|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
|
|
|
Niels Hav, Copengahen, Denmark
Niels Hav - (Kopenhagen, Danska, 1949.g.) Živi u Kopenhagenu. Objavio
osam knjiga poezije i kratke proze.
Njegove pjesme prevedene su na mnoge jezike (između ostalih na engleski,
portugalski, španski, italijanski, srpski, hrvatski, bosanski, kineski, makedonski i turski).
|
Biti pjesnik...života
Poezija smislenog opstanka unutar prepoznatljivih oblika predanosti lirskog uobličavanja prozno poetskih usmjerenja. Pričajući poeziju odnosno poezirajući priču pred nama, Niels Hav razgrće unutrašnje biće svakoga od nas - čitalaca. Ono što se mnogi ne usude reći, a kamoli misliti glasno, Niels bez presedana kreira. Poetski. Prozno misleći. Kratkoća suštine u dužini poetskih nadanja stvara promišljeni oblik reflektivnog značenja. Ljudskog, prije svega. Razarajući svaki oblik negacije ljudskosti. Čovječanstvu razumijevanja stremeći. Glasno zrijući. Unutar pjesništva. Života. Riječ urednika Mr.sc. Sabahudin Hadžialić 23.1.2014. |
Being a poet ... of life
Poetry of the meaningful existence within recognizable forms of the commitment within lyrical shaping of the prose - poetry orientations. Telling the stories of the poetry, and in other words using poetry to tell the stories -in front of us, Niels Hav uncovers the inner being of each of us - readers. What many do not dare to say, and not even to think out loud, Niels unprecedented creates. Through poetry. Thinking in a prose kind of way. Shortness of essence in length of the poetic hopes creates a thoughtful form of reflective meaning. Human kind, first and foremost. Destroying any form of negation of the humanity. Aspiring towards understanding of the humankind. Loudly ripen. Within poetry. Of the life. Editor's word MSc. Sabahudin Hadžialić 24.1.2014. |
|
Prevod sa danskog jezika: Milena Rudež
i Tatjana Simonović Ovaskainen U ODBRANU PJESNIKA Šta da radimo sa pjesnicima? Šteta za njih, tako su srceparajući u svojoj crnoj odjeći, plavoledeni od unutrašnjih polarnih oluja. Poezija je užasna kuga, zaraženi hodaju unaokolo i kukaju, njihovi vapaji zagađuju atmosferu kao ispuštanja iz mentalne nuklearke. To je tako psihički. Poezija je tiranin; drži ljude budnima po svu noć i uništava brakove, tjera ih usred zime u puste ljetnjikovce, tu čame potišteni, sa štitnicima za uši i šalovima. Odvratna tortura. Poezija je napast, gora od gonoreje - svirepa epidemija. Ali pomisli na pjesnike, njima je teško, imaj razumijevanja za njih! Histerični su kao trudnice s blizancima pred porođaj škripe zubima u snu, jedu zemlju i travu. Stoje satima napolju na vjetru mučeni neshvatljivim metaforama. Za njih je svaki dan praznik. Oh, smiluj se pjesnicima, oni su gluhi i slijepi, pomozi im u saobraćaju, dok tumaraju okolo sa svojim nevidljivim hendikepom: Oni se sjećaju svega mogućeg. Katkad se neki od njih zaustavi i osluškuje kola hitne pomoći u daljini. Imaj obzira. Pjesnici su kao duševno bolesna djeca otjerena od kuće od cijele porodice. Moli za njih; rođeni su nesretni - njihove majke plakale su nad njima, tražile pomoć ljekara i pravnika, sve dok jednostavno nisu odustale da bi spasile vlastiti razum. Oh, plačite nad pjesnicima! Za njih nema nikakvog spasa. Obuzeti lirikom kao tajnom kugom zatvoreni su u svoju vlastitu fantaziju - u užasni geto, pun demona i zlih duhova. Kad jednog jasnog, suncem obasjanog ljetnjeg dana ugledaš jadnog pjesnika kako tumarajući silaizi sa stepeništa, mrtvački blijed i unakažen od silnog razmišljanja - priđi i pomozi mu! Zaveži mu pertle, povedi ga u obližnji park i smjesti ga na klupu na suncu. Nešto mu otpjevaj, kupi mu sladoled i ispričaj neku bajku; tako je tužan. Njega je poezija potpuno uništila. OČEV RUČNI SAT Navijam Očev ručni sat. Ima skoro trideset godina da leži u ladici i čeka da ga bacim. To je sat koji je nosio dok je radio sa životinjama i kamenjem i zemljom. Iskrzan je i izgreban od stvari koje je preturao, kao što ni jedan današnji sat nije, smeđkast je, bojadisan od ustajalog znoja. Pogođen nečim primitivnim, osjećanjem, uzimam sat iz ladice i navijam ga. Sekundara se veselo pokrenula s mjesta. ≪Super shock resist≫ piše majušnim slovima na satu. Pratim kazaljke, na neki način razveseljava me gledanje sata koji se diže iz mrtvih. Kazaljke dobro rade, vrijeme je u dlaku tačno. Kad je Otac bio mojih godina, provodio je na groblju osam sati svaki dan. Sad je tamo permanentno. Iza sebe je ostavio nekoliko kamenih podzida, petoro djece - i ovaj sat. Sat i četvrt je ovaj sablasni sat radio u taktu s modernim digitalnim satovima koje imamo u kući. Kao da je vrijeme prolazilo u ciklusima, reverzibilno. Sve dok Očev sat iznedana opet nije stao. Nepokolebljivo i definitivno. Šta da se kaže? Stavio sam sat nazad u ladicu. Neka drugi donesu odluku. LEDENI ČOVJEK Kuda se zaputio pastir iz Tirola Prvi turist, obučen u jelenjsku kožu, sa plaštom od pletene trave. Sa sobom je imao stvari od kvaliteta: luk od tisovine i strijele sa vršcima od kremena i krilcima za upravljanje. Evropljanin balzamiran ledom, skupa sa svojom sjekirom i nožem, kad je zalutao u snježnoj mećavi u davnom kamenom dobu. Tamo sjeđaše dok su Kelti u Stonehenge transportovali monolite preko cijele Engleske i podizali obzervatorij. Hanibalovi slonovi su prošli kraj njegove pećine na putu preko Alpa: Ratna uzbuna! To je propustio. Sjedio je u zaklonu sa ušima punim leda i sabirao misli u priličnoj tišini. Pronađen. Otkopali su ga iz ledenog bloka. Zavezali su ga čvrsto za helikopter i prebacili u Innsbruck da se tamo sastane sa svjetskom štampom. Tako je umro. Zabilješka: U jesen 1991. ispod lednjaka Similaun, na granici između Austrije i Italije, pronađeno je tijelo čovjeka iz kamenog doba, koje je tu ležalo duboko zaleđeno 5300 godina. Homo Tyrolensis, Ledeni čovjek, je nastarija prirodna ljudska mumija do sada nađena. ŽENE IZ KOPENHAGENA Opet sam se zaljubio pet puta u pet različitih žena tokom jedne vožnje autobusom br. 40 od Njalsgade do Osterbroa. I kako će onda čovjek držati sve pod kontrolom? Jedna od njih bila je u krznu, a druga u crvenim gumenim čizmama. Jedna je čitala jeftine novine, a druga Hajdegera - a ulice su bile preplavljene kišom. Kod Amager bulevara ušla je jedna princeza, do gole kože mokra, euforična i žustra, i potpuno me oborila s nogu. Ali ona je izašla već kod Policijskog trga gdje su je zamijenile dvije kraljice s vatrenim maramama, glasno kokodačući na pakistanskom sve do Gradske bolnice, dok je autobus ključao od poezije. Obje sestre bile su jednako lijepe, zbog čega sam poludio za njima i odmah počeo planirati novi život u selu blizu Ravalpindija gde djeca rastu uz miris hibiskusa i gdje njihove očajne majke pjevaju dirljive pesme dok se sumrak spušta na beskrajne pakistanske stepe. Ali one me nisu ni pogledale! A žena u krznu je plakala krijući se iza svoje rukavice, kad je izlazila u Farimagsgade. Devojka koja je čitala Hajdegera odjednom je zatvorila knjigu i pogledala me tako podrugljivo kao da je upravo vidjela gospodina Ništariju. I kad je izašla sa svima, moje srce je bilo slomljeno po peti put. Eto kako je život surov! Nastavio sam još dvije stanice, prije nego što sam odustao. I sve se uvijek tako završava: Stojiš sam na ivičnjaku I sisaš cigaretu napaljen i razočaran. LJUBAV To je tako velika riječ. Ili mi je zapela u grlu? Voljeti, što je to na kraju krajeva? Mnogi s vremenom zamijene veliku ljubav za male pare. Volim te. A ti čupaš utikač iz utičnice. Volim te. A ti me gađaš mojom knjigom u vrat. Volim te. A svijet eksplodira! Žedni smo jedno drugog u neznanju, kao slonovi. Bez djece nema sreće, rekao je Šuman. Klara mu je rodila sedmoro djece kao protuvotrov za melanholiju. To nije bilo dovoljno! On je poludio, pokušao samoubojstvo i umro u bolnici za duševne bolesti. Ona je svirala klavir. To je ono što oni zovu ljubav. ĆORABAKA Zavežu mu peškir oko očiju i zavrte ga u krug. Tu igru je volio. Od mraka mu se zavrti u glavi. Tumara ushićen oko svojih sestrični - tri gracije koje ciče od smijeha. Smiju se njemu, njegovoj euforiji, kao da je njihova. Hvata ih jednu po jednu, ali namjerno pogađa pogrešno i veselje se produžava sve do u večer. Bio je sretan u svom mraku, neumoran i smion. Jedna granica je pređena. Doticao je njihova zažarana lica, ruke su mu bile sretne. Želio je samo da to potraje, a one su nemilosrdno odvezale peškir i skinule ga s njega. Stajao je zbunjen, samo što nije zaplakao, šokiran od svjetla, od kojeg je na trenutak bio potpuno slijep. POKAŽI MI GRUDI Kad sam gladan, mislim na tvoje grudi, koje nikad nisam uspio vidjeti, i na tvoje ruske oči u prolazu, dok odsutno i unezvjereno gledaš po prostoriji kao jedna od tri Čehovlje melanholične sestre, koje sve vrijeme piju čaj, dok pričaju o svom putu za Moskvu. Ah, hajde pleši ove noći sa mnom u noćnom kafeu u Moskvi. Život je, najzad, tako složen. A još sviraš i klavir i živiš s pogledom na groblje, gdje zimsko sunce žmirka i razmišlja cijelo popodne između nadgrobnih spomenika. Ah, hajdemo plesati zajedno ove noći u noćnom kafeu u Moskvi. Kad sam gladan, mislim na tvoje grudi, tvoje ruske usne, žućkasto svjetlo u tvojoj kuhinji - koje također nikad nisam uspio vidjeti - tvoj krhki zglob, dok sjećeš hljeb i polako jedeš stojeći i gledajući na groblje i dok odsutno slušaš jednu neobuzdanu simfoniju Rahmanjinova. Ah, hajde pleši ove noći sa mnom u noćnom kafeu u Moskvi. Onaj koji oklijeva gubi vrijeme: Želim napokon vidjeti tvoje grudi! Čehov je pio šampanjac na samrti, a Rahmanjinov je umro u Americi; crna rupa nas sve čeka. Onda samo dođi, takva kakva si, pođimo u Moskvu! Ah, želim plesati s tobom ove noći u noćnom kafeu u Moskvi. POSJETA MOG OCA Moj mrtvi otac dolazi mi u posjetu i ponovo sjeda na svoju stolicu, onu koju sam ja dobio. No, Niels! kaže. Tamne je puti i jak, kosa mu se sjaji poput crnog laka. Nekada je premiještao tuđe spomenike, dizao ih željeznom polugom i prevozio, pomagao sam mu. Sad je svoj vlastiti spomenik izvalio sam. Kako ide? pita me. Sve mu ispričam, o svim mojim planovima, neuspjelim pokušajima. Na oglasnoj ploči u sobi visi sedamnaest neplaćenih računa. Baci ih - kaže mi - opet će doći! Smije se. Godinama sam sebi prebacivao, kaže, ležao budan i razmišljao, kako bi ostao čestit čovjek. Važno je to! Nudim mu cigaretu, ali on više ne puši. Vani sunce pali vatru po krovovima i dimnjacima. Smetljari galame i viču jedan na drugog dolje na ulici. Otac ustaje odlazi do prozora i posmatra ih. Mnogo su zauzeti, kaže, tako to treba. Radi nešto! MUHE Jež pada u zimski san, kad dođe zima. Muhe su pametnije, one umiru. DIJALEKT Dijalektom kojim sam govorio kao dijete nismo mogli reći "voljeni", "volim te" ili "krasan". Ove vrste pojmova smatrali smo histeričnim ispadom. Osim toga za nas su ove riječi bile prefine, nisu se uklapale u radničku odjeću koju smo nosili. Tek kasnije sam naučio da je ljepota realnost i da se osjećanja izravno mogu izraziti riječima. Ali sam sebe smatrati žrtvom, to je samo samoobmana. Neke riječi još uvek prouzrokuju neprilike. OVDJE SMO Zalutao sam i došao u nepoznati dio grada. Sve ulice su vodile uzbrdo, ljudi su tapkajući protrčavali kraj mene, obučeni u svijetla odijela, izgledalo je da im torbe nisu teške. Zaustavio sam jednog, upitao za put i smjesta se našao u skupini prijateljskih lica. - Kuda si krenuo? Počeo sam objašnjavati. Slušali su smiješeći se, kao da prvi put u životu čuju čovjeka koji govori izumrlim dijalektom. Onda su počeli govoriti svi u isto vrijeme i pokazivati u svim pravcima. Izvukao sam kartu i pokazao je. Raširili su je poletno i proučavali sa interesovanjem. - Gdje smo? pitao sam pokazujući prstom na kartu. Pogledali su me i ponovili pitanje u horu. Onda su svi prsnuli u srčan smijeh. I ja sam se smijao. Bili smo svjedoci najveće komike. - Ovdje, reče jedan od njih i pokaza prstom na zemlju na kojoj smo stajali. - Ovdje smo! SVE VJERE SU HIPOTEZE Sve vjere su hipoteze bez kojih Bog možda i može. Snobovi tvrde da je život potpuno besmislen. Neka im je. Da ću umrijeti podrazumijevalo se od prvog dana. Pa sve oko nas umire; neki žive u stanovima punim mrtvih muha. Radi se o tome da se s tim suočimo bez rezignacije ili cinizma, sad kad smo na pola života, okruženi zapaprenim dječijim očekivanjima. PJESMA Ne prijetite pjesmi hapšenjem! Pjesma odbija slušati naređenja. Pjesma slabo napreduje u ćeliji. Pjesma tumara predgrađima, pretura po tuđem smeću, ide naoružana. Pjesma sumnja u pravo i sud, ali bez daljeg vjeruje u višu etiku. Pjesma raspravlja sa slučajnim prolaznicima, upada u računovodstva sa sramnim optužbama: nema poštovanja. Užasno smrdi (na govno i ruže). Pjesma strpljivo čeka grmljavinu pjesma provodi noći u samoći i divljoj ekstazi. Pjesma prebiva na aerodromima i krcatim trajektima. Pjesma je u velikoj mjeri politička, ali mrzi politiku. Pjesma je prkosnica, koji progovara samo u rijetkim prilikama. Pjesma kvari zabave. Pjesma je spremna skinuti jaknu i izaći van da bi se potukla. Nervoza pripada pjesmi. MOJA FANTASTIČNA OLOVKA Najviše volim pisati korišćenom hemijskom olovkom nađenom na ulici ili sa reklamnom olovkom, rado sa električarevom, sa onom s benzinske stanice ili iz banke. Ne samo zato što su jeftine, u stvari besplatne, nego zamišljam kako će taj pribor za pisanje stopiti moj rukopis sa industrijom, sa znojem kvalifikovanih radnika, s kancelarijama upravnih odbora, i s tajnom postojanja. Jednom sam napisao pedantne pjesme penkalom, - čista lirika ni o čemu - ali danas hoću da vidim sranje na papiru, suze i sline. Poezija nije za mlakonje! Pjesma mora biti iskrena kao vrijednost akcija na burzi - mješavina stvarnosti i najobičnije prevare. Na kraju, za šta smo previše fini? Ni za šta. Zato pažljivo pratim vrijednost obveznica i papira od vrijednosti. Burza pripada stvarnosti - baš kao i poezija. I zato sam toliko sretan zbog ove hemijske olovke iz Bikuben banke, koju sam pronašao jedne mrkle noći ispred zatvorene trafike. Malo smrdi na pseću mokraću, ali piše fantastično. |
Poetry in Danish language
Til digternes forsvar Hvad skal vi gøre med digterne? Dem er det synd for, de er så hjerteskærende i deres sorte tøj blåfrosne af indvendige polarstorme. Poesien er en frygtelig pest, de smittede går rundt og jamrer sig, deres skrig forgifter atmosfæren som udslip fra mentale atomkraftværker. Det er så psykisk. Poesien er en tyran; den holder folk vågne om natten og ødelægger ægteskaberne, den driver mænd ud i øde sommerhuse midt om vinteren, der sidder de forpinte med høreværn og halstørklæder. En hæslig tortur. Poesi er en plage, værre end gonoré - en grusom pestilens. Men tænk på digterne, de har det hårdt, bær over med dem! De er hysteriske som højgravide tvillingemødre, de skærer tænder i søvne, spiser jord og græs. De står i timevis udenfor i blæsten plaget af ufattelige metaforer. Hver dag er en højtid for dem. Åh, hav barmhjertighed med digterne, de er døve og blinde, hjælp dem i trafikken, hvor de vakler rundt med deres usynlige handicap: De husker alt muligt. Af og til standser en af dem op og lytter efter en fjern udrykning. Vis hensyn. Poeterne er som sindssyge børn jaget hjemmefra af den samlede familie. Bed for dem; de er født ulykkelige - deres mødre har grædt over dem, søgt lægehjælp og juridisk bistand, indtil de bare gav op for at frelse deres egen forstand. Åh, græd over poeterne! Dem er der ingen redning for. Befængt med lyrik som hemmeligt spedalske er de spærret inde i deres egen fantasi - en uhyggelig ghetto, fyldt med dæmoner og ondskabsfulde spøgelser. Når du på en klar sommerdag med strålende sol ser en stakkels digter komme vaklende ud fra en opgang, bleg som en dødning og vansiret af spekulationer - så gå hen og hjælp ham! Bind hans snørebånd, tag ham med over i parken og sæt ham på en bænk i solen. Syng lidt for ham, giv ham en is og fortæl ham et eventyr; han er så ked af det. Han er helt ødelagt af poesi. Min Fars armbåndsur Jeg trækker min Fars gamle armbåndsur op. I snart tre årtier har det ligget her i skuffen og ventet på at blive smidt ud. Det var det ur, der sad på ham, da han arbejdede med dyr og sten og jord. Det er ridset og skrammet af de ting han tumlede med, som ingen ure man ser i dag, brunligt af kolort og gammel sved. Ramt af noget primitivt, en følelse, finder jeg uret frem af skuffen og trækker det op. Sekundviseren traver lystigt afsted. "Super shock resist" står der med meget små typer på urskiven. Jeg holder øje med viserne, på en eller anden måde virker det opmuntrende at se det gamle ur genopstå fra de døde. Viserne følger godt med, tiden passer på en prik. Da min Far var på min alder, var han på kirkegården i otte timer hver dag. Nu er han der permanent. Han efterlod sig nogle stendiger, fem børn, - og det her ur. I fem kvarter løber spøgelsesuret fornøjet omkap med de moderne digitale ure, vi har i huset. Som om tiden virkelig var cyklisk, reversibel. Indtil min Fars ur så pludselig alligevel igen går i stå. Urokkeligt og definitivt. Hvad er der at sige? Jeg lægger uret tilbage i skuffen. Andre må træffe den beslutning. Ismanden Homage to Seamus Heaney Hvor var han på vej hen, hyrden fra Tyrol? Den første turist, klædt i hjorteskind og en kappe af flettet græs. Med sig havde han ting af kvalitet: En bue af asketræ og pile med flintspids og styrefjer. En europæer balsameret af frosten med sin økse og dolk, da han gik vild i snestormen engang i Stenalderen. Der sad han, mens kelterne i Stonehenge transporterede monolitterne tværs over England og rejste stjerneobservatoriet. Hannibals elefanter må have passeret hans hule på vej nordpå: Krigslarm. Det gik han glip af. Han sad i læ med ørerne fulde af is og samlede tankerne i den vældige stilhed. Fundet. De hakkede ham fri af isblokken. Han blev spændt fast til en helikopter og fløjet ned til Innsbruck for at møde verdenspressen. Sådan døde han. Note: Efteråret 1991 fandt man en stenaldermand, som havde ligget nedfrosset i 5300 år under den østrigske gletscher Similaun. Homo Tyrolensis, Ismanden, er det ældste menneske, der nogen sinde er blevet fundet. Kvinderne i København Nu har jeg igen forelsket mig fem gange i fem forskellige kvinder på en tur med bus nr.4o fra Njalsgade til Østerbro. Hvordan får man styr på sin tilværelse under de forhold? En af dem var i pels, en anden i røde gummistøvler. Den ene læste Ekstra Bladet, den anden Heidegger - og gaderne drev af regn. Ved Amager Boulevard steg en drivvåd prinsesse ind, euforisk og hidsig, hende faldt jeg pladask for. Men hun sprang ud ved Polititorvet og blev afløst af to dronninger med flammende tørklæder, som talte skingrende sammen på pakistansk hele vejen til Kommunehospitalet, mens bussen kogte af poesi. De var søstre og lige smukke, derfor tabte jeg mit hjerte til dem begge to og planlagde prompte en ny tilværelse i en landsby nær Rawalpindi, hvor børnene vokser op i en duft af hibiscus, mens deres desperate mødre synger hjerteskærende i skumringen over de endeløse pakistanske stepper. Men de så mig ikke! Og hende i pels græd bag sin handske, da hun steg ud i Farimagsgade. Pigen der læste Heidegger lukkede pludselig sin bog og så direkte på mig med et hånligt smil, som om hun med ét fik øje på hr. Hvemsomhelst i egen lusede person. Og således brast mit hjerte for femte gang, da hun rejste sig og stod af sammen med alle de andre. Så brutal er tilværelsen! Jeg fortsatte to stoppesteder, før jeg gav op. Og sådan ender det altid: Man står alene ved kantstenen og suger på en cigaret, højstemt og lettere ulykkelig. Kærlighed Det er sådan et stort ord. Eller fik jeg det galt i halsen? Elske, hvad er det, når det kommer til stykket? Mange veksler med tiden den store kærlighed til småpenge. Jeg elsker dig. Og du hiver stikket ud. Jeg elsker dig. Og du kyler min bog i nakken på mig. Jeg elsker dig. Og verden eksploderer! Vi tørster efter hinanden i uvidenhed, ligesom elefanter. Uden børn ingen lykke, sagde Schumann. Clara fødte ham syv børn som modgift mod melankoli. Det var ikke nok! Han blev sindssyg, forsøgte selvmord og døde på en nerveanstalt. Hun spillede klaver. Det er dét, de kalder kærlighed. Blindebuk De gav ham et tørklæde for øjnene og snurrede ham rundt, den leg elskede han. Svimmel af mørke tumlede han henrykt omkring mellem sine kusiner, tre gratier hvinende af latter. De lo ad ham, hans eufori, som også var deres. Han fangede dem én for én, men gættede systematisk forkert, og festen fortsatte hele eftermiddagen. Han var lykkelig i sit mørke, utrættelig og dristig, en grænse var passeret, han rørte ved deres blussende ansigter; hans hænder var lykkelige. Og han ønskede bare at blive ved, da de ubarmhjertigt løsnede sløjfen og trak tørklædet af ham. Han stod fortumlet og grædefærdig, chokeret af lyset, som for et øjeblik gjorde ham fuldstændig blind. Vis mig dine bryster Når jeg er sulten, tænker jeg på dine bryster, som jeg aldrig fik set, og på dit russiske blik i forbifarten, mens du passiv og rastløs kigger rundt i lokalet som en af de tre melankolske søstre hos Tjekhov, der hele tiden drikker te, mens de taler om at rejse til Moskva. Åh, lad os danse sammen i nat på en natcafé i Moskva. Så indviklet er tilværelsen efterhånden. Og så spiller du endda piano og bor med udsigt over en kirkegård, hvor vintersolen står og spekulerer hele eftermiddagen mellem gravstederne. Åh, lad os danse sammen i nat på en natcafé i Moskva. Når jeg er sulten, tænker jeg på dine bryster, din russiske mund, det gullige lys i dit køkken, som jeg heller aldrig fik set, og på dine kyske håndled, når du skærer brød af og langsomt spiser og imens står og ser ud over kirkegården og åndsfraværende lytter til en vild symfoni af Rakhmaninov. Åh, lad os danse sammen i nat på en natcafé i Moskva. Men den der tøver spilder sin tid: Jeg vil se dine bryster! Tjekhov drak champagne på dødslejet, og Rakhmaninov omkom i USA; det sorte hul venter os alle. Så kom bare som du går og står, lad os tage til Moskva! Åh, jeg vil danse med dig i nat på en natcafé i Moskva. Besøg af min Far Min døde Far kommer på besøg og sætter sig i sin stol igen, den jeg fik. Nå, Niels! siger han. Han er brun og stærk, hans hår skinner som sort lak. Engang flyttede han rundt på andres gravsten med stålstang og sækkevogn, jeg hjalp ham. Nu har han flyttet sin egen selv. Hvordan går det? siger han. Jeg fortæller ham det hele, alle mine planer, de mislykkede forsøg. Inde på opslagstavlen hænger der sytten regninger. Smid dem væk, siger han, de skal nok komme igen! Han smiler. I mange år var jeg på nakken af mig selv, siger han, jeg lå vågen og spekulerede for at blive et ordentligt menneske. Det er vigtigt! Jeg byder ham en cigaret, men han er holdt op med at ryge nu. Udenfor tænder solen ild i tage og skorsten. Skraldemændene larmer og råber til hinanden nede i gaden. Min Far rejser sig går hen til vinduet og ser ned på dem. De har travl, siger han, sådan skal det være. Bestil noget! Fluerne Pindsvinet går i hi, når vinteren kommer. Fluerne er klogere, de dør. Dialekt Med den dialekt jeg talte som barn kunne vi ikke sige "elskede", "jeg elsker dig" eller "smuk". Vi anså den slags begreber for at være udslag af hysteri; desuden var de ord for fine til os, de passede ikke til det arbejdstøj, vi gik i. Først sent fik jeg lært, at skønheden er en realitet, og følelser kan omtales direkte i ord. Men at se sigselv som et offer er kun selvbedrag. Visse ord volder endnu vanskeligheder. Vi er her Jeg gik vild og kom ind i en fremmed bydel. Alle gader førte stejlt opad, rapfodede folk løb forbi mig, de var klædt i lyst tøj og så ud til at bære lette ting i deres tasker. Jeg standsede én for at spørge om vej, og straks stod jeg midt i en klynge venlige ansigter. - Hvor vil du hen? Jeg tog fat på min forklaring. De lyttede smilende, som om de for første gang hørte et menneske anvende en uddød dialekt. Så begyndte de at tale i munden på hinanden og pege i alle retninger. Jeg fandt mit kort frem. Ivrigt blev det åbnet og studeret med interesse. - Hvor er vi? spurgte jeg med en finger på kortet. De så på mig og gentog spørgsmålet i kor. Så brast alle i en hjertelig latter, jeg lo med, vi var vidner til den højeste komik. - Her, sagde en af dem og pegede på jorden, der hvor vi stod. - Vi er her! Alle religioner er hypoteser Alle religioner er hypoteser, som Gud måske godt kan undvære. Snobberne påstår, at tilværelsen er fuldstændig meningsløs. Dem om det. At jeg skal dø var en selvfølge fra dag ét. Alt dør jo omkring os; nogle bor i lejligheder fyldt med døde fluer. Nu gælder det om at se det i øjnene uden at resignere eller blive kynisk. Midt i livet, omgivet af børns krydrede forventninger. Digtet Tag ikke førergreb på digtet: De er anholdt! Digtet nægter at parere ordre. Digtet trives dårligt i isolationscelle. Digtet strejfer om i forstæderne, roder i andres affald, går med pistol. Digtet mistror juraen og domstolene, men stoler fuldt og fast på en højere etik. Digtet diskuterer med tilfældigt forbipasserende, trænger ind på direktionskontoret med infame anklager; har ingen respekt. Lugter ilde (lort & roser). Digtet står gerne i kø efter tordenvejr. Digtet tilbringer natten i ensomhed og vild ekstase. Digtet holder til i lufthavne og ombord på overbefolkede færger. Digtet er i høj grad politisk, men hader politik. Digtet er en kværulant, som kun åbner munden ved sjældne lejligheder. Digtet spolerer festen. Digtet tager gerne jakken af og går med udenfor. Nervøsiteten hører med til digtet. Min fantastiske pen Jeg skriver helst med en brugt kuglepen fundet på gaden, eller en reklamepen, gerne fra el-installatøren, tankstationen eller banken. Ikke kun fordi de er billige, men jeg forestiller mig at sådan noget skrivegrej vil fusionere min skrift med industrien, specialarbejdernes sved, direktionskontorerne og hele tilværelsens mystik. Engang skrev jeg sirlige digte med fyldepen - ren lyrik om det rene ingenting - men i dag vil jeg godt have lort på papiret, gråd og snot. Poesi er ikke for tøsedrenge! Et digt må være lige så ærligt som aktieindekset - en blanding af realiteter og regulært bluff. Hvad er man efterhånden for fin til? Ikke ret meget. Derfor holder jeg øje med obligationsrenten og de seriøse papirer. Fondsbørsen hører med til virkeligheden - ligesom digte gør. Og derfor er jeg så glad for den her kuglepen fra banken, som jeg fandt en blæksort nat foran en lukket kiosk. Den lugter svagt af hundepis og skriver fantastisk. 
Niels Hav (Danska); Žarko Milenić (BiH), Jevgenij M'art (Rusija), Sabahudin Hadžialić (BiH)..Brčko (BiH), 28.11. i 29.11.2013.
II Međunarodni susreti pjesnika
|
|
为诗人辩护(In Defense Of Poets)
我们拿诗人怎么办？ 生活使他们不幸， 他们衣着黯沉看上去如此可怜， 皮肤因内心的暴风雪而泛蓝。 诗歌是一种可怕的瘟疫， 被传染的人们四处走动，抱怨， 他们的尖叫声污染了空气，像从 精神核电站泄出的物质。如此狂乱。 诗歌是一个暴君， 它让人们在黑夜失眠，毁掉婚姻， 它将人们拉到隆冬的荒凉的小山村， 他们在痛苦中枯坐，戴着耳套和厚厚的围巾。 想象一下那种折磨。 诗歌是一个害物， 比淋病更糟糕，一种可怕的厌憎。 但想想诗人们，正艰难地 忍受它们。 他们兴奋莫名，仿佛怀着双胞胎。 他们睡觉时磨牙，他们吃土 和野草。他们数小时地呆在怒吼的风里， 为惊人的隐喻所摧磨。 对他们来说，每一天都是神圣。 噢，请可怜诗人们， 他们又聋又瞎， 搀着他们穿过车流吧，当他们以那无形的残障 四处蹒跚，脑子里寻思 各种素材。不时会有其中一个停下来 倾听远方救护车的呼啸。 体谅他们。 诗人像疯癫的孩子， 被整个家庭逐出家门。 为他们祈祷吧， 他们生来不快乐， 母亲为他们哭泣， 求助于医生和律师，直到她们不得不放弃， 否则自己也会变疯。 噢，为诗人哭泣吧。 没有什么可以挽救他们。 被诗歌骚扰就像秘密的麻风病人， 他们囚禁在自己的幻想世界里， 一个令人惊悚的隔离区，充满了恶魔 与复仇的鬼。 当某个晴朗的夏日，阳光明媚， 你看见一个可怜的诗人 从公寓楼里摇晃着出门，面色苍白 有如行尸，容颜因思虑而憔悴， 那么走上前去帮帮他吧。 系好他的鞋带，领他去公园， 扶他坐在阳光下的 长椅上。为他轻轻地唱首歌， 给他买支冰淇淋，再给他讲个故事， 因为他这样悲伤。 他已经完全被诗歌毁掉。 父亲的手表（My Father’s Wristwatch） 我给父亲的旧手表上紧发条。 三十年来，它一直呆在抽屉里， 等着被扔掉。 这是他和牲畜、石头和泥土一起劳作时 戴在腕上的表。 被他抓握的东西刮花了， 不像今天你看到的任何一只， 被牛粪和汗臭染黄。 被某种质朴的东西打动，一种感情， 我从抽屉里拿出这块表，上紧发条。 秒针突然活泼地向前。 “防强震”几个细小的字 刻在表盘上。我凝视着指针， 不知怎么，感觉到鼓舞， 看到这块旧表从死寂中复活。 指针不停地走，时间准确无误。 当父亲在我的年纪，他一天八小时 呆在教堂墓地里。现在他永远地呆在那儿。 身后留下几道矮石墙，五个孩子， ——和这块表。 这块幽灵之表和屋里的现代数字钟 欢快地赛跑了七十五分钟。 仿佛时间真的可以循环，可以逆转。 直到，尽管如此，我父亲的表突然 再次停止。一动不动。彻底不动。 还能说什么？我把表放回 抽屉里。或许有人可以判定。 哥本哈根的女人们(Women Of Copenhagen) 在从尼亚斯街到东桥的40路公共汽车上 这一回我又一次爱上了 五个不同的女人。 这种情况下一个人该怎样控制自己的生活？ 一个穿着毛皮大衣，另一个红色威灵顿长靴。 她们中的一个正读着一张小报，另一个海德格尔 ——街上雨水泛滥。 在阿曼杰大道一个湿透的公主进来了， 兴奋又狂野，我被她完全迷住。 但她在警察局跳下了车， 取代她的是两个裹着火焰般头巾的女王， 在去市医院的路上她们用刺耳的巴基斯坦话 一路交谈，公共汽车在诗歌中 沸腾。她们是姐妹，同样美丽， 所以我对她俩一见倾心，立刻计划着 拉瓦尔品第附近小山村里的新生活， 那里孩子们在木槿花的香气里成长， 他们绝望的母亲唱着伤心的歌， 当黄昏笼罩在巴基斯坦平原上。 但是她们没有看见我！ 穿毛皮大衣的那个在法瑞梅格斯街下车时 在手套后哭了起来。 读海德格尔的女孩突然合上她的书， 带着一种讥讽的微笑直直望着我， 仿佛突然捕捉到一个小人物的一瞥， 在他特有的无足轻重中。 当她起身与其他人一道离开公共汽车， 那是我的心第五次碎裂。 生活如此残忍。 在放弃之前我又继续了两站路。 结局无非如此：你孤独地站在 栏杆边，吸着香烟， 情绪激动，又微微的不快。 爱(Love) 是这样一个大词。 或是我哽住了它？ 爱，说到底 是什么？ 随着时间多少人以大爱 兑换小钱。 我爱你。而你拔掉插座。 我爱你。而你将我的书掷向 我的脑后。 我爱你。而世界在爆炸。 我们在无知中彼此渴望， 像大象一样。 没有孩子就没有幸福， 舒曼说。克莱拉给他生了 七个孩子，作为忧郁症的解毒剂。 这不够。 他疯了，企图自杀， 死在疗养院。 她弹钢琴。这就是 他们称为爱的东西。 盲人的虚张声势（Blind Man’s Bluff） 她们用围巾蒙上他的眼， 推着他打了个转，他爱这游戏。 因黑暗而晕眩，他在他的表姐妹间 踉跄又狂喜，三个格蕾丝 尖声地笑。她们取笑他，他的兴奋， 那也是她们的。他逐一抓住她们， 但总猜错，游戏持续了 整个下午。他在他的黑暗里快乐， 不知疲倦又放肆，界线已越过， 他摸到她们羞红的脸； 他的手很快乐。他只希望 能继续下去，当她们残忍地松开蝴蝶结， 从他的眼上扯掉围巾。他茫然地站着， 几乎要掉下泪来，被光线震撼， 一瞬间，那光亮令他彻底目盲。 向我开敞你的心胸 (Show Me Your Breasts） 当我饿了，我想起你的乳房， ——我从没见过—-- 和你掠过的俄罗斯的眼神， 当你漠然而焦躁地环顾着房间， 像契诃夫忧郁的三姐妹中的一个， 总是喝着茶，谈论 搬去莫斯科。 噢，今晚让我们一起跳舞， 在莫斯科一家夜店里。 生活已如此复杂。 你甚至还弹着钢琴，与一片墓园风景 为邻，冬天的太阳 整个下午都在墓石间 停伫，遐想。 噢，今晚让我们一起跳舞， 在莫斯科一家夜店里。 当我饿了，我想起你的乳房， 你俄罗斯的嘴，你厨房里黄色的灯光 ——我同样从没见过—-- 和你生动的手腕，当你切着 面包片，慢慢地吃，站立着， 茫然望向墓园上方， 听着拉赫玛尼诺夫一首狂野的交响曲。 噢，今晚让我们一起跳舞， 在莫斯科一家夜店里。 但犹豫就是浪费时间：我想要 看见你的乳房！契诃夫喝着香槟， 在他临终的床上，拉赫玛尼诺夫死在美国。 黑洞等着我们所有人。所以， 就这样来吧，让我们去莫斯科！ 噢，今晚我想和你跳舞， 在莫斯科一家夜店里。 译注： 拉赫玛尼诺夫（Rachmaninoff，1873-1943）：俄国作曲家、钢琴家，主要作品有《第二钢琴协奏曲》、《帕格尼尼主题狂想曲》等，十月革命后定居美国。 父亲来访(Visit From My Father) 我死去的父亲前来探访， 重新坐回他的椅子里，传给了我的那把。 嘿，尼尔斯，他说。 他黝黑而强壮，头发像黑漆一样发光。 有一次他曾将别人的墓碑搬走， 用一根钢棒和一辆手推车，我给他帮过忙。 现在他亲自 搬走自己的。近来怎样？他说。 我告诉他一切， 我的计划，所有不成功的企图。 我的公告牌上垂着十七张账单。 扔掉它们， 他说，它们又会回来的。 他大笑。 多年来我对自己太严厉， 他说，我夜不成寐，把自己磨成 一个体面的人。 这很重要。 我敬了他一支烟， 但现在他已经戒烟了。 屋外的太阳将屋顶和烟囱都要烧着了， 街上收垃圾的人在大声喧哗，相互 说笑。父亲起身， 走到窗边，朝他们张望。 他们挺忙，他说，很好。 做事去吧！ 苍蝇（Flies） 冬天来临， 刺猬休眠。 苍蝇更绝， 它们死了。 我们在这儿(We Are Here) 我迷失在镇上一个奇怪的地方。 所有的街道都陡峭地向上，步履匆匆的人们 身着浅色衣裳跑过我身边， 看上去他们的行包都很轻盈。 我拦住某人打听方向， 马上，我就站在了一群友善的脸 中央。——你想去哪儿？ 我开始解释。他们听着， 微笑，仿佛是第一次 他们听到了一种死去的方言。 然后他们开始七嘴八舌， 朝各个方向指点。 我翻出我的地图。他们急切地将它摊开， 饶有兴致地研究。——我们在哪儿？ 我问道，手指按住地图。 他们望着我，齐声重复我的问题。 随之爆发由衷的哄笑， 我也笑了，我们正见证一件非常有趣的 事儿。——这儿，他们中的一个指着 我们站立的地面说。——我们在这儿！ 诗（The Poem） 别把诗夹在 腋下——你被捕了！ 诗不会遵守秩序。 诗不会乖乖呆在隔离牢房。 诗在郊外四处游荡， 翻找别人的垃圾， 带着一杆枪。 诗不信任法律和法庭， 但信任更高的公正。 诗和任何老迈的路人争论， 撞上行政总裁， 用脏话斥骂。目无 尊长。气味难闻 （狗屎加玫瑰）。 诗快乐地排队等候一场暴风雨。 诗整晚陷入孤独 和狂喜。 诗闲荡在机场， 在人潮汹涌的渡口和船上。 诗很大程度上是政治的，但憎恨 政治。 诗爱争吵， 但难得开口。 诗毁掉政党。 诗准备脱下夹克， 到外面迎接你。 诗有点神经质， 紧张兮兮。 我奇妙的笔(My Fantastic Pen) 我喜欢 用一支街上捡来的旧笔写字， 或是一支促销笔，最好是从电工手里、 加油站或银行里得来的一支。 不仅仅因为它们便宜（免费）， 而是我想象着这样一个工具 能将我的写作与工业、 熟练劳动者的汗水、管理人员 以及所有存在的神秘熔合在一起。 从前我用一支自来水笔书写精美的诗歌 ——全然空谈的纯净的诗—-- 但现在我喜欢在我的纸上倾泻 眼泪和鼻涕。 诗歌不是为娇弱者存在的。 一首诗应该像道·琼斯指数一样诚实 ——现实与纯粹虚张声势的混合物。 一个人过分敏感有什么用？ 用处不多。 这就是为什么我关注债券市场 和严肃的股票。股票交易 属于现实——正如诗歌一样。 这就是为什么我这么喜欢这支来自银行的 圆珠笔，在一个漆黑的夜里 一家打烊的便利店前捡到的一支。它散发着 淡淡的狗尿的气息，写起字来神奇无比。 |
THE ANESTHTETISTS DISCUSS ASTRONOMY
The anesthetists discuss astronomy elevating in the lift while patients arrive in taxis accompanied or not by family. The universe consists of 100 billion galaxies. If there are sentient civilizations on just a millionth of those planets we are far from alone. Outside: cold rain, December. A sick person sitting in the waiting room among frayed magazines with his threadbare life has only one single prayer. Translated by P. K. Brask Something has happened We want to leave traces in words. But language is no private invention. To love, to be abandoned; to discover the clock that counts the seconds inside the body. The pain in the light, fury, helpless grief. Language knows all that. What then is my own? Is it possible to gain personal experience and attach words to it that are not simply conventional? To make an addition? Something has happened, something big, yet I cannot explain what it is. Assertions betray themselves. I must accept my embarrassment – and listen to the words reproducing with reality everywhere. Translation Martin Aitken The Institute For the Blind Passing by the institute for the blind, looking on the black side a night in December, I saw the sightless dancing the tango behind the picture windows. The whole building was lit up brilliant like a UFO, or a house pervaded by metaphysics. I stopped paralysed outside in the real darkness and stared myself almost blind. Translation Martin Aitken On His Blindness 1 Is it cheaper now, I wonder, to write in ink, since Borges dictated his labyrinthine tales in Buenos Aires? The Homer of the Argentine considered words to be symbols we share with others. “I believe abstract aesthetics to be a vain illusion,” he wrote in one of his prefaces, where he delighted in renouncing originality. Almost without affectation. Only after going blind did he make eye-contact with John Milton in his Paradise Lost. 2 Love makes blind. But it took forty years! Forty years of preliminary studies, imitation and outbursts of rage when the dreamtiger escaped. Now and then he’d consult oculists, each time a disappointment. He studied Joyce, who must have loved Nora, though he never went completely blind. Only when Alonso Quixano lost his mind and called himself Don Quixote did he leave his father’s library; and not until forty years after finding love in Geneva did Borges go blind – as blind as Beethoven was deaf! 3 He worked in the dark and polished his sentences in memory until they sparkled from sheer metaphysics. “If one is a poet, one is always a poet, and all the time assailed by poetry.” Borges absorbed nourishment from his misfortune and replaced the visible world with sagas and Old English verse, thereby transforming blindness into a gift: Only now did he come eye-level with Homer, and only now was he able to see deep into the dark, wide world and into the dizzying moment that is eternity. Translation Martin Aitken Blind Man’s Bluff They covered his eyes with a scarf and spun him around, he loved that game. Dizzy from the dark, he reeled ecstatic between his cousins, three Graces squealing with laughter. They laughed at him, his euphoria, which also was theirs. He caught them one by one, but guessed systematically wrong, and the party continued the entire afternoon. He was happy in his darkness, tireless and bold, a line had been crossed, he touched their blushing faces; his hands were happy. And he wished only to go on when they mercilessly loosened the bow and pulled the scarf from his eyes. He stood bewildered on the brink of tears, shocked by the light that for a moment turned him completely blind. Translation Martin Aitken When I Go Blind Love makes blind – and every single day as the blind man shuffles along with his cane traffic comes to a complete stop while God’s angels ascend and descend – and the eye specialist closes his clinic. Love makes blind, but sex is harmless; there’s nothing wrong with my eyesight I can see everything. That’s why my love poems are such failures. Eyes closed I whisper into the phone and outside the train station the blind man stands, a holy evangelist humming in the rain – crippled by love. The new lovers kiss each other’s fingertips I do know that. Translated by P.K. Brask A FATAL ERROR It’s a fatal error of the human imagination that we can’t empathize with each other’s catastrophes. We were granted this defect for our psychic survival – not in order to produce lame jokes about the misfortunes of others. Humour is a form of self-defence but ironic smirking is out of order when tanks come rolling in and flesh and blood from human beings drip from trees. Some maintain that we’ haven’t the right to talk about these things without being there ourselves without having stood with a torn off arm or a smashed brain in our hands. We already wallow in terror and cynical pornography. Resignation is a possibility. But we’ve also no right to overlook the world’s evil just because we ourselves by some fluke landed in a ghetto of pink obesity. We are now more than six billion people on the planet; each one equipped with a unique individuality, and a claim on respect. By plain knowledge or physical recollection of our own thin skin we ought to let ourselves be touched by the misfortunes of others. Irony is an impossible escape on the day when we are lying screaming in pain on the street or in the hospital and all internal defenses fall apart. Then it’s for real. Translated by P. K. Brask WHERE ARE YOU SUPPOSED TO GO WITH YOUR PLASTIC BAGS? 1 That guy with two clubfeet and several layers of ragged coats sitting in a corner of the train station filthy and surrounded by abomination like a distinctive stench you can smell from five blocks over. He’s a terrible temptation every time you pass: to give up this life of routine as an idler throw away the key and sit down next to him, could possibly be celebrated as a homecoming to the holy light shining on the mind’s original pastures and the primordial fieldstone lying deep in childhood where you first sat and watched people passing by. 2 That is if homecomings existed. But Gladstone Gander has sprayed the fields with poison and Donald Duck drives his tractor around in the toxic light while he roars a song by Gene Autry. There’s nothing sacred here apart from cash, cunt and chemistry. And the primordial fieldstone has been blasted with dynamite. So where are you supposed to go with your plastic bags? Translated by P. K. Brask TOKYO, ENCORE 1. If the dead of Nagasaki resurrected on whose payroll should they be listed? 2. The cherry trees in Shinjuku belong to poetry more than to reality – and here they stand again in a poem: blossoming, real. 3. Yellow smog over the palace, never mind. The emperor is no longer divine, he watches the telly and is impressed. 4. Even in Tokyo the sparrow is at home. But if God lives in nature, his place is growing filthier! 5. MADE IN JAPAN Lost faces The Haiku moment 6. A fresh mystery: Fuji just stands there. Cars rust, and the Tokyo Tower. What’s new? Nothing. But the planet is sick. 7. Caught in a traffic jam, Springsteen on the car radio - Japan no longer lives in Tokyo. Translated by P.K. Brask & Patrick Friesen 
| ||||||||||||||||
|
|
|
|
Senahid Nezirović
za DIOGEN pro kultura magazin
|
| ||||
Interview - Niels Hav by Sander Vaan
for DIOGEN pro culture magazine
|
| ||||
Exclusively for DIOGEN pro culture magazine...
by Niels Hav
POETRY IN COPENHAGEN
| poetry_in_copenhagen_by_niels_hav_for_diogen_pro_culture_magazine.doc |
| poetry_in_copenhagen_by_niels_hav_for_diogen_pro_culture_magazine.pdf |
II Međunarodni pjesnički susreti -
Brčko distrikt BiH 26.11. - 29.11.2013.
Učesnik Niels Hav, Danska
Koordinator organizacije susreta Žarko Milenić, predsjednik Književnog kluba Brčko distrikta
Brčko distrikt BiH 26.11. - 29.11.2013.
Učesnik Niels Hav, Danska
Koordinator organizacije susreta Žarko Milenić, predsjednik Književnog kluba Brčko distrikta
|
|
|
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro culture magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: [email protected];
Narudžbe/Order: [email protected]
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
