|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
|
|
|
Radomir Mićunović, Beograd, Srbija
Pesnik, kritičar, esejista, novinar, publicista, enigmata i šahista
Radomir Mićunović je u svetu književnosti prisutan maltene pet decenija.
Sarađivao u bezmalo svim poznatijim listovima i časopisima, uključujući I DIOGEN pro kultura magazin.
Do sada objavio tridesetak naslova, što za najmlađe što za starije.
Neke zbirke su mu se pojavile na češkom, slovačkom, makedonskom i slovenačkom.
Sem poezije, piše kritiku i povremeno prevodi.
Pobedio je 1969. na Prvom jugoslovenskom festivalu poezije u Vrbasu.
Dobitnik je Pečata varoši sremskokarlovačke.
Među brojnim i vrednim priznanjima su i nagrade sa imenima domaćih velikana Iva Andrića i Radoja Domanovića.
Imalac Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.
Zastupljen u mnogim antologijama i prevođen na više jezika.
Donedavni član Uprave Udruženja književnika Srbije
Mićunović je rođen je 10. avgusta 1940. u Lozoviku. Njegovi su poreklom iz Crne Gore. Detinjstvo proveo u Velikom Orašju i Novoj Pazovi, gimnaziju završio u Staroj Pazovi, a Filološki fakultet (grupa jugoslovenske i opšte književnosti) u Beogradu, gde i sada živi.
U Pragu je, na primer, njegov “Album zverinja” štampan u 40.000 primeraka i prodat za svega tri dana.
Pored literature, bavi se novinarstvom, šahom i enigmatikom.
Bio je novinar “BORBE” i glavni i odgovorni urednik lista “Eho”.
U povodu tri i po decenije književnog rada, pojavila se leta gospodnjeg 1997. POETSKA MAPA RADOMIRA MIĆUNOVIĆA (Centar za informativne djelatnosti Nikšić i Centar za kulturu Stara Pazova), a NOVA POETSKA MAPA ovog pesnika je osvrt na njegova dela nastala i objavljena poslednjih godina.
U multikulturalnoj aktivnosti, na povezivanju i zbližavanju intelektualnih i umetničih disciplina, dao velike doprinose, koji svedoče o njegovoj raznovrsnosti i posvećenosti. Komponovano je i u narodu se peva stotinak pesama, od kojih su mnoge nagrađivane. To je, kaže, njegov elitizmu po svaku cenu i namerivanju javnosti u širem pogledu.
U SUSRETIMA I OSVRTIMA dao presek poluvekovnog druženja sa kolegama - piscima i njihovim delima, što je svojevrsna hrestomatija na razmedju stoleća.
Pored pesničkih knjiga, objavio trilogiju stihovanih zagonetki i sličnih vrsta, pod naslovom MOJA ANAGRAMATIKA, REBUSNI SLOVA i RIMODAROVI RADOVI.
Za popularisanje i afirmaciju lirsko-daštalačkih projekata dobio takođe značajna priznanja. Na Susretima u Bajinoj Bašti, sa tri zlatne medalje, bio proglašen za najuspešnijeg enigmatu zemlje Srbije.
Radomir Mićunović je u svetu književnosti prisutan maltene pet decenija.
Sarađivao u bezmalo svim poznatijim listovima i časopisima, uključujući I DIOGEN pro kultura magazin.
Do sada objavio tridesetak naslova, što za najmlađe što za starije.
Neke zbirke su mu se pojavile na češkom, slovačkom, makedonskom i slovenačkom.
Sem poezije, piše kritiku i povremeno prevodi.
Pobedio je 1969. na Prvom jugoslovenskom festivalu poezije u Vrbasu.
Dobitnik je Pečata varoši sremskokarlovačke.
Među brojnim i vrednim priznanjima su i nagrade sa imenima domaćih velikana Iva Andrića i Radoja Domanovića.
Imalac Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.
Zastupljen u mnogim antologijama i prevođen na više jezika.
Donedavni član Uprave Udruženja književnika Srbije
Mićunović je rođen je 10. avgusta 1940. u Lozoviku. Njegovi su poreklom iz Crne Gore. Detinjstvo proveo u Velikom Orašju i Novoj Pazovi, gimnaziju završio u Staroj Pazovi, a Filološki fakultet (grupa jugoslovenske i opšte književnosti) u Beogradu, gde i sada živi.
U Pragu je, na primer, njegov “Album zverinja” štampan u 40.000 primeraka i prodat za svega tri dana.
Pored literature, bavi se novinarstvom, šahom i enigmatikom.
Bio je novinar “BORBE” i glavni i odgovorni urednik lista “Eho”.
U povodu tri i po decenije književnog rada, pojavila se leta gospodnjeg 1997. POETSKA MAPA RADOMIRA MIĆUNOVIĆA (Centar za informativne djelatnosti Nikšić i Centar za kulturu Stara Pazova), a NOVA POETSKA MAPA ovog pesnika je osvrt na njegova dela nastala i objavljena poslednjih godina.
U multikulturalnoj aktivnosti, na povezivanju i zbližavanju intelektualnih i umetničih disciplina, dao velike doprinose, koji svedoče o njegovoj raznovrsnosti i posvećenosti. Komponovano je i u narodu se peva stotinak pesama, od kojih su mnoge nagrađivane. To je, kaže, njegov elitizmu po svaku cenu i namerivanju javnosti u širem pogledu.
U SUSRETIMA I OSVRTIMA dao presek poluvekovnog druženja sa kolegama - piscima i njihovim delima, što je svojevrsna hrestomatija na razmedju stoleća.
Pored pesničkih knjiga, objavio trilogiju stihovanih zagonetki i sličnih vrsta, pod naslovom MOJA ANAGRAMATIKA, REBUSNI SLOVA i RIMODAROVI RADOVI.
Za popularisanje i afirmaciju lirsko-daštalačkih projekata dobio takođe značajna priznanja. Na Susretima u Bajinoj Bašti, sa tri zlatne medalje, bio proglašen za najuspešnijeg enigmatu zemlje Srbije.
| zapis_o_lirici_radomira_micunovica.doc |
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
|
LJUBITI I BITI
Postoje pjesnici osebujnog ritma i znakovitog odjeka. Unutar ovoga što poneko od nas još životom zove. Postoje pjesnici iskrenog izričaja i inspirativnog usmjerenja. Unutar traženja reflektivnog umijeća. Postoje pjesnici višeslojnog mozaika i emocionalne inteligencije. Unutar odgovora tražećeg. On osjeća. Snagom bića koje zna šta, kako i kada želi. Kao leptir što svjetlu stremi iznova se rađajući kao feniks nadanja, Radomir Mićunović pjesmom gradi smisao sopstvenog poslanja. Da ljubi. I bude, iznad svega - Pjesnikom pjesnika. Riječ urednika Sabahudin Hadžialić |
To love and to be
There are poets of the peculiar rhythm and of significant influence. Within this what an occasional one of us called life. There are poets of sincere expression and inspirational guidance. Within searching for reflective skills. There are poets of multi-layered mosaic and emotional intelligence. Inside a searcher response. He feels. By virtue of being who knows what, how and when he wants. As a butterfly which aspires to the light and again giving birth like a phoenix of hope, Radomir Mićunović with a poem builds his own sense of mission. To love. And to be, above all - the poet of poets. Editor's word Sabahudin Hadzialic |
|
SVE MOJE LjUBAVI
Za čelom setno stihovi zvone: Davne ljubavi , gde li su one? Dragane moje, jedna za drugom, promiču opet zamamnim krugom. Uz odavanje poslednje pošte, Javljaju mi se sve milošte. Dok mi kroz snove košava duva, duša bi htela da ih sačuva. Sećanjem koje zaborav bišće poljupci pljušte k’o suvo lišće. Ljubavi davne, negdanje strasti, dele me noćas na ravne časti. ZA OHOLU 1. Dok silazi uveče niz stepenište, san je i java, ljubav i kletva. Vranci iz krvi pomamno njište. Drhte zagrljeni Jadran i Neretva. Lepotom zasenila Počitelj grad. Sunce i ja sakriveni iza zida. Da oslepim i zamrem bio bih rad, pa da ona dođe da me izvida. Vekovi pred njom pali na kolena. Kamen zaljubljen u njene stope. Belja od munje, nežnija od polena. Veća od Azije i od Evrope. 2. Dođe mi da poverujem u čuda i čini, kada se pojavi ta svetlosna varka. Kao ukleta galija na kamenoj pučini, odbegla freska iz Crkve svetog Marka. Ona drži ključeve tajnih odaja. Njena ruka deli vazduh, vodu, bilje. U grlu joj vrve plime. O, da ja mogu da zaronim kako u to obilje. Da li se to smrkava ili sviće? Strah me, ako otvori svoje dveri, srušiće se nebo i smak sveta biće, poludeće vulkani, ljudi i zveri. 3. Ne postoji, mislim, žena tako gorda. I gluvonemi o njoj bi da peva. Njen osmeh ostavlja pustoš kao horda. U srcu grmi a u glavi seva. Uzalud kujem sjajne metafore za njene ruke, bedra i sise. Nikakvi prizori bujne flore ne mogu da zamene te obrise. U divni očaj sva ogrezla. Pod nogama joj oblak i paprat. Mnogo je dobra i mnogo zla. Kip spokojstva i živa vatra. DNEVNIK SENTIMENTA Prošli smo kroz polje i letinu gustu. Gotovo je s julom, sad smo u avgustu. Legosmo u travu. Ti se onda seti: “Pa to je tvoj mesec i dan je deset!” Rekoh da ne marim za profana slavlja. Samo da je nama ljubavi i zdravlja. “Pusti neka vreme ide svojim tokom, ti si najlepši rođendanski poklon!” NEPREDVIĐENO U tebi su žene kojima sam se svideo i žene kojima nisam smeo da priđem. U tebi je sve ono što sam predvideo i život skroz nepredviđen. Preturili smo preko glave sto nevolja dok se na kraju zauvek ne sjedinismo. Znali smo i za vremena daleko bolja kada još sumnjali nismo. Šta treba da kažem i da učinim, reci, da bi poverovala koliko te volim. U strahu da će se ogrešiti sveci, čuvam te rukama golim. Sada nas nadleće senka crnog labuda. Preterano poverenje skupo smo platili. I smeh nam je već otežao od zabluda koje smo kasno shvatili. U MREŽI Prvo med i mleko, pa čemer i sičan. Ljubomori njenoj postao sam vičan. Poruše se, časkom, maštarije drage. Počnu uhođenja, sumnje i pretrage. Zidovi dobiju durbine i uši. Kablovi se mrki rašire po duši. Cilik telefona izaziva pozor. Kome su bačeni pogledi kroz prozor? Bezazleno pismo možda šifru krije? Neke lepe reči znak su aluzije? Dugme kojeg nema i vlas na reveru, glavni su dokaz za tešku neveru. Svi putevi vode na tragove sveže. Čekaju me njene zasede i mreže. Hiljadu sam puta zastao u čudu. Imam li anđela ili grešnu ludu? Kad se na belinu crnilo izlije, da li je to ljubav ili ljubav nije. USPOMENE ZA RASPRODAJU Otišla si i ostavila po neku stvar. Kao stvar si ostavila i mene. U sobi je sada neopisivi darmar. Rasprodajem svoje uspomene. Predmeti su zadržali tvoje otiske i stalno mi ozleđuju dušu. Podsećaju me na dane bivše i bliske, na ljubavnicu i redušu. Kroz prozore dopire muzika tebi draga. Treperim do poslednjeg damara. Poslao sam sve dušebrižnike do vraga. Sem tebe svako me zamara. Zajedničku prošlost hteo bi da opeva slavuj pretvoren u kukavicu. A zaboravljena odeća se podsmeva što ljubim tvoju rukavicu. Rasprodajem evo drage uspomene. Neke stare snove i ostalo. Polako nestaje deo po deo mene. Šta mi je drugo preostalo. PONOVO ĆU DOĆI Ponovo ću doći sa bujanjem trava, sa upornim hodom sanjalice mrava. Doći ću da šapnem svakoj dobroj duši, kako ljubav gradi ono što smrt ruši. Ponovo ću doći jer pesma je kadra da obnovi život k’o zidine Skadra. (Iz rukopisa “POLJUBNE I POGUBNE”) STIHOVI ZA PEVANJE, ĆUTANJE I ŠAPUTANJE PROBUDI SE, SRCE MOJE Otkada se rodimo čudan život vodimo, uvek nekud letimo i retko se setimo osećanja tananog, srca zaspalog. Ceo vek smo proveli a da nismo voleli. Tuđe brige brinuli, pored sreće minuli, pa se sada čudimo, srce budimo. Previše smo lutali, o snovima ćutali. Sve nam bilo važnije, sada dosta laži je. Šapuće mi proleće: srce voleće! Probudi se srce moje, ljubav dolazi. Silno vreme izgubismo a život prolazi. NIKAD DOSTA LjUBAVI Nema od ruku tvojih na svetu lepšeg mosta. Između tebe i mene nikada ljubavi dosta. Nema od lika tvoga u snu dražeg mi gosta. Između tebe i mene nikada ljubavi dosta. Nema bez tebe, dušo, ni praznika ni posta. Između tebe i mene nikada ljubavi dosta. Bez tebe sreće nema, samo tuga mi osta. Između tebe I mene nikada ljubavi dosta Nikad dosta ljubavi kad si pored mene ti. Nek vreme se ustavi, kad srce se prepuni kao pehar srebrni. Nikad, nikad dosta ljubavi. Iz SONETNOG TRNOVOG VENCA SONET O DUŠI Duša je nevidljiva ali je svevideća. Od svega na planeti, može da bude veća. Nije materijalna, meterijom se bavi. Ne zna se gde stanuje, u srcu ili glavi. Smisao umetnosti bez duše ne postoji. Lišena njene čari, ni ljubav se ne broji. Bez duše ko se rodi, ništa mu sveto nije Ne voli zvezdani roj i od sunca se krije. Baš ništa kao duša, ne može da zaboli. Najlepšu dušu ima ona koja me voli. Zašto stigao nisam da je upoznam davno? Sve što se zamisliti, pod kapom neba, može, da si blagovremeno aminovao, Bože, za nas dvoje bi, tada, bilo nezaboravno. SONET O BAJCI Priča o Pepeljugi i cipelici njenoj, i vezi s mladim princom, ljubavlju začinjenoj, kroz vekove se vrti i budu maštu svuda, medju onima koji i dalje veruju u čuda. Kruži motiv o sreći, potpaljuje se mašta. Traže se sanjalice ispod zvezdanog plašta. Mimohode vekovi, naraštaji, likovi, rađaju se romani, idile i stihovi… Jesmo li i nas dvoje, zaista, dva izdanka, kojima se dešava prava ljubavna bajka. Još se poneko voli, bez laži i bez maske. Ako je tako, onda, dokazujemo svima, da na ovome svetu još uvek bajki ima. Iskrenih osećanja, navijajmo za skaske. SONET O GLASU Vokali čuda čine kada ih ona složi. U glasu posvećenom svaka se reč oboži. Podseća na muziku o kojoj svi pričaju, ili na žubor drage reke u zavičaju Miluju sluh tonovi, preporodi se skala, ako mi se obrati ta zagonetka mala, čarobnica krhka, obrazac ženske čudi što mi, u predvecerje, najlepše snove budi. Uživam mesecima u treperavom glasu, po kom labudi plove i plahe srne pasu. U njenom grlu, mislim, uživaju i reči. . Čim se ne javlja dugo, pomišljam na kumire. ali čim je začujem, već mi se ne umire. Svojim glasom bi mogla svakoga da izleči. APSOLUTNO ZASEBNA PESMA PRIZNANjE Kada ste plakali, poslednji put, pita me devojčica sa Kanala De, popravljajući bluzu, netom. Maločas, rekoh, i obrisah suzu – za planetom! HVALA TI, GRKINjO MALA Leta prolaze i zime a ja šapćem tvoje ime. Još treperiš kao rosa, devojčice iz Stavrosa. Ko zna da l’ se sećas mene, al’ ja čuvam uspomene, na zaborav nisam prist’o. Hej, Grkinjo moja mala, hvala ti na svemu, hvala. Efharisto, efharisto! Kada sam pred tebe stao i zadivljen rek’o ZDRAVO, s tvog se lica osmeh rasu, stidljivo se čulo JASU. Posle, kao dani vreli, prsti su se sami spleli. Nad morem je juli blist’o. Hej, Grkinjo moja mala, hvala ti na svemu, hvala. Efharisto, efharisto. Na rastanku, ja HERETE kazao sam s puno sete. DOVIĐENjA ti si rekla. I suza je tad potekla. Shvatili smo srcem golim: SAGAPO i JA TE VOLIM da u stvari znače isto. Hej, Grkinjo moja mala, hvala ti na svemu, hvala. Efharisto, efharisto. |
MORAMO SE SRESTI
Ti cvetaš negde kao badem i čekaš, čekaš, strasti puna, a ja se tebi u san kradem dok pada veče od baršuna. Za tvojim likom večno žudim i lutam, lutam, kao proklet. Razgonim tugu, nadu budim, da tebe mogu sresti opet. Kad sasvim blizu priđem sreći, sudbina tajne znake daće. Ti nemoj tada ništa reći jer duša dušu prepoznaće. Naša će ljubav sve rasplesti, nas dvoje moramo se sresti. Promiču srcem šapati česti. Nas dvoje moramo se sresti. BEZIMENA Veče je palilo zvezde, reka je lagano tekla. A ti si grlila mene i ništa nisi rekla. Vetar nam hladio lice dok su nam gorela tela. Čak ni kako se zoveš , nisi mi kazati htela. Pred zoru , mesec se gubi, i ti si otišla s njime. Ja ni do danas nisam saznao tvoje ime. Zora lepa kao ti. na prozoru plavi se. Doziva te ljubav moja . Bezimena, javi se. BLIŽA SI MI OD KOŠULjE Pod košuljom srce moje od radosti ludo bije, kad me tvoja ruka nežno oko struka obavije. U tvom toplom zagrljaju osećam se divno, mila, kao nekad u košulji koju mi je majka šila. I košulju sa ramena, drugarima dao sve bih. Samo teme, srećo moja, ni za život dao ne bih. Bliža si mi od košulje, u svakoj te nosim veni. Ako jednom izgubim te, slediće se krv u meni. VRATI MI NEBO ČAROLIJU Ta je žena ljudi bila moja svetlost, dobra vila, koju posla Bog. Čarolija naglo presta u času kad ona nesta iz života mog. Ne priliči plač čoveku a isplakah suza reku, tako dan i noć. Još verujem da ta žena nije samo uspomena, da jednom će doć. Samo nju i dalje volim, anđelima sve se molim, da mi vrate nju. Ja se bola svog ne stidim, voleo bih da je vidim, pa makar u snu Vrati mi nebo čaroliju, da oči više tugu ne liju. Šta će mi život bez te žene i bez ljubavi njene. BOGINjA PROLEĆA Ja sam tebi zlatan prsten dao, pleo vence od najlepšeg cveća. Zvezde s neba za tebe sam krao. Zvao sam te boginjom proleća. Ništa nema od našeg venčanja. Otišla si a s tobom i sreća. Moja duša još uvek te sanja. Bila si si mi boginja prolaća. S tvoga puta ne stižu mi vesti. Sve u kraju na tebe me seća. Takvu ženu više neću sresti. Bila si mi boginja proleća. Vrati se, vrati, o Vesna, Vesna, Treba mi tvoja ljubav čudesna. Strašna se neka oluja sprema. Proleće došlo a tebe nema. Vrati se, vrati, premila moja , treba mi čudesna ljubav tvoja. OČAJNO SAM Kome smeta noćas to što čaša pade kad se i moj život razbi u komade. Očajan sam kao niko moj. Ne prati me više osmeh tvoj. U pakao gurnut sam iz raja. Razboleh se, dušo, od očaja. Hoću bol da stišam, srce mi se grči, pa udaram šakom po stolu i srči. Šta da radim sada sa rukama svojim. Ako tebe nema, ni ja ne postojim NIKAD NISI LEPŠA BILA Na putu do kuće tvoje dok jablani mirno stoje i padaju kao svila sneg i veče na nas Šapućem ti, moja mila: Nikad nisi lepša bila nikad nisi lepša bila nego što si danas. I kada nam sede vlasi jave da se ljubav gasi, dok sa neba bude lila topla kiša na nas, Šapnuću ti, moja mila: Nikad nisi lepša bila Nikad nisi lepša bila nego što si danas! OMAŽ DUŠKU TRIFUNOVIĆU
Moj brat po peru i nesanici, Duško Trifunović, nije se ustručavao da svoje stihove poveri kompozitorima, aranžerima, producentima i pevačima, kako bi otišle pesme u svet i razgalile mnoge osobe željene ljubavi, utehe I razumevanja. Da ne nabrajam sve izvodjače-ice, koji su, zahvaljujući Duletu, postigli veliku popularnost i stekli brdo novca, premda nisu svi bili dovoljno zahvalni. Najblagodarnijim se pokazao Seat Memić Vajta. Sa Trifunovićem sam drugovao na mnogim književnim skupovima, pisao sam o njegovoj zbirci I on o mojoj. Još na vrbaskom festivalui, kada sam pobedio 1969. I godinu dana yatim napisao PESM;U O JEDNOM GRADU, bata – Duško je angažovaoi svoju sarajevsku raju da melodijom odenu I glasom oplemenu tu pesmu koja je postal Himna Vrbasu. Na otvaranju spomenika našem sjajnom kolegi, na brdu Čerat, kod Sremskih Karlovaca, govorili smo Pero Zubac I ja. Trifunović je bio uzor vrhunske primenjene poezije. Zato sam I sam spisao stotinka numora koje su se pevale ili će se pevati. Međutim, žalim što sam propustio da Tomi Zdravkoviću ustupim, za njegov poslednji cd, pesmu “Odlaze dragi ljud” koju je maestralno uglazbio Aleksandar Korać. Tražili su, naime, da umesto Pazove stoji Sarajevo, a ja zapeo da ostane po svaku cenu mesto mog odrastanja, umesto da promenim prvi stih jednostavno u “Najbolji drugar iz mladosti”, što bi se odnosilo na sva mesta i sva vremena. Toma je voleo Šeher I tamo je snimio taj svoj posolednji nosač zvuka, imao je dosta jarana u gradu na Miljacki. Putujući po Evropi i Maloj Aziji, uverio sam se kako izvrsno saradjuju pesnici, muzičari, slikari… Kod nas, medjutim, smatra se pisanje ya pevače smatra drugorazrednom literaturom, jer na estradi ima dosta skribomana. Ne potcenjujem nagrade sa Mesama I drugih smotri za tekstove. Naprotiv, laskaju mi. Kao I činjenica da su mojim stihovima plenili publiku jedan Duško Jakšić, Beti Đorđević, Miki Jevremović, Merima Njegomir, Miroslav Ilić, Lepa Lukić, Radiša Urošević, Svetlana Ceca Veličković Nataša Vladetić, Beki Bekić, Vida Pavlović, Šaban Šaulić, Vera Ivković, Zoran Kalezić, Nada Obrić, Radoslav Rodić Roki, Milena Plavšić, Aca Ilić, Biljana Jeftić, Miloš Bojanić, Zorica Brunclik, Milan Šćepović, Vanesa, Vera Nešić, Miki Antonić, Ljilja Aleksandrić, Boban Zdravković, Gordana Stojićević, Dragan Pantić Smederevac, Vera Matović, Rade Lacković, Ilija Jon(čić) Zorica Zubac, Vlasta Jovnaš, Sandra Kačavenda, Dragica Bekić, Biljana Petković… Podsetio bih da je bilo još vrsnih autora koji su pisali za muzičku scenu. Jedan od njih je svakako Jakša Fiamengo, pa Svetozar Baltić , Marina Tucaković i jos neki. Uostalom, kao kantautori pročili su se Arsen Dedić, Bora Đorđević, Đorđe, Balašević, Dino Merlin, Bajaga ... Pre nego izdvojim neke od svojih snimljenih i nesnimlljenih pesama, evo stihovanog oproštaja od jednog od najnarodskijih pesnika u nas. OPROŠTAJNI TRIPTIH Dušku Trifunoviću 1. Imao si jednog brata i desetak literata. Van rodbine, zavičaja, branio se od očaja. Poezijom što se trudi da se uvek vole ljudi. Ništa da ti nadomesti, taj gubitak iz podsvesti. Panonskim si poš’o smerom - s Perom, Brankom, britkim perom. Još te, pritom, pomoć srela Prometeja i Instela. Zbog pesnika koji strada drhti srceNovog Sada, Beograda i Šehera. Tužna južna hemisfera. Dragocen si svima bio, silan svet se iskupio. Sa Zapada došli: Dana, sin Sever i ćerka Ana. I muzičke zvezde stigle, tvoje su ih reči digle. Hteli su da kažu hvala za rukovet ideala! 2. Po Matiji, Bog nas prokle: ćeramo se, ko zna dokle. Ćeranja nam dođu razna k’o nagrada i k’o kazna. Makar toga ima dosta, presita nam duša posta. Industrije sve su teške, na biciklu ili peške. Čak i kad smo na visini, olovnim se vazduh čini. Nema više čistog zraka. Svuda prsti lednog mraka. Uzalud se hajci ne da večni dečak, Gajin deda. Mudra glavo, glavo luda, smoriše te zemna čuda. Poruka je jučeranja: “Umorih se od ćeranja. U životu sve se menja. Praštajte i doviđenja!” Tebe, brate, pokoj stiže. A i nama sve je bliže. Odjekuje brdo Čerat: “Nećemo se više ćerat!” 3. Došao si, Duško, rode, Karlovcima u pohode. Da napraviš društvo Branku, za večitu uspavanku. Pa gledate sada, s visa, ko uzleće, ko baldisa. Niz padine gornjeg Srema, šta li nam se, grešnim, sprema. Sa Velikim spremanjem si pokazao šta su versi. Zlatni kuršum gde zastade, tu Glineni golub pade. Sudbina je takva bila, izdaše te moćna krila. Osta Pegaz bez viteza. Ima neka tajna veza. Bez pesnika – sud je strašan, a svet grozno siromašan. Pomračen je sunčev sjaj. Beše neko naj, naj, naj... Nad pesnikom šumi breza: “Ima neka tajna veza”. To i mrtav, nek’ se čuje, Trifunović trijumfuje. (februara 2006.) Skica za portret Radomira Mićunovića
Oni koji ostavljaju za sobom važnost trenutka u kome su ovozemaljski trajali, kao večni hrastovi, zapisi, žive gotovo neprimetno i svakodnevno, skoro rutinski, optrčavajući zenite svojih “kružnih kvadratura”. Oni koji zastrašuju prenaseljavanjem medija, brzo nestanu kao praskava reakcija još brže zaboravljena na prašnjavim stolovima vremenske laboratorije. Jedan od naizled običnih stvaralaca je i nesvakidasnji primer tako jednostavno kazane kompleksne misli zavitlane na putu od srca do glave, Radomir Mićunović, večiti pomoravski dečak, iz plemena crnogorskih ravničara, ljudskih snova pozlatar. Namernom obicnoscu, on gospodstveno svakodnevno razgrce smetove trivijalnosti zivljenja u gradu, kući na kraju prometne ulice vetrovitog Balkana zapadnjački renoviranog Beograda. Još uvek zagledan u svoju mladost, poklanja najintimnije momente svojih ljubavnih plovidbi, bas nama citaocima, u želji da osvetli tamnine mnogih duša koje nikad ne saznase sta je ljubav. Dragane njegove, jedna za drugom promicu u mimohodu vremena kao najlepsi vatromet u cast svetkovine njegove, jer vise voli ljubav nego sto mrzi mrznju.Vranci iz njegove krvi pomno su njistali, a zena, jedna s likom nebrojenih milih, Belja od munje, nežnija od polena, Kamen zaljubljen u njene stope, otkriva kako je plasljiuv dovoljno da opise snagu požude za njom. Ne bi je ni dodirnuo, a smak sveta bi se desio.Ta zena “Sišla je sa zvezdanih litica i predstavlja kip spokojstva i vatru u isto vreme. Dok joj je u sluhu jos uvek krik zverinja da ga komada i rastace, mučeći žestokom praiskonskom brutalnom čistotom ljubavi, ona se prosipa kao cvetni prašak” pred njim a on onda bezi u potrazi za sopstvom i slobodom. Mićunović ume sa sobom dobro da se obračunava preispitujuću šahovskom preciznošću daštanja i odgonetanja da li ( SAMOST) U mnoštvu/čekati poslednji voz,/biti jedan/Baš taj i takav./Na peronu osam./,zna: Samoća je most ka sebi. Istovremeno, pitajuci se i /Ne znajući kuda vodi let jastreba,/digao sam pogled put zvezdanog neba/i video jasno, u oblačnom krdu,/da sam naišao na kapiju tvrdu. Zakljucuje da “Samo nesrećan čovek može u pesnika da stasa (u pesmi o Miljkoviću), opominjući se / Zato ne smem biti u svađi sa sobom /,ako sam u strašnom raskoraku s dobom. Filozofija upitanosti kad mu “Bolom čelo izrezbari,” i Progoni pitanjem šta je ružno lepog. Nije ga sramota što ljubi njenu rukavicu kada bude ostavljen a svi sem nje su mu dosadni. Koliko je pun ljuckovine, opesmio pamćenje,i mudre legende , toliko je veliki ljubitelj prirode i pobornik za zaštitu naše izmorene planete, što se vidi iz pesme PRIZNANjE: Kada ste plakali, /poslednji put, pita me / devojčica sa Kanala De, /popravljajući bluzu, netom / Maločas, rekoh, / i obrisah suzu /za planetom! Pesnik je oštrovid posmatrac života, još aktivniji učesnik plodnim perom, Njegova izuzetno istančana istina kazana o jedinstvenoj filozofiji zivota u pesmi NEVREME / Ćud prirode pejzaž preudesi / bez čekića, dleta i mistrije. / Čim poplave prođu, i udesi -/ zemlja zdravija, a nebo bistrije./ krije lično vešto sklanjanje u stranu i povlačenje ka drugom vidu postojanja sopstvene neuništive energije. Govoreći o nevremenu koje kad se stiša omogućuje radjanje novog života, takodje nameće i pitanje šta je uslovilo nevreme, zapravo pojavu smrti. Ovaj stvaralac ne zaboravlja ni svoju sabraću po rimi, koji odoše na drugu stranu reke gde je ”slavuj pretvoren u kukavicu”. Za Branu Petrovica kaze: Uvek sa svetom, a biti Sve samlji,/može samo ovaj čiji zov je lavlji. U Pomenu Miloradu Radovu kaze:Piva opeva sebe, a on opeva Pivu, skoro da poslovično zvuči. Da nije potpisano i datumom overeno, pomislili bi smo da je to narodni biser kapnuo medju redove ove zbirke. Zato,” noću, kad belina artije izazove snegove.“pesnik i veliki borac za prava ljubavi, bije bitku da u nekom momentu, sopstvenom prelasku na onu obalu gde su mu pokojni drugovi pesnici, U tom će nestanku ljubav da se sjati,/dobitkom gubitak sve će da pozlati./A jedna će ptica kojoj ne znam ime/nositi u kljunu meso moje rime. Bilo je i hajki na mlade stihove, povijene simultankama na desetak polja.Tragaci su nailazili na puteve koji vode na tragove sveže. gde su cekale Ga zasede i mreže./Rutinske provere /kom su baceni pogledi s prozora /I nadletanje senki crnog labuda /samo su proslost koja je fermentirala pesnikove sokove u nektare bezvremene vrhunske poezije. Sa srcem u glavi, Mićunović je pesnik zivota I ljubavi! 06.4.2011. Slađana OGNJENOVIĆ Gl. i odg.urednik DIOGEN pro kultura magazina, Sabahudin Hadžialić u društvu sa Radomirom Mićunovićem, aprila 2011.g. u Kući Đure Jakšića na Skadarliji u Beogradu, Srbija  |
|
КУЛТУРА
МАЛЕ СРПСКЕ ФАНТАЗИЈЕ Магија звука и смисла (Запис о лирици Радомира Мићуновића) Његов стих испробава најразличитија звучна и ритмичка сагласја, и ту пјесник заиста подсјећа на неког музичког клесара који очиледно ужива у комбинацијама, строго водећи рачуна о значењу, које није уви јек извор радости И најдобронамјернији социолози рећи ће вам да стихови у савременом свијету немају баш никакав значај. Поезија занима углавном само мале духовне колоније, најчешће професионалце задужене да јој пруже потребну његу, а они своју улогу популаришу износећи све немоћнијег пацијента на лош глас. Лирика је, дакле, коначно стекла статус интимног ауторског проблема. Међутим, она наставља да преживљава у илегали, ослоњена на снове, осјећања и вјерност фанатика. Управо на том скромном постулату развија се наш унутрашњи бесконачни споменар, збирка снимака чија се изазовност током времена ипак некако одржава, чија се вјеродостојност порећи не може. Уосталом, зашто неке стихове памтимо читавог живота? Ја сам, рецимо, још у раној младости памтио стихове Радомира Мићуновића, мада их није било ни у лектирама ни у медијима. Биоје то мој први сусрет са чистом магијом звука и смисла, прва очараност словом које пјева. Пјесме су биле горке и вртоглаве, њихово дејство сам много више осјећао него разумио, а тако је и данас. Радомир Мићуновић је већ својом првом изванредном књигом, Крилна окна, показао да је аутентичан баштиник наше понајбоље лирске традиције, и да ту има херметично сти која не прија масовном слуху, не тежи површним ефектима. Касније пјесник прави искорак, тражећи нове стварносне изазове лирско градиво које ће бити од овога свијета. Његова поезија намијењена је сладокусцима, али се никада не губи она непоновљива аутобиографска струна, са породичним, завичајним и националним рефлексима. Чини ми се да је Мићуновић врло природ но стигао до продуктивног сусрета oпштег и личног, највидљивије у књизи Из/повести – гдје и сам наслов ефектно сучељава и уједињује та два на први поглед удаљена плана. Јер кад је нешто исповест, онда је то врло приватна ствар, а кад је повест, онда би човјек очекивао и неко чвршће, јавно знање – али је код Мићуновића управо тај оксиморон кључ поетске егзистенције. Његов стих испробава најразличитија звучна и ритмичка сагласја, и ту пјесник заиста подсјећа на неког музичког клесара који очигледно ужива у комбинацијама, строго водећи рачуна о значењу, које није увијек извор радости. Његово пјевање и буквално је засновано на игри смисла и звука. На малом простору стиха или чак риме идентификујемо многа витална сазвучја. Ево једног малог примјера. Пјесма се зове „Пепео“ и гласи овако: „Као млада светлост или болест стара,Мост између Цвета и Остатка света Сагори а ветар северних пустара Развеје пепео на многаја љета.“ У само једној строфи (читава пјесма!) имамо прави мали звуковно-значењски ватромет, који у четири корака стигне да се роди,развије и заврши. У прва два стиха сустиже нас епохални бруј издалека „Ост, ест, ст, ост, ост...“ – пет пута глас Е, и девет пута А, а онда се у два завршна стиха јави једно „уст“, чак осам пута чујемо Е и девет пута неопозиво А.И све то, рекох, на кратком мосту између Цвета и Остатка света. Нема у свим Мићуновићевим збиркама толико формалне стеге, и нема директно римованих сагласја, али он никада не губи из вида богате мелодијске резервоаре српског језика. И онда кад је на тематској равни ствар помјерена према иронији и нешто друкчијем, бржем поентирању, док нам излаже своју причу Мићуновић као узгредно и случајно, нехотице, доводи у директан контакт ријечи које имају различита, веома удаљена значења, а онда посматра и ослушкује шта ће се догодити. Кад он записује: „Држиш се рукама за некад Као за последњи амрел.“ – онда је ту речено много више него што два носталгична стиха подразумијевају. Онда је то слика која богати наше искуство, која се памти заувијек. Желидраг НИКЧЕВИЋ |
Дробњаци
Грунуше дробњаци низ ђавољи до, у житорође. Са тешком маглом под веђама и нарамцима љубоморе под ужеглим кожусима. Носећи у мешинама носталгију и мед од јагорчевине. Праћени угарцима и крешталицама. Са костретним успоменама под клобуком. Ошамутише их незнане питомине. Узбуђени ваздушним пустињама и немањем жена пред вратницама, влажили су багремаре и тргали конопе, испуштајући мутне крике под туђим небесима. Најзад, схватише да све се руга њиховим силним пороцима и вратише се у до. У житорођу искласаше нова јутра. И пoтече река велика као брамапутра. Радомир Мићуновић Рођен је 10. августа 1940. у Лозовику. Дјетињство je провео у Великом Орашjу и Новој Пазови. Гимназију je завршио у Старој Па зови, а југословенску и општу књижев ност на Београдском универзитету. Поезију објављује од 1962. у многим листовима и часописима. Поред стихова, пише критику и повремено преводи. Његове збирке пјесамаза одрасле су: Крилна окна (1970), Дан и бездан (1974), Одрон (1980), Узидана магла (1981), Кожни повез (1989), Јава и други снови (1997), Неке давне песме (1997), Лирика – изабране песме (1997), Магична поља (1997), Библиос (2001), Козмограф (2001), Излазак из перфекта (2002), Магична поља и коментари (2004), Из/повести (2006) и Наслов (2007). Добитник је вриједних признања, међу ко јима су и награде са именима Иве Андрића и Радоја Домановића, као и побједа на Првом југословенском фестивалу младих у Врбасу, односно Печат вароши сремскокарловач ке. Превођен је на де- сетине језика и заступљен у бројним антологи јама. По- ред литературе, бави се новинарством, шахом и ениг- матиком. Живи у Београду. СРПСКЕ НОВИНЕ 6. октобар 2011. 
  |
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro culture magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
