|
NA LISTI Od 04.8.2010.g. /
LISTED SINCE August 4th, 2010 among leading European magazines: 
|
All Rights Reserved
Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić, MSc Sarajevo & Bugojno, Bosnia and Herzegovina MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI... WE ARE UNIFYING DIVERSITIES |
|
|
|
|
|
Učesnik 3. Poetskog maratona, 21.3.2013., Sarajevo, (BiH)
Participant of 3. Poetry marathon, 21.3.2013., Sarajevo, Bosnia and Herzegovina 
|
|
Ivan Rajović, Kraljevo, Srbija
Ivan Rajović je rođen 14. septembra 1956. godine u Ušću. Piše poeziju, prozu, pesme za decu i bavi se novinarstvom. Pesme su mu prevođene na beloruski. Dobitnik je Novembarske nagrade za doprinos kulturi grada Kraljeva i nagrade “Stražilovo” za najbolju pesničku knjigu 1990. godine. Do sada je objavio:
Knjige poezije: Psi će vladati svetom (KOS, edicija Pegaz, Beograd, 1982), Pakt (Narodna biblioteka Kraljevo, 1987), Muzej voštanih figura („Novo delo", Beograd, 1988), Velika predstava („Stražilovo", Novi Sad, 1990), Bioskop u provinciji (Književni klub Kraljevo, 1992), Koketa („Apostrof", Beograd, 1997), Pesme („Prosveta" Beograd, 2001), "Šapat sa ivice sveta“ Alma, Beograd, 2009.
Knjige za decu: Strašljivi lisac i druge pesme („Naučna knjiga", Beograd, 1994), Vitez slinavog nosa („Sfairos", Beograd, 1997).
Knjige dokumentarističke proze: Zajedno pred Milutinom („Publik pres" Kraljevo, 1997), Četrdeset jedna priča („Ibarske novosti" Kraljevo, 2001). Zabeleške iz bezumlja (Hendikep centar i Ibarske novosti” Kraljevo , 2004). Autor je tekstova za dve pozorišne predstave : THE Kraljevski čabare i Vitez slinavog nosa.
Živi u Kraljevu . Urednik je za Srbiju slovenačkog časopisa “Kontakt” koji izlazi u Mariboru. Pesme Ivana Rajovića su, kao jedinog pesnika iz Srbije, objavljene u knjizi Mostovi prijateljstva koja je štampana pod pokroviteljstvom Evropske unije. Počasni je član Štajerske zajednice. Član je Udruženja književnika Srbije.
Knjige poezije: Psi će vladati svetom (KOS, edicija Pegaz, Beograd, 1982), Pakt (Narodna biblioteka Kraljevo, 1987), Muzej voštanih figura („Novo delo", Beograd, 1988), Velika predstava („Stražilovo", Novi Sad, 1990), Bioskop u provinciji (Književni klub Kraljevo, 1992), Koketa („Apostrof", Beograd, 1997), Pesme („Prosveta" Beograd, 2001), "Šapat sa ivice sveta“ Alma, Beograd, 2009.
Knjige za decu: Strašljivi lisac i druge pesme („Naučna knjiga", Beograd, 1994), Vitez slinavog nosa („Sfairos", Beograd, 1997).
Knjige dokumentarističke proze: Zajedno pred Milutinom („Publik pres" Kraljevo, 1997), Četrdeset jedna priča („Ibarske novosti" Kraljevo, 2001). Zabeleške iz bezumlja (Hendikep centar i Ibarske novosti” Kraljevo , 2004). Autor je tekstova za dve pozorišne predstave : THE Kraljevski čabare i Vitez slinavog nosa.
Živi u Kraljevu . Urednik je za Srbiju slovenačkog časopisa “Kontakt” koji izlazi u Mariboru. Pesme Ivana Rajovića su, kao jedinog pesnika iz Srbije, objavljene u knjizi Mostovi prijateljstva koja je štampana pod pokroviteljstvom Evropske unije. Počasni je član Štajerske zajednice. Član je Udruženja književnika Srbije.
VILLA AMIRA, Street Ante Starčevića 33,
|
LP vinyl sell from
|
|
PJESNICI i...pjesnici
Inspirativna slagalica unutar čudnih nagovještaja. Visoko na izgrađenom gnijezdu sunovrata razuma, sjedi umni čovjek koji vabi...molim čitanje Ivana Rajovića. Najmanje zbog njega. Više zbog nas. Nadajućih. Čitalaca. Dok je "rakrinkan somot kasnih žubora". Ipak, suština poetike ovoga autora je u prijemčivosti manirizma skalama rječitosti. Sa nama je onaj koji uči. Sve one koji ga čitaju. A čemu učiti, uopšte? Da bi prenaglašenost surovosti postala potisnuta blamaža uvjerljive jasnoće. Jasnoće zašivene u nozdrvama životinjskih namjera, ali ljudskih izvršenja. Nadasve. U tome i jeste razlika između pjesnika i PJESNIKA. On svakako pripada ovim drugim. Riječ urednika Sabahudin Hadžialić 09.7.2011. |
POETS and...poets
Inspiring puzzles within the odd hints. On high nest built up with narcissi of the reason is sitting the minded man wooing...please read Ivan Rajovic. At least, not because of him. More for us. The hope ones. The readers. While "the velvet of the late murmus ia unmasked." However, the essence of his poetry is within the receptivity of mannerism for the scales of eloquences. With us is the one who learns. All those who are reading him. A study which and what, in general? The answer is: To have the exaggeration of cruelty becoming repressed disgrace of convincing clarity. Above all. Clarity sewn into nostrils of the animal intentions, but of the human performance. That's the difference between a poets and a POETS. He definitely belongs to the second ones. Editor's word Sabahudin Hadzialic 07/09/2011. |
|
STEPENIK
rane gatanja skupo je plaćeno verovanje u vašu moć ostružem li mrlje sa krila orla imaću pancir i biću mak zvuci rogova i dvojnica padaće pred moje noge jer ja sam rođen da budem zvuk i nek mi se plaze patuljasti glodari nicaće opet masline iz nabora mojih stopala preplaviće me slapovi svetlećih piskova i biću luč priljubljen uz zvonku postojanost kruženja bat životnih sokova stepenik večnosti tik iznad besmisla tik ispod smisla KLJUČ SAZNANJA nada kipi u prisnoj unutrašnjosti odisejevih galija smrt visi sa klinova golih stubišta kreste svemira plamte žutilom pšeničnjaka povez seže do granica uma u nizu monotonih praćakanja svesti papirus nema tajni pred užeglim komađem milenijuma ko remeti gubanje troskoka hronosovih satova ko podmeće pleća pod skut poljuljanih svetova ko atak na razboritost boga naziva usponom uma ko sebi sebe prinosi na žrtveniku pustolovina duše taj zna ključ saznanja skriven je u čistilištima ludila i svaka svest sagori u spoju s njegovim višestrukim falusom i otužna pitomost oka plazi ravnodušnost zenica na bedeme novih zgarišta PREDZNACI zagrljaj osakaćenih dabrova u oštrozuboj kljusi buđenja podseća na turobno mukanje umirućih baštovana suočenih s cvetanjem avetinjskih nezaboravaka ceremonija plamsanja plavih latica u sudaru haotičnih svetova ima moć olujnih venaca nadnesenih nad krhkim glavicama uškopljenih mužjaka kune zlatice predznaci predznaci milujem vaša ljigava telašca smejem vam se u bezoblična lica zar vi da određujete putanje mojih uzvika čiji eho odzvanja u praznoj utrobi svemira MAJSKA TEPANJA raskrinkan je somot kasnih žubora mesečeva navlako puzi između nakovnja i kruške puzi u šaš majskih tepanja i shvatićeš kako je teško rasparati utrobu sveta bademe kliskih brkova kako je bolno prućiti se po temenu žulja masko zrnastih zagrljaja začepljena zapečaćena mudra kičice tupih preliva šaraj stabljike svodova GEN ITALIJE i koraci se hodočasnika sliše u ropac zauzdanih klenova slutim progonstvo slutim meket čeličnih obruča nad ambisom potkovičastih kolajni rastačem se na smolu i nektar žvale zmaja grgolje u rovovima rima ispod penastog zrna sunca šta se to kiti rikom mutnih plikova šta to struže nabore kišnih guka ples dvobojnih ljubimaca krda omekšava nužnost postojanja ruka noga pet krasnih rana crnog taoca pet velikih karika bola muk sakatih pobuda raspaljuje pozlatu osmeha neko je zakopao romulovu ukosnicu nadomak šume kužnih jasika u zaoranoj brazdi loži kusih brzaka gen italije pušta koren LAŽNI GOROSTASI himne krutih sudova luk glečera omamljuju snom pucanj procvalog grbavca pomera rtove i slova izrezbarena u krilu vekova leš kastriranog nosača uvijen u buket stida strepi pred skrnavljenjem tajni mozga pruće buja nad snom vapaj se cedi iz stvarnosti sklupčane pod tabanima lažnih gorostasa U LEGLU ČELIČNIH GEGOVA to prokleto vreme u ušću zubatih proglasa bokora zavedenog korova oplemenjuje sipljivim sazvučjima pritajenih znamenja trnolika milosti majčinih podoja ko je još saznao bit tvoga postojanja u leglu čeličnih gegova nema značenja u sočnim trzajima poljuljanih kretnji gnusna balo dlakavih predaka NI GRČ NI BOL NI... nije to vonj mlohavih svetitelja što rečitošću raspaljuju besnilo u trupinama telefonskih imenika tetoviranih tananim odblescima likova mojih sugrađana nije to ropac kerozinskih motora u krtičnjacima grozomornih vizija što bubre na providnoj koži pohotljivih šetačica od 18-20 između panteističkih semafora nije to grč shizofreničnih stabala što posle ponoći napuštaju parkove i na pešačkim prelazima igraju domine u pidžamama Augijevih konjušara tek tu i tamo progorenih opuškom MARLBORO-a nije to crnilo grafitnih otisaka duše razbacano po hodnicima ludnica i škola okrenutih vremenu koje dolazi spasonosno se osmehujući sopstvenoj ideji o zameni pojmova ne nije to molitva uškopljenih vojskovođa što u civilnim kravatama i čarapama izvode svoje pudlice-supruge na noćno mokrenje pred graničnim rampama nikaragve nije to ni šum kovertiranja poslednjeg poteza velemajstorskih kandidata za neka bolja vremena ni krik žene čiju je jajnu ćeliju baš ovog momenta probila bojeva glava spermatozoida ni grč ni bol ni boja ni zvuk ni miris pa šta je onda pitam se pomiren sa svojom besmrtnošću u blistavom tračku svetlosti što vijuga kroz svemir VRT UŽIVANJA vrt uživanja pozornica je drevnog bluda u kome iščezavaju reljefi čulnih kopita obrisi titanovog penisa nadneseni nad glavama morž-učesnika sputavaju nagon uklješten između ropac-uzdaha i sluzi devičanske svetosti nakot sićušnih bomba-mozgova-muda rasprskava se u buket-oku razgolićenih narikača znoj izmeću avet-dojki melem je koji škrgut-strast oblizuje kaktus-jezikom bez boje bez pruga i tačkica budeš li začet u takvom času tmasto krilo ludila doticaće tvoje kamen-teme doticaće tvoj žaba-ud ZNAŠ LI raskoš opojnih šapata ti prosipaš među pijana violončela znaš li da te pamtim po košmaru braon lutkica u saću lobanje znaš li da te gledam nizovima zakasnelih pogleda nemoćno rasutih po tvojoj koži |
NEOČEKIVANA LITURGIJA
listajte duhovi mamutskih buba kitite se kulisama trijumfalnih sinagoga vratite se srži sopstvenog življenja postojećih tragova krivoustih prethodnika nema više u lelujanju sasušenih makaza za ljuštenje purpura sa kore usahlih vekova zaronite u taljiganje raspojasanih rogatih ulizica režati nije isto što i cupkati na podlozi iskrivljenih tulipana budalasto sve je budalasto neuspesi poražavaju traganje za nepostojećim ravno je glodanju senastih plotova predgrađa zauzdanih hrskavičavim uzdama uroka čemu rasipati sjaj koščatih likova stolica usađenih u čeljust neba mrestite se mrestite okca dresiranih huljica mrestite se surlice opakih sumnji puštene na pašu zvezdanih odsjaja ugašena telašca ostavićete na pojilu bezrazložno osmehnuta plesu šugavih iscelitelja u snopu kosih vizija neočekivane liturgije MLEKO ISTORIJE zvon viličastih testisa u oknu roza-tišine paljevina mrak-puzavica rasplamsava se u dodiru s kažiprstom gutljaji nebeskog svoda prazne su mešine pritešnjene tupim vrhovima bojazni njakanje modrih biljoždera pesma je za teget uši mleko maslačka i metvice iz himena žene-bivola prestani bulko nestašna da srčeš spermu sa pijane butine kosmosa nađi meduzu kucavicu u svojoj dotrajaloj mumiji ujed melem-pogleda krem božićnog obilaženja u trupini svitac-meseca mleko istorije toči iz vimena karijatide VELIKA PREDSTAVA i samo još krmanoši usoljenih mozgova usmeravaju svoje udove u nepoznatom pravcu iskušavaju mudrost pakosno se udvarajući znoju amnestiranih ljiljaka obešenih o kukastu surlu teskobe nema granica u trci gušavih predvodnika nema stida u uzdržanom pražnjenju sokratovih bisaga nema zadovoljstva u trijumfalnom zvuku prdeža obasutog zračenjem amorfnih bočica za lekova nema suza nesvesno prosutih pred noge demonskih apostola samo gluvoća zateže svoje omče guta zvona i zvekire sa tamnica i kasarni sa sirotišta i javnih kuća biblioteka i stanica za hitnu pomoć samo slepilo prigrljeno kusim prešljenovima svetine obavija ruke i očne duplje kasnimo za blistavim mogućnostima uma kasnimo kasnimo za siktanjem sićušnih telašaca zaljuljanih na surim talasićima pobede kasnimo za nemilosrdnim gibanjem planeta u raspadanju pupi pupi moj drski potomče pupi na smetlištu civilizacije koja se proždire pupi na usni škorpije pupi na pipku ništavila koje te obavija jer možda baš ti budeš učesnik velike predstave možda baš ti budeš očevidac kad sićušna žiška života usisana bezubim ustima kosmosa konačno pređe u večnost besmisla USLOV ljuljaške glog-usedelice dojke su na kojima potomci tutankamonovih obožavalaca grade svoja staniol-prebivališta dosegnuti mudrost akacije trčanjem preko prepona uslov je koji samo kuštravi sobari kurtizana mogu sebi upisati u testament TAJANSTVENI OBLICI kliktaji kuljaju kroz kube kestena mutna šačica svesti otapa se uz bok ludila plamen tromih inkvizitora sisa dojku srama pred tajanstvenim oblicima smrti KONCENTRACIJA PRED SKOK mrak guta predmete i oblike igra nestvarnih bića nije daleko od stvarnosti stisnute između trbušastih beonjača ne postoji samo ono što svoj začetak nema u laboratorijama mozga ne postojati znači težiti postojanju postojati je već sasvim blizu smrti postojati znači putovati ka nepostojanju ništa nije ništa jer ništa ne postoji dok postoji vera u nešto ništa to je samo pritajenost koncentracija pred skok u bezdan opipljivog života PRED ANARHIJOM ULIČNIH AKROBATA med kićanki ljušti se sporo sa oblih perjanica zidova miris dojki i genitalija probada bahatost čulnih ogrlica što se slivaju niz tvoju pitku razboritost nag do srži upuštam se u oblikovanje popac-glave stidljivo obešene između raonika i pupka plovidbe zaklanih šetača besmislica svršavaju se u situ mučeništva samo još lik zlatne meduze izranja na plastičnoj zategnutosti trbuha i nestaje na pučini stidnih gnezda razvlačeći gipko ambleme kakao-mozgova po klavijaturi veka žar-sperma teče kroz vene mudrosti ispred i iza oltara od keramičkih kutnjaka tu smo samo šum koji proizvodi kretnja higijenskog gesta u dva po ponoći iks i ipsilon sabijeni na dno arhimedovog suda mol i dur u himni ugašenih skakavaca zaustavljenih u grču osmeha tužbalica i oda izrešetanih tačkastim odsjajem zenica vasione goluždravi maljevi u sudaru sa sočnim propelerima stida daleko od svečano ukotvljenih štaka daleko od kafenih šumova svetlećih piskova daleko od mlečnog ispljuvka februara daleko od bliskih čvorova slonovače daleko od oštrice duginog klitorisa sami na tasu bubuljičavog kontinenta uspostavljamo ravnotežu sa moćnim tapkanjem fosil-vernika pred anarhijom uličnih akrobata IZA REŠETAKA nemir potmulih odjeka rasprskava se iza rešetaka moć i nemoć klicanja od njegove spremnosti zavise opruženo na dlanu kap je bez značaja sluzavi pokretač života izbačen na stranputicu mazim ga nežnim mislima milujem mu komore i mišiće ubeđen u njegovu izdržljivost skrivenu od tuđih ruku i pogleda ZAMKE lice nikada ne krvari bez patetike uskomešanih linija života nema žrtvovanja žrtvovani su svi stadijumi cvetanja u tamnicama onanije hleba i smokava dovoljno da se preživi haos kruženja materije večnost je sledeća etapa evolucije uskličnika ne očajavaj hiljadugodišnja klico histerije biće još masovnih skokova svesti osedlajte svoje vratove sinovi izrailjevi niste vi ubili hrista ubila ga je želja za vlašću samo ludost ne vidi krv u pogledu istomišljenika za istim stolom samo ludost premazivanje nosa katranom i smolom može nazvati očišćenjem duše čemu stid strah je luč kojim se osvetljava podnožje putokaza imati dušu nije isto što i kruniti pozlatu sa rebrastih lepeza pokajanja svakome je dato da ima deo sveta u sopstvenim očima što su toga samo retki svesni stvar je viših zakona ne upuštati se u dešifrovanje kosmičkih rebusa bez straha pred odgonetkom ako je čovek zagonetka nije li smrt njeno rešenje |
|
Sa predstavljanja knjige...
|
PRIKAZ KNJIGE “PESME” IVANA RAJOVIĆA
SVET NEDOVRŠENE APOKALIPSE
" Brate Ivane, živi nam i dalje plemenito i veselo svoj pesnički - žestoko pesnički - svet! Jer, tvoja je verica jaka". Ja to lepo vidim. "Zakletvu sam dao da ću ostaviti beleg/ u sunčanoj kraljevini klovnova", reče mi ti.
Behu vremena kada je moja pesnička generacija gotovo u celini imala "jedini radni sto i kancelariju" u svojevrsnom otvorenom ateljeu zvanom Bermudski trougao (Pod lipom - Šumatovac - Grmeč) koji nas je magično privlačio i okupljao sočnim i jeftinim kulinarskim produktima balkanske provenijencije: pihtije, proja i lepinje, crevca na žaru, posan pasulj i prebranac, kiseli kupus i srpsko - šopska salata, pokatkad i rebarca, bogme i mućkalica, glava u škembetu čak i kad ne bismo tu računali naše omiljene "tekovine i tečnosti", da ne nabrajam. Jedino tu ( u takvom izobilju duha i aroma!) možemo istorijski locirati nastanak danas u svetu sve glasovitije duhovnosti nazvane klokotrizam, taj "poslednji krik evropske avangarde", kako ga je video i doživeo američki pesnik i otac bit-generacije Alen Ginzber.
Najčešće šokantne i provokativne, čak i onda kada nisu kao takve zamišljene, "klokotrističke situakcije" su se množile, rojile i širile izvan svog beogradskog "epicentra", u Kameničkoj i Radničkoj ulici. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, stiglo se tako… u Novi Sad, Despotovac, Negotin, Split, Zagreb, Trebinje, Sarajevo… sve do Bukurešta, Rima, Petrograda, Moskve, te - konačno - i svetske metropole umetnosti - Pariza.
Sticajem sudbinskih okolnosti, u tom nizu "klokotrističkih poseta" nije zaobiđeno ni Kraljevo, u kojem su izvedene (u dva dana) čak tri "situakcije" : na Trgu srpskih ratnika, u Pozorištu i na Spomen -groblju – o čemu postoje autentični video - zapisi.
To je zapravo i bilo vreme kada je pesnik Ivan Rajović oglasio svoj pev, čije je rezultate objedinio zbirkom naslovljenom Psi će vladati svetom (KOS, edicija Pegaz. 1982, Beograd). Mi u Kraljevo, on u - Beograd! Bratska razmena umetničkih dobara i rezultata...
Štaviše, lično sam imao i posebnu, "kumovsku" čast da budem u žiriju (ako ne i sam predsednik) edicije Pegaz Književne omladine Srbije koji je izabrao i objavio ove Ivanove "Pse - vladare sveta". Zbog toga sam (dakle u svojstvu "kuma") sa zadovoljstvom nosio i pročitavao u šumatovačkom ambijentu", između ostalog - i ove prve Rajovićeve pesme. A klokotristički pesnici - "situakteri" A. Sekulić, I. Rastegorac, S. Ignjatović, J. Flora, P. Bogdanović, M. Vukadinović, B. Veljković, D. Kolarević, T. Terzić i dr. primali su ove pesme "iz prve" kao svoje, na osnovu izbora po srodnosti, kako bi kazao Gete.
Mi smo, u onim vremenima, Ivanu pružili Terapiju rada, Vreme u mit - rupi, Mi, u donjoj večnosti, Doviđenja, živote i smrti, Muzej koštanih figura, Ljudsku njivu, Zauzimanje glave, Kalemljenje čoveka i ostale klokotrističke zamišljotine i izvedbe, a on nama svoje pesničke žestine i nepatvorene prizore – metafore! Neka nas ne čudi što je tada Ivanovo poimanje pesme i života jedan od "naših", inače i "bokser po vokaciji", ovako definisao:"Ovaj momak žestoko udara!" Lepo, kratko i tačno, reklo bi se, jer je za njega to bila, razume se - vrhunska odrednica! Kao takvu smo je i upamtili.
U vrenskom sledu, potom, Rajović je objavio zbirke : Pakt, 1987, Muzej voštanih figura, 1988, Velika predstava, 1990, Bioskop u provinciji, 1992, Koketa ( s pesnikom Draganom B. Đokovićem), 1997. i, nedavno, Pesme. Tu su još i knjige proze, putopisa , reportaža, i pesama za decu.
Zajednički imenitelj svih Rajovićevih zbirki mogao bi, nadasve, biti upravo jedna od najbitnijih komponenti pesništva, a to je onaj specifični i prepoznatljivi poetički pristup i "interpretacija materijala", ono čemu je ovaj pesnik ostao dosledan i veran, svestan činjenice da se jednom iznađena formula pevanja ne sme olako napuštati, pogotovu ne zarad jeftine atrakcije i art - pomodnosti.
Eto nas , dakle, pred pitalicom: koja je to formula?
Ali u odmotavanju i dešifraciji ovog Rajovićevog poetičkog klupka moramo imati jednako pažljivosti i strpljenja, kako bismo izbegli opake privide i olake proizvoljnosti interpretacije. Zbog toga bismo formulisali I dodatno pitanje: da li je suština i autentičnost Rajovićevog pesništva, u celini i onog najbitnijeg, najiskazanijeg, svedena jedino ili prevashodno na žestinu obraćanja i na sirovost iskaza, ono što moderna umetnost prepoznaje kao vid i stav "art - brute" (izraz slikara Žana Dibifea) ili je i nešto drugo po sredi?
Ka mogućem odgovoru krenimo postupno i primerice. Uzećemo, evo, stihove koji indikativno i upečatljivo otvaraju njegovu najnoviju pesničku zbirku : "Veselo je moje biće. Vidim nevidljivo / čujem nečujno. Opipavam kosti vetrenjača...", da tu završimo citat. Šta, šta nam to uistinu govori pesnik? Navedimo i činjenicu da je prva rečenica iz citata uzeta istovremeno I kao sam naslov pesme.
Razume se da je iza kolokvijalne konstatacije ("Veselo je moje biće") usledio nastavak u istorodnoj ravni jezika i doživljajnosti (…i zato sam srećan" ili …i dan mi je ceo lep", na primer), stvari bi bile daleko jednostavnije, eventualno usmerene ka zaključku da je pred nama pesnik koji crnohumorno doživljava svet. Ni to nije malo, uostalom. Mnogi pesnik bi se time iscrpeo i zadovoljio. Svet Ivana Rajovića je, ipak, daleko složeniji, pristup tom svetu suptilniji i poetički izdašniji. Na minijaturnom prostoru navednih stihova to je sasvim vidljivo. Njegova je zamisao, u ovom slučaju ( a to je istovremeno, i bitna karakteristika njegovog pesničkog postupka u celini), trodelna, trostepena: "Vidim nevidljivo/ čujem nečujno" (drugi deo) i "Opipavam kosti vetrenjača" (treći, zavrčni stepen i akord). Iza gotovo banalne konstatacije o "veselosti bića" Rajović - u gotovo filmskom rezu- paradoksalno i neočekivano uvodi elemente "višeg reda refleksivnosti" i makrokosmičke doživljajnosti:"Vidim nevidljivo... čujem nečujno" (da grafički pojednostavimo iskaz, posle čega se misaoni gabarit stihova usložnjava i - pomera naviše!). Ali nas najveće iznenađenje, ravno čitalačkom "otkrovenju" i ushitu ( što, uostalom, i čini bit pesničke enigme i "zadovoljstva u tekstu" - kako bi to kazao Rolan Bart) tek čeka: Opipavam kosti vetrenjača/...ranjene plotunima ptičjih zvžduka". Prve tri reči nas asocijativno usmeravaju ka... najpre je to "prisustvo" glasovitog Servantesovog junaka Don Kihota i "njegovih" vetrenjača, a potom nas Rajović opet izvodi iz virtuelnog sveta literature i vraća natrag u fizički svet!? Jer, "ptičji zvižduci" nisu više Don Kihotovi simboli samo. Štaviše, "ptičji zvižduci" (u Rajovićevom svetu) prizivaju i dodatnu aktuelnost i asocijativnost koju celina ovog stiha nagoveštava - simbolički vešto prerušeno i zaptiveno:...ranjene plotunima ptičjih zvižduka". Mora nam ,konačno, biti jasno: ovo je "zvižduk" naših današnjih - metaka! Da sam cinik do kraja kazao bih - angažovanost!
Evo, ovo je pesnik Rajović. Ona njegova ranija žestina, rana žestina sada je daleko složenija i dovedena do stepena pesničkog amalgama i zapretene sintagme. Utoliko bolnije po njegovog čitaoca i daleko (ne) zahvalnije po njegove tumače i dešifratore.
Da sve ovo ne bi bila slučajnost, već poetička samosvest, navešćemo još nekoliko srodnih iskaza ; ponajpre ovaj :"Ja znam često da budem sablast,/ pernati anđeo ili mrki balkanski fakir" (pesma Otisak). Ovog puta zadržaćemo pozornost na veštini naknadnog "proširenja značenja": smisao sintagme "pernati anđeo" (svaki je anđeo - pernati!) dobija svoju konkretnu prepoznatljivost tek u nastavku stiha. Jer... ako je "balkanski fakir" - mrki, logična je sasvim i oponent boja njegovog prethodnika : pernati anđeo je niko drugi do glasoviti - Beli anđeo, onaj (konkretno) mileševski! Ako se , dakle, što nam zacelo sugeriše pesnik) u pesničkom Ja spoje oponenti "beli" i "mrki", "anđeo" i "fakir", "pernati": i "balkanski", eto nam suštine priče i sopstvenog bića, jastva.
Navodimo i treći primer, stihove iz pesme Evo čoveka, čiji je naslov (jasno) srpski prevod i analogon glasovitog, biblijskog Ecce homo: "Evo čoveka! Sam u masi, zapušten i gladan/ razmišlja o smislu života". I tako dalje, ali potonji stihovi, kao i cela pesma uostalom - zgusnuta u iskazu, do bola tamna u doživljajnosti, posve enigmatična - veoma su bitni za celilnu mog "dokaznog postupka". Svi problemi u pristupu i dešifraciji ove kratke i impresivne pesme započinju, u stvari, već u njenom naslovu. Jer, neizbežna je činjenica da se iskaz "Evo čoveka!" ( to jest , Ecce homo!) i u slučaju ove Rajovićeve pesme mora vezivati za usklik kojim je, po Bibliji, Pilat predstavio Isusa Jevrejima. Tačnije, asocijativnom eksplozijom - sve čto je potom kazano u pesmi stalno se odvija na dva plana; na pesnilko kolokvijalnom i ličnom, kao i na mitsko - biblijskom. Ova pesnikova "dupla ekspozicija" i jeste umeće i bit pesme. Pesnik se tim spajanjem i preplitanjem "planova", u sudbinskom smislu jednači sa Isusom i njegovom golgotskom sudbinom, od žrtve do Vaskrsa i Spasa. A ako stvari tako već stoje, posve je jasno da prividno transparentni i ogoljeni stihovi - slika o nekome / Isusu koji sam u masi…zapušten i gladan…razmišlja o smislu života i nisu više transparencija i ogoljenost, već prizor i svedočanstvo onoga što Jurij Lotman naziva "jednostavnost složenija od složenosti", a Hugo Fridrih "alogičnim pesništvom".
Ako se imaju u vidu sva ova pesnikova nastojanja, bez obzira na činjenicu da li su ona u većoj ili manjoj meri samosvesna, dakle racionalno - poetička ili tek intuitivno - pesnička, neminovno dolazimo do zaključka da je pesničko zrenje Ivana Rajovića dovedeno u fazu zgusnutosti semena i esencijalnog iskaza, o čemu imamo dokaza i u stihovima poput "Sad si samo nit što klizi niz vreme" ili u samoobraćanju dovedenom do privida samohvalisanja/samopodsmeha:"Ti, momče, pravila kršiš postojća/ dok se prevrćeš po podu i dozivaš Tacita/ da ti pljune na ud". U prvom navodu imamo primer bolnog preispitivanja i odmeravanja: u onom drugom, imamo slučaj raskida umetnika sa istorijim i sopstvenim, ličnim udesom, čija prividna "provokacija" ima svoj metafizički alibi, "duplo dno" značenja. Ovde se znameniti antički istoričar ne priziva da pospeši kreativnu onaniju, već, naprotiv: vapajno obraćanje njemu, jednom od očeva istorije naše civilizacije, znači priziv moći evokacije i memorisanog kosmosa, čin erektivne potencije umetničkog poziva i poriva, umetnikovog bića integrisanog u božanskoj vaseljeni.
Dopustiću sebi i jedan dodatni , "kumovski" rizik u interpretaciji ove Rajovićeve antologijske pesme. Možda ću (nek da Bog!) ovim viđenjem iznenaditi i samog pesnika, utoliko bolje. Čini mi se da pesma dopušta I sledeći mogući ishod: ne samo pesnik, već je i sam Isusov rimljanski sudija - Pilat, u materiji pesme izjednačen sa Isusom, jer nam Rajović – pesnik uskraćuje vidljiv dokaz da se opis situacije onog što sledi iza usklika "Evo čoveka!", kao i onog koji se u tom opisu nadalje daje, mora jedino odnositi na samog Hrista. Kad se to izričitio ne kaže, taj je - i Isus, i Pilat, i pesnik. To jest, sam u masi, zapušten i gladan… razmišlja o smislu života, to može biti danas svako, ceo ljudski rod. Ionako je došao čas apokaliptičke globalizacije i nivelacije, ukidanja "sopstva" i ličnih odlika, zar ne?
Više je nego jasno: odlučio sam se da ukažem na neka od najbitnijih poetičkih obeležja i usmerenja vidljivo prisutnih u zbirci Pesme Ivana Rajovića s nadom da će to pridoneti svačijem potonjem ličnom naporu i zahvalnoj prohodnosti kroz osetljivu materiju ove knjige, koje (razume se) želim prepustiti svakom njenom mogućem čitaocu. Više za svoju čitalačku dušu naveo bih "spisak" najzahvalnijih pesama za pročitavanje, osim već navedenih : Pesma o golotinji, Veština umiranja, Komad iluzije, Danas se odričem svega, Post, Zakletvu sam dao, Veliki pesnik, Drugi svet, Pivska izmaglica, Bes, Znam ja dobro, Gotovo, To više nije to, Glas, Sinovi nacije, Tišina pacifika, Sezona vodozemaca, Poljubac…
I, evo, stajem kod broja osamnaest, za koji kažu da je "najviše hrišćanski", ali i iz dopunskog razloga da me moj pesnički sabrat i "kumče" cinično ne prekine sa - umesto "Evo čoveka!" - "Ovaj mi navede ovde pola knjige; mora da je - nikakva!"
Zadržao bih vašu cenjenu sabesedničku pažnju i na nekima od najbitnijih tematsko - sadržajnih odlika ove najnovije Rajovićeve zbirke: svet koji je ovde dat prepoznajemo po odrednici danas, na razdelnici vekova i milenijuma, sa svim ranama i ožiljcima koje je civilizacija namenila i dodelila ovovremenskoj varijanti biblijskog Adama. To je naizmenice ili istovremeno ono Kafkino biće- kukac koje mora dodatno i u kažnjeničku koloniju i u proces, u anihilaciju Muzilovog "Čoveka bez osobina", u Solženjicinov Gungulag i u teskobu Kamijevog stranca u svetu "kraljevstva i izgnanstva", u Andrićevu prokletu avliju i u uklete seobe Crnjanskog, u Herbertovog nemislećeg Cogita i tragičnu ogoljenost Popine sintagme kost kosti i Joneskuove lepotice ćelave pevačice…
Evo nas, dakle - najkraćim putem stranputice - u samom srcu ovovremenskog životnog pakla, paklića, paklenceta…da mu i ja malo i blesavo sad protepam.
Evo nas užasnutom Šekspiru u pohode, izgovarajući mutave i mucave replike iz Čekajući Godoa onog blesavog Irca koji je izučio svog prethodnog zemljaka, koji nam ostavi Uliksa da još traga i još traga, do bestraga.
Evo nas kako čitamo Rajovića koji je pročitao mnoge naše pesnike, od Njegoša i Sarajlije do Laze Kostića i Miodraga Pavlovića, sve do svog naraštaja čiji je jedan značajan deo i udeo i u lokalitetu Kraljeva i njegove povelje i hrisovulje, na fonu istorijske tradicije, i uličnog teatra, i međuljudskog razbojništva.
Pročitao je Rajović (što mi je drago, izuzetno drago) i Staneskuovu "mrlju krvi koja govori" i Soreskuovu "vradžbinoteku" i "mladost Don Kihota" ( to su one sveopšte "vetrenjače" koje krase svet?) i umnu "lekciju iz umiranja” Emineskua…ali otkud ja sve to znam, možda ćete me sad upitati. Pa ja to uopšte i ne znam , mogao bih vam odgovoriti...,a slutiti još jedino znam”…¦
Ali znam , slutim i tvrdim da je Rajovićev pesnički svet prikaz i otelotvorenje sveta nedovršene Apokalipse.
Ova se činjenica nipošto ne sme uzimati kao minimalizacija ili prepolovljenje ljudske nesreće, naprotiv, već jedino kao upozorenje da agonija nije okončana i da Apokalipsa traje.
Nije li to nesreća još veća?
Ako i ne odgovorimo na ovo osetljivo pitanje, vratićemo se neminovno onoj konstataciji s početka ovog teksta , sada i sa dodatnim elementima alarmantnosti:"Ovaj momak žestoko udara!"
Najčešće, to su istovremeno i uzvratni udarci, kao kad se pesnica ili stopalo odbijaju od tvrdog drveta ili kamene ograde. A treba imati u vidu da pesnik Ivan Rajović pokatkad udara i glavom, podjednako refleksno i refleksivno, lucidno i intuitivno. Zato mu , na ovom tekstualnom rastanku, možemo reći:" Brate Ivane, živi nam i dalje plemenito i veselo svoj pesnički - žestoko pesnički - svet! Jer, tvoja je verica jaka". Ja to lepo vidim. "Zakletvu sam dao da ću ostaviti beleg/ u sunčanoj kraljevini klovnova", reče mi ti.
Adam Puslojić
SVET NEDOVRŠENE APOKALIPSE
" Brate Ivane, živi nam i dalje plemenito i veselo svoj pesnički - žestoko pesnički - svet! Jer, tvoja je verica jaka". Ja to lepo vidim. "Zakletvu sam dao da ću ostaviti beleg/ u sunčanoj kraljevini klovnova", reče mi ti.
Behu vremena kada je moja pesnička generacija gotovo u celini imala "jedini radni sto i kancelariju" u svojevrsnom otvorenom ateljeu zvanom Bermudski trougao (Pod lipom - Šumatovac - Grmeč) koji nas je magično privlačio i okupljao sočnim i jeftinim kulinarskim produktima balkanske provenijencije: pihtije, proja i lepinje, crevca na žaru, posan pasulj i prebranac, kiseli kupus i srpsko - šopska salata, pokatkad i rebarca, bogme i mućkalica, glava u škembetu čak i kad ne bismo tu računali naše omiljene "tekovine i tečnosti", da ne nabrajam. Jedino tu ( u takvom izobilju duha i aroma!) možemo istorijski locirati nastanak danas u svetu sve glasovitije duhovnosti nazvane klokotrizam, taj "poslednji krik evropske avangarde", kako ga je video i doživeo američki pesnik i otac bit-generacije Alen Ginzber.
Najčešće šokantne i provokativne, čak i onda kada nisu kao takve zamišljene, "klokotrističke situakcije" su se množile, rojile i širile izvan svog beogradskog "epicentra", u Kameničkoj i Radničkoj ulici. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, stiglo se tako… u Novi Sad, Despotovac, Negotin, Split, Zagreb, Trebinje, Sarajevo… sve do Bukurešta, Rima, Petrograda, Moskve, te - konačno - i svetske metropole umetnosti - Pariza.
Sticajem sudbinskih okolnosti, u tom nizu "klokotrističkih poseta" nije zaobiđeno ni Kraljevo, u kojem su izvedene (u dva dana) čak tri "situakcije" : na Trgu srpskih ratnika, u Pozorištu i na Spomen -groblju – o čemu postoje autentični video - zapisi.
To je zapravo i bilo vreme kada je pesnik Ivan Rajović oglasio svoj pev, čije je rezultate objedinio zbirkom naslovljenom Psi će vladati svetom (KOS, edicija Pegaz. 1982, Beograd). Mi u Kraljevo, on u - Beograd! Bratska razmena umetničkih dobara i rezultata...
Štaviše, lično sam imao i posebnu, "kumovsku" čast da budem u žiriju (ako ne i sam predsednik) edicije Pegaz Književne omladine Srbije koji je izabrao i objavio ove Ivanove "Pse - vladare sveta". Zbog toga sam (dakle u svojstvu "kuma") sa zadovoljstvom nosio i pročitavao u šumatovačkom ambijentu", između ostalog - i ove prve Rajovićeve pesme. A klokotristički pesnici - "situakteri" A. Sekulić, I. Rastegorac, S. Ignjatović, J. Flora, P. Bogdanović, M. Vukadinović, B. Veljković, D. Kolarević, T. Terzić i dr. primali su ove pesme "iz prve" kao svoje, na osnovu izbora po srodnosti, kako bi kazao Gete.
Mi smo, u onim vremenima, Ivanu pružili Terapiju rada, Vreme u mit - rupi, Mi, u donjoj večnosti, Doviđenja, živote i smrti, Muzej koštanih figura, Ljudsku njivu, Zauzimanje glave, Kalemljenje čoveka i ostale klokotrističke zamišljotine i izvedbe, a on nama svoje pesničke žestine i nepatvorene prizore – metafore! Neka nas ne čudi što je tada Ivanovo poimanje pesme i života jedan od "naših", inače i "bokser po vokaciji", ovako definisao:"Ovaj momak žestoko udara!" Lepo, kratko i tačno, reklo bi se, jer je za njega to bila, razume se - vrhunska odrednica! Kao takvu smo je i upamtili.
U vrenskom sledu, potom, Rajović je objavio zbirke : Pakt, 1987, Muzej voštanih figura, 1988, Velika predstava, 1990, Bioskop u provinciji, 1992, Koketa ( s pesnikom Draganom B. Đokovićem), 1997. i, nedavno, Pesme. Tu su još i knjige proze, putopisa , reportaža, i pesama za decu.
Zajednički imenitelj svih Rajovićevih zbirki mogao bi, nadasve, biti upravo jedna od najbitnijih komponenti pesništva, a to je onaj specifični i prepoznatljivi poetički pristup i "interpretacija materijala", ono čemu je ovaj pesnik ostao dosledan i veran, svestan činjenice da se jednom iznađena formula pevanja ne sme olako napuštati, pogotovu ne zarad jeftine atrakcije i art - pomodnosti.
Eto nas , dakle, pred pitalicom: koja je to formula?
Ali u odmotavanju i dešifraciji ovog Rajovićevog poetičkog klupka moramo imati jednako pažljivosti i strpljenja, kako bismo izbegli opake privide i olake proizvoljnosti interpretacije. Zbog toga bismo formulisali I dodatno pitanje: da li je suština i autentičnost Rajovićevog pesništva, u celini i onog najbitnijeg, najiskazanijeg, svedena jedino ili prevashodno na žestinu obraćanja i na sirovost iskaza, ono što moderna umetnost prepoznaje kao vid i stav "art - brute" (izraz slikara Žana Dibifea) ili je i nešto drugo po sredi?
Ka mogućem odgovoru krenimo postupno i primerice. Uzećemo, evo, stihove koji indikativno i upečatljivo otvaraju njegovu najnoviju pesničku zbirku : "Veselo je moje biće. Vidim nevidljivo / čujem nečujno. Opipavam kosti vetrenjača...", da tu završimo citat. Šta, šta nam to uistinu govori pesnik? Navedimo i činjenicu da je prva rečenica iz citata uzeta istovremeno I kao sam naslov pesme.
Razume se da je iza kolokvijalne konstatacije ("Veselo je moje biće") usledio nastavak u istorodnoj ravni jezika i doživljajnosti (…i zato sam srećan" ili …i dan mi je ceo lep", na primer), stvari bi bile daleko jednostavnije, eventualno usmerene ka zaključku da je pred nama pesnik koji crnohumorno doživljava svet. Ni to nije malo, uostalom. Mnogi pesnik bi se time iscrpeo i zadovoljio. Svet Ivana Rajovića je, ipak, daleko složeniji, pristup tom svetu suptilniji i poetički izdašniji. Na minijaturnom prostoru navednih stihova to je sasvim vidljivo. Njegova je zamisao, u ovom slučaju ( a to je istovremeno, i bitna karakteristika njegovog pesničkog postupka u celini), trodelna, trostepena: "Vidim nevidljivo/ čujem nečujno" (drugi deo) i "Opipavam kosti vetrenjača" (treći, zavrčni stepen i akord). Iza gotovo banalne konstatacije o "veselosti bića" Rajović - u gotovo filmskom rezu- paradoksalno i neočekivano uvodi elemente "višeg reda refleksivnosti" i makrokosmičke doživljajnosti:"Vidim nevidljivo... čujem nečujno" (da grafički pojednostavimo iskaz, posle čega se misaoni gabarit stihova usložnjava i - pomera naviše!). Ali nas najveće iznenađenje, ravno čitalačkom "otkrovenju" i ushitu ( što, uostalom, i čini bit pesničke enigme i "zadovoljstva u tekstu" - kako bi to kazao Rolan Bart) tek čeka: Opipavam kosti vetrenjača/...ranjene plotunima ptičjih zvžduka". Prve tri reči nas asocijativno usmeravaju ka... najpre je to "prisustvo" glasovitog Servantesovog junaka Don Kihota i "njegovih" vetrenjača, a potom nas Rajović opet izvodi iz virtuelnog sveta literature i vraća natrag u fizički svet!? Jer, "ptičji zvižduci" nisu više Don Kihotovi simboli samo. Štaviše, "ptičji zvižduci" (u Rajovićevom svetu) prizivaju i dodatnu aktuelnost i asocijativnost koju celina ovog stiha nagoveštava - simbolički vešto prerušeno i zaptiveno:...ranjene plotunima ptičjih zvižduka". Mora nam ,konačno, biti jasno: ovo je "zvižduk" naših današnjih - metaka! Da sam cinik do kraja kazao bih - angažovanost!
Evo, ovo je pesnik Rajović. Ona njegova ranija žestina, rana žestina sada je daleko složenija i dovedena do stepena pesničkog amalgama i zapretene sintagme. Utoliko bolnije po njegovog čitaoca i daleko (ne) zahvalnije po njegove tumače i dešifratore.
Da sve ovo ne bi bila slučajnost, već poetička samosvest, navešćemo još nekoliko srodnih iskaza ; ponajpre ovaj :"Ja znam često da budem sablast,/ pernati anđeo ili mrki balkanski fakir" (pesma Otisak). Ovog puta zadržaćemo pozornost na veštini naknadnog "proširenja značenja": smisao sintagme "pernati anđeo" (svaki je anđeo - pernati!) dobija svoju konkretnu prepoznatljivost tek u nastavku stiha. Jer... ako je "balkanski fakir" - mrki, logična je sasvim i oponent boja njegovog prethodnika : pernati anđeo je niko drugi do glasoviti - Beli anđeo, onaj (konkretno) mileševski! Ako se , dakle, što nam zacelo sugeriše pesnik) u pesničkom Ja spoje oponenti "beli" i "mrki", "anđeo" i "fakir", "pernati": i "balkanski", eto nam suštine priče i sopstvenog bića, jastva.
Navodimo i treći primer, stihove iz pesme Evo čoveka, čiji je naslov (jasno) srpski prevod i analogon glasovitog, biblijskog Ecce homo: "Evo čoveka! Sam u masi, zapušten i gladan/ razmišlja o smislu života". I tako dalje, ali potonji stihovi, kao i cela pesma uostalom - zgusnuta u iskazu, do bola tamna u doživljajnosti, posve enigmatična - veoma su bitni za celilnu mog "dokaznog postupka". Svi problemi u pristupu i dešifraciji ove kratke i impresivne pesme započinju, u stvari, već u njenom naslovu. Jer, neizbežna je činjenica da se iskaz "Evo čoveka!" ( to jest , Ecce homo!) i u slučaju ove Rajovićeve pesme mora vezivati za usklik kojim je, po Bibliji, Pilat predstavio Isusa Jevrejima. Tačnije, asocijativnom eksplozijom - sve čto je potom kazano u pesmi stalno se odvija na dva plana; na pesnilko kolokvijalnom i ličnom, kao i na mitsko - biblijskom. Ova pesnikova "dupla ekspozicija" i jeste umeće i bit pesme. Pesnik se tim spajanjem i preplitanjem "planova", u sudbinskom smislu jednači sa Isusom i njegovom golgotskom sudbinom, od žrtve do Vaskrsa i Spasa. A ako stvari tako već stoje, posve je jasno da prividno transparentni i ogoljeni stihovi - slika o nekome / Isusu koji sam u masi…zapušten i gladan…razmišlja o smislu života i nisu više transparencija i ogoljenost, već prizor i svedočanstvo onoga što Jurij Lotman naziva "jednostavnost složenija od složenosti", a Hugo Fridrih "alogičnim pesništvom".
Ako se imaju u vidu sva ova pesnikova nastojanja, bez obzira na činjenicu da li su ona u većoj ili manjoj meri samosvesna, dakle racionalno - poetička ili tek intuitivno - pesnička, neminovno dolazimo do zaključka da je pesničko zrenje Ivana Rajovića dovedeno u fazu zgusnutosti semena i esencijalnog iskaza, o čemu imamo dokaza i u stihovima poput "Sad si samo nit što klizi niz vreme" ili u samoobraćanju dovedenom do privida samohvalisanja/samopodsmeha:"Ti, momče, pravila kršiš postojća/ dok se prevrćeš po podu i dozivaš Tacita/ da ti pljune na ud". U prvom navodu imamo primer bolnog preispitivanja i odmeravanja: u onom drugom, imamo slučaj raskida umetnika sa istorijim i sopstvenim, ličnim udesom, čija prividna "provokacija" ima svoj metafizički alibi, "duplo dno" značenja. Ovde se znameniti antički istoričar ne priziva da pospeši kreativnu onaniju, već, naprotiv: vapajno obraćanje njemu, jednom od očeva istorije naše civilizacije, znači priziv moći evokacije i memorisanog kosmosa, čin erektivne potencije umetničkog poziva i poriva, umetnikovog bića integrisanog u božanskoj vaseljeni.
Dopustiću sebi i jedan dodatni , "kumovski" rizik u interpretaciji ove Rajovićeve antologijske pesme. Možda ću (nek da Bog!) ovim viđenjem iznenaditi i samog pesnika, utoliko bolje. Čini mi se da pesma dopušta I sledeći mogući ishod: ne samo pesnik, već je i sam Isusov rimljanski sudija - Pilat, u materiji pesme izjednačen sa Isusom, jer nam Rajović – pesnik uskraćuje vidljiv dokaz da se opis situacije onog što sledi iza usklika "Evo čoveka!", kao i onog koji se u tom opisu nadalje daje, mora jedino odnositi na samog Hrista. Kad se to izričitio ne kaže, taj je - i Isus, i Pilat, i pesnik. To jest, sam u masi, zapušten i gladan… razmišlja o smislu života, to može biti danas svako, ceo ljudski rod. Ionako je došao čas apokaliptičke globalizacije i nivelacije, ukidanja "sopstva" i ličnih odlika, zar ne?
Više je nego jasno: odlučio sam se da ukažem na neka od najbitnijih poetičkih obeležja i usmerenja vidljivo prisutnih u zbirci Pesme Ivana Rajovića s nadom da će to pridoneti svačijem potonjem ličnom naporu i zahvalnoj prohodnosti kroz osetljivu materiju ove knjige, koje (razume se) želim prepustiti svakom njenom mogućem čitaocu. Više za svoju čitalačku dušu naveo bih "spisak" najzahvalnijih pesama za pročitavanje, osim već navedenih : Pesma o golotinji, Veština umiranja, Komad iluzije, Danas se odričem svega, Post, Zakletvu sam dao, Veliki pesnik, Drugi svet, Pivska izmaglica, Bes, Znam ja dobro, Gotovo, To više nije to, Glas, Sinovi nacije, Tišina pacifika, Sezona vodozemaca, Poljubac…
I, evo, stajem kod broja osamnaest, za koji kažu da je "najviše hrišćanski", ali i iz dopunskog razloga da me moj pesnički sabrat i "kumče" cinično ne prekine sa - umesto "Evo čoveka!" - "Ovaj mi navede ovde pola knjige; mora da je - nikakva!"
Zadržao bih vašu cenjenu sabesedničku pažnju i na nekima od najbitnijih tematsko - sadržajnih odlika ove najnovije Rajovićeve zbirke: svet koji je ovde dat prepoznajemo po odrednici danas, na razdelnici vekova i milenijuma, sa svim ranama i ožiljcima koje je civilizacija namenila i dodelila ovovremenskoj varijanti biblijskog Adama. To je naizmenice ili istovremeno ono Kafkino biće- kukac koje mora dodatno i u kažnjeničku koloniju i u proces, u anihilaciju Muzilovog "Čoveka bez osobina", u Solženjicinov Gungulag i u teskobu Kamijevog stranca u svetu "kraljevstva i izgnanstva", u Andrićevu prokletu avliju i u uklete seobe Crnjanskog, u Herbertovog nemislećeg Cogita i tragičnu ogoljenost Popine sintagme kost kosti i Joneskuove lepotice ćelave pevačice…
Evo nas, dakle - najkraćim putem stranputice - u samom srcu ovovremenskog životnog pakla, paklića, paklenceta…da mu i ja malo i blesavo sad protepam.
Evo nas užasnutom Šekspiru u pohode, izgovarajući mutave i mucave replike iz Čekajući Godoa onog blesavog Irca koji je izučio svog prethodnog zemljaka, koji nam ostavi Uliksa da još traga i još traga, do bestraga.
Evo nas kako čitamo Rajovića koji je pročitao mnoge naše pesnike, od Njegoša i Sarajlije do Laze Kostića i Miodraga Pavlovića, sve do svog naraštaja čiji je jedan značajan deo i udeo i u lokalitetu Kraljeva i njegove povelje i hrisovulje, na fonu istorijske tradicije, i uličnog teatra, i međuljudskog razbojništva.
Pročitao je Rajović (što mi je drago, izuzetno drago) i Staneskuovu "mrlju krvi koja govori" i Soreskuovu "vradžbinoteku" i "mladost Don Kihota" ( to su one sveopšte "vetrenjače" koje krase svet?) i umnu "lekciju iz umiranja” Emineskua…ali otkud ja sve to znam, možda ćete me sad upitati. Pa ja to uopšte i ne znam , mogao bih vam odgovoriti...,a slutiti još jedino znam”…¦
Ali znam , slutim i tvrdim da je Rajovićev pesnički svet prikaz i otelotvorenje sveta nedovršene Apokalipse.
Ova se činjenica nipošto ne sme uzimati kao minimalizacija ili prepolovljenje ljudske nesreće, naprotiv, već jedino kao upozorenje da agonija nije okončana i da Apokalipsa traje.
Nije li to nesreća još veća?
Ako i ne odgovorimo na ovo osetljivo pitanje, vratićemo se neminovno onoj konstataciji s početka ovog teksta , sada i sa dodatnim elementima alarmantnosti:"Ovaj momak žestoko udara!"
Najčešće, to su istovremeno i uzvratni udarci, kao kad se pesnica ili stopalo odbijaju od tvrdog drveta ili kamene ograde. A treba imati u vidu da pesnik Ivan Rajović pokatkad udara i glavom, podjednako refleksno i refleksivno, lucidno i intuitivno. Zato mu , na ovom tekstualnom rastanku, možemo reći:" Brate Ivane, živi nam i dalje plemenito i veselo svoj pesnički - žestoko pesnički - svet! Jer, tvoja je verica jaka". Ja to lepo vidim. "Zakletvu sam dao da ću ostaviti beleg/ u sunčanoj kraljevini klovnova", reče mi ti.
Adam Puslojić
Ivan u kabinetu
|
Ivan u prestonici kulture
|
|
| ||||
 |
 |
.
Copyright © 2014 DIOGEN pro culture magazine & Sabahudin Hadžialić
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: contact_editor@diogenpro.com;
Narudžbe/Order: orderyourcopy@diogenpro.com
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić. Design LOGO - Stevo Basara.
Freelance gl. i odg. urednik od / Freelance Editor in chief as of 2009: Sabahudin Hadžialić
All Rights Reserved. Publisher online and owner: Sabahudin Hadžialić
WWW: http://sabihadzi.weebly.com
Contact Editorial board E-mail: contact_editor@diogenpro.com;
Narudžbe/Order: orderyourcopy@diogenpro.com
Pošta/Mail: Freelance Editor in chief Sabahudin Hadžialić,
Grbavička 32, 71000 Sarajevo i/ili
Dr. Wagner 18/II, 70230 Bugojno, Bosna i Hercegovina
