti je pismo – veli Iz toploga kraja.“ „To mi rođak dalji piše; Dok zima ne prođe, U goste me on poziva Proleće dok dođe. Moram na put, draga lijo - To jedino kaza - Da ne gledam ja irvase I drhtim od mraza.” Na put krenu čila meca, Al’ kad na cilj stiže, Opekla ga strašna žega Krzno da ostriže. U grmlje se upekljao Pa nikud ne može: “Daj mi malo snage sada, Daj mi, mili Bože. Da odavde ja izađem Pa ću natrag doma, Čistina je snežna bolja Od ovoga loma. Hvala tebi, dragi rođo, Na pozivu tvome, Žurim kući da se vratim - Dome slatki dome.“ KROV NAD GLAVOM Dve malene buve Ispale sa Žuće, Pa nikako više Da stignu do kuće. „Ti si kriva, draga - Prva buva zbori - Nisi se držala“ - Strašno je prekori. A druga je teši: „Dođi mi u krilo, Smislićemo nešto - Bilo šta je bilo.“ Dok se tako svile Da ih stopli zračak, Po smrzlome snegu Prošetao mačak. „Hajde, mila moja Zaskakući snažno, Kod njega možemo, Zar je mesto važno?“ I skočiše odmah, Nisu se mislile, U dlaku se gustu Udobno smestile. Sad kraj tople peći Mačak čuva mesto, Neumorno prede I češka se često ... SNEŠKO BELIĆ Posle prvog snega Sneško se pojavi, Sa malenom šerpom Na velikoj glavi. Nos od šargarepe A telo od snega, Pa se deca dugo Igraju kraj njega. Kad zubato sunce Počne da ga znoji, Samo kratko vreme On uspravno stoji. A na tome mestu Gde se zlati bara, U proleće nikne Visibaba mala. Takav život živi Taj naš Belić Sneško, Nas raduje leto, A njemu je teško. KIJAVICA Snašlo me je strašno stanje: Vatra, kašalj i kijanje. Mama sad u mene zuri, Uz to još i nos mi curi. Kraj prozora eno Sneška Nevolji se mojoj smeška, Jer zbog snežne ja miline Sada kljukam aspirine ... Kompot, šerbet i čajeve Tutkaju mi bez najave. Ja odbijam sve, k’o dete, Al’ na bocku me podsete ... To me smrzne kao zima, Nikako mi to ne štima. Od igle mi noga kleca, Srce mi je k’o u zeca ... Kroz misli mi stalno lete Sve kapsule i tablete ... Pa, gutaću, šta ko stavi Dok se lepo ne ozdravi. DVE KONE Beše došlo vreme ručku, Pa dve kone smele U vrelu su šerpu pošle Pa se tamo srele. „Kuda ideš, draga kono - Viljuška upita - Nije ovo topla supa Već pečena pita. Džaba ćeš se izmazati, To ti nije hvala, Ne može te okupati Voda iz bokala.“ „Ja se, draga, vrlo pazim - Kašika poruči - Nije pita to u šerpi, Bar nešto nauči. To je gulaš stara moja, Bez mene ne može, U njemu se ti umažeš, Sačuvaj me Bože ...“ Dok se one tako grde, Vreme ručku beži, Oko stola posedali Maleni Kinezi. Sa astala pokupiše Drugarice stare, Opraše ih i odneše Natrag u ormare. Pa štapiće vrlo vešto Uzeli u ruke Da rižoto jedu tako Slatko i bez muke. KAD ZBOG ZUBA SVE JE TRUBA Napretek nam mlake vode, Kaladonta puna tuba, Od slatkiša sve nezgode Skidajmo sa svojih zuba. Karijes je strašna muka, Pa redovno zube peri, Od krušaka i jabuka Osmeh hoće da zabeli. Sačuvajmo mi očnjake, Toplo jelo, hladno piće, Pokvariće sve umnjake, Kutnjake i sekutiće. Zato, deco, oprez svima, Ribaj dobro posle jela, Strašno prija tad zubima Kad zapršti četka bela. ISTORIJSKI DAN Začulo se školsko zvono, Istorijski čas se sprema A ja mucam: ovo – ono, Drhte ruke i kolena ... Dok me Riter svašta pita I godine neke traži, Jedna mala „k’o krempita“ Šaptanjem se tad odvaži. Ja se trgoh zbunjen, tako, Vezem Rim i Stare Grke, Pitanje mi svako – lako, Dok šapuće, nema frke ... Sad me druga jeza hvata: Što me ona nežno gleda? Tim očima k’o od zlata, Pa mi toplo od pogleda. BUCA I DORUČAK Ja bih rado malo mleka, Dve-tri kifle il’ đevreka, Burek s mesom ili sirom, Pitu s višnjom il’ krompirom. Topli sendvič, pljeskavicu, I veliku ekstra picu. I pecivo puno džema, Krišku s mnogo eurokrema. Može omlet i kajgana, Uz to šunke, parmezana, I par viršli i kobaje, Uz kuvano neko jaje. Gricnuo bih i slaninu, I paštetu i sardinu, Šniclu, ćuftu i ćevape, Sveže voće i salate. Puter, jogurt, malo meda, I slatkiše, sve odreda ... Jer stomakom mojim hara Jedna gladna pantljičara ...
|
Пјесме за дјецуКО ЈЕ ШТЕТОЧИНА Пуна стара грана Врабаца и врана. Са праћком у руци Тихо се привуци, Напни чврсто гуму Па у птичју шуму, Удри к’о из шале Штеточине мале. “Хајд’, килави Цветко, Ниси женски Петко, Још немаш трофеја”- Замери ми Цвеја. Кренух у акцију Наочиглед свију, Каменом кроз грање Преста цвркутање. Паде врапчић јадни, Зној ме проби хладни, Због те глупе славе Ево тужне јаве ... Ништа сад не вреди, Оста црна мрља, Низ образ ми бледи Суза се котрља. ТРКА Једног јутра рано, Још док беше слана, Спремала се трка, Трка с препонама. За старт такмичари Морали се наћи: Пужеви баштенски, Пужеви голаћи … Стаза је дугачка, Скоро метар цели, Препреке су цвекла, Першун и целери. Зашпринтали они Стопалима снажно, Дисциплину ову Схватили су важно. Али су још увек На почетку стазе, Милиметре своје Темељито газе. То из једног угла Гледала корњача; Па се чуди таквој Најезди спораћа. Колико ће трка Још трајати сати? Није знала рећи - Нећеш веровати! НА СЕВЕРНОМ ПОЛУ У недоглед зима бела, Мраз вечито влада, Поларни се меда љути Па му дрхти брада. Досадно му сваког дана Да среће пингвине, Белог зеца, мирне фоке И туљане фине. Поларна га лија нађе Која пошту скраја. “Стигло ти је писмо – вели Из топлога краја.“ „То ми рођак даљи пише; Док зима не прође, У госте ме он позива Пролеће док дође. Морам на пут, драга лијо - То једино каза - Да не гледам ја ирвасе И дрхтим од мраза.” На пут крену чила меца, Ал’ кад на циљ стиже, Опекла га страшна жега Крзно да остриже. У грмље се упекљао Па никуд не може: “Дај ми мало снаге сада, Дај ми, мили Боже. Да одавде ја изађем Па ћу натраг дома, Чистина је снежна боља Од овога лома. Хвала теби, драги рођо, На позиву твоме, Журим кући да се вратим - Доме слатки доме.“ КРОВ НАД ГЛАВОМ Две малене буве Испале са Жуће, Па никако више Да стигну до куће. „Ти си крива, драга - Прва бува збори - Ниси се држала“ - Страшно је прекори. А друга је теши: „Дођи ми у крило, Смислићемо нешто - Било шта је било.“ Док се тако свиле Да их стопли зрачак, По смрзломе снегу Прошетао мачак. „Хајде, мила моја Заскакући снажно, Код њега можемо, Зар је место важно?“ И скочише одмах, Нису се мислиле, У длаку се густу Удобно сместиле. Сад крај топле пећи Мачак чува место, Неуморно преде И чешка се често ... СНЕШКО БЕЛИЋ После првог снега Снешко се појави, Са маленом шерпом На великој глави. Нос од шаргарепе А тело од снега, Па се деца дуго Играју крај њега. Кад зубато сунце Почне да га зноји, Само кратко време Он усправно стоји. А на томе месту Где се злати бара, У пролеће никне Висибаба мала. Такав живот живи Тај наш Белић Снешко, Нас радује лето, А њему је тешко. КИЈАВИЦА Снашло ме је страшно стање: Ватра, кашаљ и кијање. Мама сад у мене зури, Уз то још и нос ми цури. Крај прозора ено Снешка Невољи се мојој смешка, Јер због снежне ја милине Сада кљукам аспирине ... Компот, шербет и чајеве Туткају ми без најаве. Ја одбијам све, к’о дете, Ал’ на боцку ме подсете ... То ме смрзне као зима, Никако ми то не штима. Од игле ми нога клеца, Срце ми је к’о у зеца ... Кроз мисли ми стално лете Све капсуле и таблете ... Па, гутаћу, шта ко стави Док се лепо не оздрави. ДВЕ КОНЕ Беше дошло време ручку, Па две коне смеле У врелу су шерпу пошле Па се тамо среле. „Куда идеш, драга коно - Виљушка упита - Није ово топла супа Већ печена пита. Џаба ћеш се измазати, То ти није хвала, Не може те окупати Вода из бокала.“ „Ја се, драга, врло пазим - Кашика поручи - Није пита то у шерпи, Бар нешто научи. То је гулаш стара моја, Без мене не може, У њему се ти умажеш, Сачувај ме Боже ...“ Док се оне тако грде, Време ручку бежи, Око стола поседали Малени Кинези. Са астала покупише Другарице старе, Опраше их и однеше Натраг у ормаре. Па штапиће врло вешто Узели у руке Да рижото једу тако Слатко и без муке. КАД ЗБОГ ЗУБА СВЕ ЈЕ ТРУБА Напретек нам млаке воде, Каладонта пуна туба, Од слаткиша све незгоде Скидајмо са својих зуба. Каријес је срашна мука, Па редовно зубе пери, Од крушака и јабука Осмех хоће да забели. Сачувајмо ми очњаке, Топло јело, хладно пиће, Поквариће све умњаке, Кутњаке и секутиће. Зато, децо, опрез свима, Рибај добро после јела, Страшно прија тад зубима Кад запршти четка бела. ИСТОРИЈСКИ ДАН Зачуло се школско звоно, Историјски час се спрема А ја муцам: ово – оно, Дрхте руке и колена ... Док ме Ритер свашта пита И године неке тражи, Једна мала „к’о кремпита“ Шаптањем се тад одважи. Ја се тргох збуњен, тако, Везем Рим и Старе Грке, Питање ми свако – лако, Док шапуће, нема фрке ... Сад ме друга језа хвата: Што ме она нежно гледа? Тим очима к’о од злата, Па ми топло од погледа. БУЦА И ДОРУЧАК Ја бих радо мало млека, Две-три кифле ил’ ђеврека, Бурек с месом или сиром, Питу с вишњом ил’ кромпиром. Топли сендвич, пљескавицу, И велику екстра пицу. И пециво пуно џема, Кришку с много еурокрема. Може омлет и кајгана, Уз то шунке, пармезана, И пар виршли и кобаје, Уз кувано неко јаје. Грицнуо бих и сланину, И паштету и сардину, Шницлу, ћуфту и ћевапе, Свеже воће и салате. Путер, јогурт, мало меда, И слаткише, све одреда ... Јер стомаком мојим хара Једна гладна пантљичара ...
| ||||
|
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro culture magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: contact_editor@diogenpro.com;
Narudžbe/Order: orderyourcopy@diogenpro.com
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: contact_editor@diogenpro.com;
Narudžbe/Order: orderyourcopy@diogenpro.com
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina